Прича: Беара, гранд јетé...!
Романтични фудбал, Тито, Кардељ, Крцун и шпијунске игре у трансферу који је померио Југославију педесетих година прошлог века. . . Илити: како је настало највеће ривалство у СФРЈ, првог српског и првог хрватског клуба.
Фудбал 06.11.2017 | 22:30
Ко је то био?
Шта је сакрила студена београдска ноћ?
Беара! Владимир Беара са својом пратњом! Побегао је из Сплита и дошао у Београд да брани за Црвену звезду!
Ускоро свиће у Југославији. И удариће страшан земљотрес.
...
Сплитски Хајдук педесетих година имао је најбољи тим и код многих важио за највећи клуб СФРЈ. Имао је Хајдук Бернарда Вукаса, Јолу Видошевића, Фране Матошића, Влада Шенауера, Сулу Репца, Кокезу и Брокету, Луштицу, Грчића. Имао је и Беару. Крајем јуна 1955. Били су тукли београдски Раднички са 5:1 и сутрадан славили трећу титулу шампиона државе у пет година. Раскошна башта хотела Далмација и банкет за све виђеније људе Сплита. Председник клуба Марко Марковина бираним речима захваљује свим играчима, а понајвише Вукасу. Беару ни да помене.
“Полудија сан! Говорин ја Марковини: А ди сан ту ја, зар за мене нема ни ричи”?
Марковина му каже да је он само обични вратар, те да Хајдук има још Анту Вулића и Милу Петковића...
“Што се буниш?! Ниси ти ни за што заслужан, ионако играш само за репрезентацију. Хоћеш отић? Па иди”.
Понижен и увређен Беара напушта прославу и зором зове Загреб. С друге стране жице је највећи директор што га је Динама икада имао - Ото Хофман.
“Шјор Ото, ја бих код вас у Динамо. Хоћете ли ме примит”?
Хофману је застала кнедла у грлу. Рекао би да и вриснуо од среће, али разум га узима под своје. Довија се на разне начине, тражи праве речи...
“Причекај, Владе, неће то као ићи. Што би рекли другови? Не можемо, не можемо без сагласности Сплита и Загреба”...
Ове речи Ота Хофмана додатно су разбеснеле Беару. Решио је да удари тамо где ће највише да боли. Зове Београд. Црвену звезду. На вези је др Аца Обрадовић, оперативац црвено-белих. Доктор О. је београдски пандан Хофману, само много храбрији.
“Сине, крећи одмах! Хватај први воз за Београд! Чекам те на железничкој станици, први перон”.
Владимир Беара врло ретко је говорио о преласку у Црвену звезду. И када би људи успевали да га убеде, некако би увек испричао причу до пола. Никоме никада није казивао све. То је била идеална подлога за размножавање разних митова о једном од највећих трансфера бивше Југославије...
“Свашта ружно се причало. Права и једина истина је да су ме својим поступцима отерали људи из вођства Хајдука. Све је почело кад ми је на повратку с репрезентативне утакмице у око упао комадић вруће угљене прашине. Дошли смо у Сплит, остатак екипе већ је био отпутовао у Сарајево на утакмицу, па смо Видошевић, Вукас и ја ишли за њима. У авиону ми се око упалило. Ужасно је болело и одмах сам отишао у сарајевску болницу. Тамо су ме задржали, али од саиграча и руководиоца нико ме није посетио. Оставили су ме тамо. Онда, уочи кључне утакмице за титулу, пред свлачионицом ме је дочекао Душан Гузина, предратни фудбалер Хајдука, тада начелник једног од одељења Удбе. Почео је да ме вређа. Викао је како сам примио новац да не браним и како ће они то рашчешљати после првенства. Добили смо утакмицу и постали шампиони. После ме је Марковина заобишао у оном говору и ја сам се зарекао да ме више неће видети у Хајдуку”.
Све што је икада испричао о понижавању које је доживљавао у Сплиту заправо је био само врхунац. Беара је рођен у селу Зелову - сињска крајина - у православној, српској породици. Отац Јаков касније ће се преселити у Сплит, у Плинарску улицу. Тако је Беара практично одрастао уз зид Старог плаца. Откада зна за себе био је “проклети Влај” (погрдни назив за Србе из Загоре), а посве и партизан за време Другог светског рата. То му никако није помогло да га прихвате. О тим данима ране младости говорио је само једном. Забележио Власта Игњатовић: “У оно време, за нас Србе, Хрватска је била пакао. Прокључала је у мени исконска ратничка крв мојих предака из Црне Горе. Једне ноћи сам се искрао из куће и са још неколико вршњака 1942. отишао у шуму. Борио сам се, колико се то могло у мојим годинама, све до ослобођења '44. Био сам партизан и тим се дичим”.
Чувена реченица, много пута исписана и препричана – Ајде ти мали, стани на бранку док онај мулац не дође. Не бој се, нећемо ти јако пуцати – коју је изговорио Јозо Матошић упирући прстом на 18-годишњег момка што је крај терена гледао тренинг својих хероја, била је заправо и једина милост коју ће му Хајдук учинити. Стари фудбалски вук Лука Калитерна избрусио је најлепши голмански дијамант. Годину дана касније Владимир Беара постао је први голман Билих.
Хајдук са Беаром на голу осваја титуле и постаје најбољи клуб у држави. Вукас даје голове и асистира, прва је виолина тима – Беара хвата све што се креће, први је јатак Хајдука. Јавио се велики Рикардо Замора. Овако казује: “Европа нема бољег голмана од Југославена Беаре”. И ето позива у најбољи тим Старог континента. Заједно са Вукасом, Зебецом и Чајковским. Била је '53. Три године раније Југославија је постала прва репрезентација ван Британије која је на Острву остала непоражена против Енглеза - 2:2. Владимир је понео титулу Велики – Биг Влад. Познати новинар лондонског Тајмса Џефри Грин од тада ће свуда по свету пратити репрезентацију Југославије због Беаре. Његови извештаји у којима велича вештину и елеганцију сплитског мештра остали су као нека врста фудбалске лектире. И она најчувенија од свих голманских фотографија у нас, настала управо на Хајберију, на том мечу Енглеске и Југославије – човек у црном, скоро метар од земље, темена у равни с пречком, испраћа једну лопту у “вечна ловишта”. Какав скок, какав гранд јетé - на најбољи начин “прича” о јединственом стилу Владимира Беаре.
Глумац Драго Чума друговао је са Беаром и он је знао понајбоље о тој грациозности и голманском шарму. Док је спремао монодраму “Беара хвата високу лопту” велики голман му се поверио:
“Као мали чувао сам козе. И ја као оне, скок са камена на камен. Одатле моји балетски скокови”.
(И заиста, позваше га једног дана на балет. Док је на Бачвицама с другарима играо пицигина... Чак је статирао у опери “Еро с онога свијета”. Јаков Готовац касније се шалио како су му Калитерна и Матошић украли будућег првака балета)
Беара је имао необичан стил и кретање доста другачије од осталих голмана. Извијао се као нико, бацакао с краја на крај гола, скакао у ноге нападачима. Није имао никакав страх. Падови и повреде подизали су му самопоуздање. Навијачи су умели да се шале говорећи како је лакше срести прасе у Техерану него Беари дати гол из слободног ударца.
Живи зид? Чему то?!
“Ћа ће ми неко стајат пред носом. Ма не море ми дат гол с дваес метри, па ди ће ми га дат”.
Нема прецизне статистике, има само митова. Кажу да је одбранио половину пуцаних пенала?! Између осталих и онај Ференцу Пушкашу у Хелсинкију. То је, наравно, факат. Први и једини промашени једанаестерац у каријери великог Мајора.
“Беара? А шта ћу ти поћ говорит о Беари? Ја сан бија најгрубљи одбрамбени играч у држави, а у каријери нисан направија пенал. А знаш што? Шта ћу поћ радит фаул у свом шеснаестерцу кад знан да Беара неће примит гол”, говорио је Гага Грчић.
Упоредо са свим признањима и величањима у свету, Владимир Беара проживљавао је својеврсну калварију у свом Сплиту. Бројне су анегдоте, углавном измишљене, којим се ударало чак и на његов интелект. Тако се Беари приписује оно: “Мајко, знам да не мош' читат брзо, зато ти пишем полако”. Изјава о Тањугу је додуше истинита: “Сви новинари су добри, али онај Тањуг је најбољи. Тај свуд стиже”.
Преко тога је Велики Владимир и прелазио. Болеле су га оне озбиљне увреде и много гора понижавања, у којима је, сви ће то рећи, предњачио Љубо Кокеза. Онај несрећник, фудбалски сакат за сва времена после Шекијевих дриблинга, и пример ногометног алфадудука. “Убиј влаја, пусти зеца”, крилатица која је била у моди, често се могла наћи на његовим уснама. Кокеза је опасно кокетирао са строго забрањеном националном нетрпељивошћу, а ни Вукасу – ако је тачно – не иде на част што је своју амајлију – увек у портафоју носио Беарину слику – у иностранству с подсмехом представљао као пример цонтадина, илити сељака. Ако је и шала била, неслана је...
Умео је Беара да своје бравурозне тренутке гарнира и понеким пацерским голом. Штуцигавање није изостало ни на великој сцени. Против Вардара у првенству – 12:1. Тај једини гости из Скопља дали су са 70 метара. Лоша процена лета лопте и - салва псовки од стране саиграча. Или против швајцарског Шо де Фона – 8:2. Једна му је прошла кроз ноге, а Фране Матошић наочиглед пуног стадиона заурла: “Владе, штрацо од лавела” (Крпо од судопере).
Мало се зна о томе да су Хајдуку педесетих отете две титуле првака. У сезони 1953/54. Бајдо Вукас и Беара кажњени су једномесечном забраном играња јер су закаснили на почетак припрема државног тима у Титограду. У знак протеста Хајдук предаје утакмицу против Сарајева и првак постаје Динамо. Годину дана раније Били касне са велике турнеје по Јужној Америци (остали су дуже по одобрењу Владе, као гости генерала Перона, у Аргентини), али Фудбалски савез Југославије наредио је Сплићанима да морају да играју са јуниорима, па су изгубљени кључни бодови против БСК-а (0:2 у Сплиту) и Спартака (0:0 у Суботици). Првак је постала Црвена звезда. Тај и такав амбијент произвешће много нервозе, беса и тешких речи. Звезда се том титулом етаблирала као мрски ривал, великосрпски клуб који отима. А Беара Србин из Загоре. То што је био уздржан од тешких речи на конто Београђана такође му није ишло на руку.
И онда је дошло то вече на Каталинића бригу. Хотел Далмација...
Аца Обрадовић се после Беариног позива наплаћао тура у Мадери. Чашћавао је све одреда и загонетно се смејуљио. Разлог никоме није откривао. Ту ноћ уобичајени шприцер симболично је заменио бевандом и целу ноћ ковао тактику. Ујутру је своје замисли представио генералном секретару Црвене звезде Слободану Ћосићу...
Василије Николић, Звездин човек за поверљиве послове у својој исповести Политици:
“У Фудбалском савезу Србије затекао сам поруку господина Ћосића да хитно дођем код њега. Још с врата ме пита да ли сам слободан идуће недеље. Разуме се, за Звезду сам увек слободан. Рекао ми је да се ради о трансферу једног репрезентативца и да морамо негде да га склонимо због приговора његовог клуба на регистрацију за Црвену зевзду”.
“Планирао сам да га ти доведеш”, није много околишао Ћосић.
Међутим, касније се предомислио:
“Казао ми је да је одустао од мене јер би моја каријера у Савезу могла да буде угрожена. Због тога је то поверио службенику клуба - Душку, чијег се презимена више и не сећам. Али знам како је све ишло... Најодговорнији део посла обавио је неки аутопревозник Миле, велики звездаш, коме је клуб помогао око увоза неког комбија. Отишао је у Сплит тим комбијем, појавио се пред Беарином зградом у радничкој униформи и рекао телохранитељу, којег је Хајдук поставио да му чува голмана, да су му јавили за неки проблем са струјом. Док је он петљао око струје и одвлачио пажњу чувару, Беара се кришом увукао у његов комби. То је Беарина жена сигнализирала 'мајстору'. Овај је одмах завршио 'посао', сео у комби и кренуо. Славни голман лежао је док нису изашли из града, да га нико не би видео. Негде успут чекао их је тај Душко, што је добио задатак да уместо мене води ту акцију. И Беару су одвели на одредиште које је одабрао лично Слободан Пенезић Крцун”.
И још једном: Какав гран жете! Већи чак и од оног са Хајберија.
“Све је у ствари зависило од доктора Обрадовића. Он је ударио темеље великој Црвеној звезди. Аца је велики Звездин човек”, рекао је у једном интервјуу један од најмоћнијих људи српске политике у оно време и председник црвено-белих у једном мандату, Дража Марковић.
Доктор О, чак и у припитом стању, био је мудрији и паметнији од свих својих противника. Оне кишне и ветровите ноћи у Кичевској 25, одмах је потурио приступницу најбољем европском голману. Јер постојало је правило: седам пуних дана имао је играч да се предомисли и одустане од трансфера, или да га у недељу дана бивши клуб – како зна и уме – поврати.
“Тих седам дана крили смо га од Тополе па до Равне горе”, умео је доктор да каже својевремено. Бивао је Беара преко дана у многим варошицама и градовима у околици Београда. Увече би га крили по различитим кафанама. Док би информација стигла до полиције локација је била нова и – безбедна.
“Аца није никада крио да је имао способну екипу за такве операције. А касније је одговорио и на питање да ли је Беари дат новац: Причало се да смо продали клупски аутобус због њега. То, наравно, није тачно, али новац смо му дали. Било је то из џепова пријатеља Звезде, махом мадераша. Плус, опремили смо му стан у Београду”, написао је Боби Јанковић у књизи “Шта каже Мадера”.
(Аца Обрадовић и његов колега из Динама Ото Хофман касније ће бити протерани из фудбала због такозваног техноменаџерства. Како нико из комунистичке врхушке није умео да објасни значење те “погрдене” речи, код ученијег народа остало је занавек да су то били људи много способнији од већине на политичким функцијама, те да би и државу умели да воде попут своји клубова. А Звезда је код Доктора играла полуфинале Купа шампиона и била један од најпопуларнијих европских тимова у Јужној Америци, док је Динамо са Хофманом на челу постао први југословенски тим с европским трофејом – 1967)
Када се већ био повукао из јавног живота Доктор О. само је тихо говорио:
“Увек сам знао да се у Србији не опрашта успех. Политичарима је, по неком мом поимању, најлакше било да ударе на фудбал и на фудбалске људе, јер то је просто звонило у јавности и њима обезбеђивало ореол великих бораца против национализма, шовинизма, менаџерства и свих других појава које су биле нормалне у читавом свету. Али то смо ми...”
...
Јутро у Сплиту. Јутро без Беаре. И Рихтер би се збунио. Подрхтава, грми, удара са свих страна... МУП Сплита пише МУП-у Београд: “Под хитно испоручити Владимира Беару! Тај човек има намеру да постави бомбу како би убио председника Индонезије Сукарна и Тита”. Звездини људи у тајној полицији већ знају о чему се ради. Заташкавају и смирују ситуацију. Али и Хајдуковци имају своје везе. Иду право код Маршала. Овај се, међутим, спрема за важне посете Етиопији (цару Хајле Селасију) и Египту (председнику Насеру), па специјалну Билиу делегацију шаље Едварду Кардељу, тада још “некрунисаном” другом човеку СФРЈ. И тако настаје још једна од чувених реплика:
“Па богаму, другови, зар је толико важно где ће тај Беара играти тенис, у Сплиту или Београду?!”.
А Сплићани, људи “од балуна”, после такве идиотарије могли су само да се спакују и врате кући.
“Да, да, тако им је рекао Кардељ. То је тачно. Он их је с тим фино, што би се рекло у рукавицама одбио. А врло је добро знао ко је Беара. И како не не би знао кад је долазио на утакмице и гледао ме. Али то је био његов начин да све одмах рашчисти, да прекине све дискусије о томе”, причао је Владе у јесен свог живота.
Иду Сплићани паралелно и регуларним путем, преко свог Мика Трипала, омладинског функционера КПЈ и првог човека Дисциплинске комисије ФСЈ. Беарин земљак и готово вршњак, борио се колико је могао, подигао тужбу против Црвене звезде због плаћања играча – што је у оно време било најстроже забрањено – али оптужница му пада због недостатка доказа. И поступак се прекида. Трипало после нестаје у време Маспока, губи му се сваки траг. А Хајдуковци, свесни да су изгубили рат, прекидају све односе са Београђанима и тако званично почиње највеће ривалство у југословенском фудбалу - највећег српског и највећег хрватског клуба у држави.
Са Беаром пред голом Звезда у пет година осваја четири титуле и преузима примат у Југославији. Хајдук ће до наредне доћи тек кроз 16 година?! Тај период тешке патње Торциди и Сплиту служи да још више омрзне свог некадашњег голмана. Неки жестоки момци са трибине – а Хајдук је такве имао први, пошто је то била најстарија организована навијачка група у Европи – ножевима и жилетима скидали су тетовирано име издајника са руку. “Продано месо”, викали су му хајдуковци на теренима широм Југе и гађали га ситним кованицама, због чега су утакмице редовно прекидане. Беара више никада није бранио у свом Сплиту. Када би и дошао, ни на риву није могао с миром. Добацивали су му, вређали га. Чак су му и деца говорила разне баљезгарије што би чула од својих родитеља.
Џаба све што је дао Хајдуку... Џаба три титуле шампиона; џаба што је на једној утакмици Динаму одбранио четири пенала, тукли Шантек, Шикић, Бенко, Режак; џаба оне акробације што су опчиниле Енглезе; џаба “рампа” Пушкашу и место у идеалном тиму Европе; џаба Заморин наклон и после још један, вероватно од највећег – Лава Јашина. Све је било џаба. У свом Сплиту заувек је остао тек глупави Влај што је издао Хајдука.
Бајдо Вукас, 20 година после трансфера који је померио Југославију:
“Многи упоређују мој одлазак у Болоњу с Беариним. То се никако може једнако третирати. У првом реду, ја сам отишао из Хајдука потпуно легално, у договору са свима. И увек понављам, да је Хајдук имао нешто против никамо ја не бих ишао. Ништа ту није било испод жита... Друго, Беара из Хајдука отишао када му је и те како био потребан. Његов грех је још већи што је отишао баш у Звезду, клуб који је нама увек био жесток супарник. Тако нам је посебно нашкодио. Што се мене тиче, а верујем и свих осталих хајдуковаца, много би нам лакше било да је отишао у било који други клуб. А да о начину на који је отишао да и не говоримо... Ја сам Беару увек ценио, то треба написати, да се не би схватило да га оптужујем, нападам и слично. Говорим у своје име, говорим колико ми је то пало тешко, као и свима који воле Хајдук. Сматрам га великим вратаром. И данас кад ме неко пита с поносом кажем да је он од многих добрих које сам видео - најбољи. И слажем се да је Владимир био Велики, како су га и звали. Али морам рећи и то да му никад, па ни данас, нисам опростио".
А добри и питоми Владе, изнад свега велики човек, одговара:
“Хајдук је мени све. С њим у мислима и дан данас се будим и идем на починак. Хајдук је моја највећа љубав, љубав која попут сваке праве и искрене љубави има пуно лепих, али и оних мање лепих тренутака. Љубав због које вам срце заигра и болно се у грчу стегне”.
Господин Беара.
Прошле су године и године. После епизода у Немачкој где је играо и радио као тренер, Владимир Беара тихо се вратио у Сплит и скућио у стану на Корушком путу, у једној кући изнад Бачвица. Почетком седамдесетих неки ваљани људи позвали су га да се врати у клуб и ради као тренер голмана. Није се дуго задржао. За тренера је дошао Бранко Зебец и потерао “издајника”. После су дошле деведесете и они несрећни ратови. Морао је да се скрива у родном граду. Један познати лекар, пријатељ Фрање Туђмана и тенис-партнер, усудио се да јавно каже "како то што Хајдук игнорише Беару само зато што је Србин није добро за демокрацију нове, самосталне државе Хрватске". Ватрени у новембру '95. играју квалификациону утакмицу за ЕУРО '96. против Италије и Туђман се сетио речи свог пријатеља. Тражи да крај њега у ложи седе два стара Хајдукова аса – Фране Матошић и Владимир Беара. Први човек Савеза Анте Павловић јавља лепе вести, а Владе сав срећан облачи најбоље одело које има и креће пут Пољуда. И онда на порти ново понижење. Редари га не препознају:
"А ди си се ти то упутија, дундо?"
Беара објашњава ко је, шта је, да су га позвали на утакмицу... Прелиставају књигу гостију и у једном часу види своје име прецртано. Изнад је дописано: Винко Куци. Лагано подиже шешир, отпоздравља... “Знојаво” око и погнута глава... Кући. Обешчашћен као никад.
Сплит није искрено опростио велики грех Владимира Беаре. Заборавио још мање. И Хајдук га никада није заистински примио назад. Звезда? Звезда га се одрекла чим је отишао из Београда. Свог највећег голмана чак није ни испратила како доликује када се августа 2014. преселио међ' фудбалске анђеле.
“Од Ајдука никад нисан добија плаћу или премије. Једино 10.000 динара кад сан се женија”, причао је Беара у старости. “Колико је то вридило? Нисан мога купит нити једно јање. А Звезда ми је кад сан кренија у Немачку одузела стан што ми га је дала”.
На крају, неправда је учињена и мртвом Беари. Уместо у родном Зелову, где је подигао гробницу, сахрањен је по католичким обредима на сплитском Ловринцу. По његовој жељи био је само сандук умотан у Хајдукову заставу и песма. Винко Цоце - Када умрен умотан у било.
Папе и дида били су торцида
била је боја и сина мога;
Увик се знало за ричи знане
увик се пивало Марјане, Марјане;
У руци ми ланцун били
Хајдуку да сан живот цили;
Пратите ме људи мили
кад се душа с тилом дили;
Када умрен умотан у било
на Пољуд однесите ми тило
запивајте били су били
кад се душа с тилон дили;
Када умрен умотан у било
на Пољуд однесите ми тило
нек вијори барјак
на ком пише
Хајдук живи вјечно
Бог и нико више
Море плаче, оно сузу има
мисто глазбе нек торцида пива
Хајдуче, поносан буди
тебе твоје дите увик љуби.
...
Сплитска верзија једног од најконтроверзнијих трансфера у историји југословенског фудбала. Марио Катунарић, велики пријатељ Владимира Беаре. Пре десет година забележио Милорад Бибић, новинар Слободне Далмације:
“Ја, Марин Марио Катунарић Домилија, родија сан се у Сплиту 1931. године и цили живот живин у Велон Варошу. Окад знан за себе пријатељ ми је бија Владе Беара. Његова фамилија, отац Јаков, матер Марија, браћа Љубо и Свето и он, били су ми ка друга фамилија. Све добри и поштени свит. Јаков и Марија одгојили су дицу да буду прави људи. Шта и јесу. С Владон сан бија најближи. Он ми је бија и винчани кум. Нераздвојни смо барен 60 година... Зашто ово говорин? Зато да се зна да смо Владе и ја били такви пријатељи који су цили живот један другоме повјеравали највеће тајне. И сад сан одлучија испричат оно шта сан носија у себи 52 године: како и зашто је мој драги Владе отиша из Хајдука у Звизду!
Хајдук је прије педесетак година има три велика играча: Фране Матошић је бија највећи ауторитет, вођа и капетан, Бернард Бајдо Вукас је бија један од најбољих играча на свиту, а Владимир Беара је бија један од највећих вратара на свиту! И док се Хајдук према Франи и Бајди односија онако како су миритали, Беару су зајебавали, понижавали, шиканирали, вриђали... Колико пути би ми Владе зна плакат, говорит како више не море издржат, како види да се према њему понашају ка да је штраца, а не један од најбољих вратара које балота земаљска има. Ишли би он и ја у увалу Бене, тамо би ми открива своје муке које никоме другоме није говорија. Владе је бија и оста поштењачина: није зна лагат, приварит, није бија фалш човик, никога ништа није тија молит. Прикипило му је након освајања наслова првака 1955. године, кад су сви играчи слављени и фаљени, а њему на тој фешти, с које је отиша прије свих, нико није река ни – фала!
Ја сан положија возачки испит још 1947. године. Те 1955. има сан ауто фиат балила, кабриолет. Једну вечер ми је Владе доша и река: “Сутра мене и жену тајно возиш на аеродром у Сињ! Мали син неће ић с нама”... Онда ми је исприча да више не море издурат, да доживљава такве неправде и шиканирања да мора поћ ћа. Дозна сан да иде у Звизду. Ујутро сан доша на договорено мисто, Владе и жена му Борица дошли су без багаја. Скоро онако ка да иду у спизу. Возија сан их до Сиња неасфалтиранон цестон. Тад се у Сињ путовало фератон шта смо је звали “сињска рера“. Дошли смо у једну гостиону, ништо марендали и отишли на аеродром. Мајко моја мила, да аеродром!? Била је једна барака, дрвена ограда, а писта је била травната. Након петнајстак минути јавило је да сљеће авион из Београда. Бија је то двомоторац Даглас. Кад је ферма, спустили су из авиона оне дви, три скалине. Владе, Борица и ја били смо наслоњени на дрвену ограду. Излазили су путници, међу њима једна стара госпођа, а пратија је, мајко моја мила, нико други него хајдуковац – Војко Андријашевић! Спустили смо главе да нас не види, али нас је ипак видија. “Ди ћеш, Владо, ди?“, пита је Војко. А Владе му је одговорија: “Иден пар дана са женон у Београд!“ Није трибало Андријашевићу пуно за видит о чему се ради... Ништо је река Влади, а онда сан први и задњи пут чуја и видија Владу како се ражестија: “Срам вас било шта ми све годинама чините, иден ћа, доста ми је свега, полудићу останен ли у Сплиту!“
Владе и Борица су ушли у авион, ја сан отрча у ауто и назад у Сплит. Сутра је цили Сплит зна да је Беара отиша у Звизду, а да сан га ја одвеја на аеродром у Сињ. Запалили су ми дрвену гаражу, с понистра су ме гађали динарима, свашта ми говорили, викали за менон – Марио, продано месо, а тенду од мог кабриолета су полили киселинон. Цили свој бис су искалили на мени. Колико је ти бис према мени траја? Ма, још траје! И сад, након 52 године, зна ми који старији хајдуковац рећ: “Је, Беари су чинили неправде, али исто си га мога фермат, а не га возит на аеродром у Сињ!“ Онда су ме једино штитили наши влаји иза Козјака који су ка бателанти радили у подузећу Лука и Складишта. Доша сан на ђигу, а један обалац ми је из стиве брода завика: “Марио мој, отиша наш добри и поштени влај Беара из Сплита, одма полудило по Сплита. Ако оде још један влај, полудиће цили Сплит. Видиш да Сплит не море без нас влаја!“
Доша сан дома, а дочекала ме моја добра матер Марица плачући: “Синко мој, добија си позив од Удбе, мораш сутра на Каталинића бриг”! Ујутро сан у десет ури бија на саслушању, сија сан на једну катригу, свитло ми је тукло у очи. Један од удбаша ми је река: “Ајде, признај да шверцаш доларима!“ Заценија сан од смија. Никад долар нисан има у руке, нисан зна како изгледа. Питали су ме ту све и свашта, а онда сан пука и река ин: “Слушајте, зајебајете ме овод не ради долари, него зато шта сан одвеја Беару на аеродром у Сињ. Отиша је ћа јер овде више није мога издржат тортуру. И нека је. Ја сан и сад уз њега, знан да је поштењачина, људина, нека је иша. А нема у Сплиту већег хајдуковца од мене. Море бит само ка ја!“
То сан река, промислија како ће ме затворит, а један од њих ми је река: “Ај ћа дома, заборави да си бија овде!“
Бија сан бисан ка пас. Зна сан да је Владе у праву, било ми је жај шта Сплит не зна праву истину. Владе Беара никад ка вратар Звизде није тија бранит против Хајдука у Сплиту. У Београду и цилон свиту сви су га волили и цјенили, једино су га у његовон Хајдуку зајебавали. Тако злочест море бит само мој родни и једини Сплит. Злочест према своме.
С Владон се и сад интран. Старији је од мене три године. Нико му не би да осандесет годин, а на лито ће навршит јушто осандесет. Цили живот му чине неправде, шта је све проживија, то не би ни слон издржа. А мој драги Владе је оста исти ка шта је бија: велики човик! Човик и по! Људина! Све ово сан држа у себи више од педесет годин, ај молин те нек изађе у Слободну Далмацију све ово шта сан ти река. Па да Сплит зна праву истину о одласку Владе Беаре из Хајдука. Владе Беаре, најбољег вратара на свиту"...
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар