Прича: Они играју фудбал, стално и играју га боси...

Најбоља репрезентација свих времена коју никада нико није видео, и коју тек овлаш помену. Наравно, јер је њихов рад, као и увек у историји, за друге. За богатог газду, дарежљивог када му је ћеиф, грамзивог и грабљивог када му се може. А увек му се може. . .

Фудбал 04.11.2017 | 23:45 Сад ће Светско првенство, само што није, прође тих неколико месеци очас посла, па ће се појавити и ти текстови, утолико пре ако се на Мундијал пласира и Хрватска. Сетиће се и страни новинари, не само наши, па добро, њима је то интригантно, а нама је "кликтабилно", ако ништа друго увек ће се појавити нека нова генерација, неки нови нараштаји љубитеља фудбала којима треба подгрејати причу о Најбољем Тиму Којег Свет Никад Није Видео.

Велика Југославија, зар смо сумњали. Подсетиће нас новинари, посебно странци, на рецентну прошлост, поменути у реченици-две шта се десило – само нама то све звучи страшно компликовано, да видите само како књиге историје тамо преко објасне ратове и наша балканска трвења! – а онда прећи на ствар: само замислите тим у којем су Модрић, Џеко, Манџукић, Матић, Облак... Читали сте то већ, и читаћете опет.

Не љутимо се, ти су текстови доказ да припадамо свету. Или да смо му макар некада припадали. Још нас доживљавају као могуће, ако ништа друго, још пишу о тим Југословенима као да су само изашли по цигаре и новине и ево сад ће да се врате. У сваком случају – постојимо. Па макар и овакви. Па макар и виртуелно.

А земља о којој данас причамо – и која је у жижу јавности овдашње дошла случајно, изнебуха и из политике, због натезања, воленс-ноленс, хоћу-нећу, пишки ми се-не пишки ми се, гледе међународног статуса јужне српске покрајине – е она за тај свет никад није ни била свет.

Једном колонија – увек колонија. Једном нижа раса, увек нижа раса, колико год вас убеђивали да смо сада сви једнаки. Једном крв и сузе афричких робова на плантажама, под окрутним сунцем и разјареним бичевима, данас сузе неких нових родитеља, примораних да машу на аеродрому својој деци, док ова одлазе да срећу нађу преко океана, код бивших формалних, а сада неформалних господара.

Суринам. Ни тамо ни овде. Телом и географијом у Јужној Америци, душом и културом на Карибима, главом и новчаником у Холандији.

Тешко стечена слобода, крхки мир, нестабилна демократија, једна диктатура за другом, генерали у чудним униформама, председник који је правоснажно осуђен на 11 година затвора због кријумчарења дроге, сиромаштво и потмули бес од нагомиланог незадовољства, емиграција и бекство главом без обзира; пиринач, банане, шећерна трска...

... И фудбал.

Најбоља репрезентација свих времена коју никада нико није видео, и коју тек овлаш помену. Наравно, јер је њихов рад, као и увек у историји, за друге. За богатог газду, дарежљивог када му је ћеиф, грамзивог и грабљивог када му се може. А увек му се може.

То је светски, ма галактички феномен: како је једна земља од свега нешто преко пола милиона становника, са репрезентацијом која не може да победи ни много неупадљивије колеге са топлих мора, из године у годину, из деценије у деценију, стварала играче који би постајали планетарне звезде.

Суринам је спасао холандски фудбал: када се завршила ера оног “тоталног”, настала је зјапећа рупа, Холандија је почела да пропушта велика такмичења, није имала никакав план, концепт, идеју, препознатљивост...

А онда су се појавили они. Нулта, прва или друга генерација суринамских фамилија. Снажни, хитри, одлучни да успеју како то само сирочићи и беземљаши умеју, са ставом провинцијалца који долази да покида метрополу, ђаволски надарени за ту игру која им је често била спас.

Едгар Давидс је својевремено покушао да одгонетне тај феномен, рекавши да је Суринам умногоме налик Бразилу.

“Много је сиромаштва, и много беде на улици, без новца, из урушених породица, са превише слободног времена. Они играју фудбал све време, сваког дана, и играју га боси...”

Или си на улицама Амстердама са лончетом и скакавцем у руци, или си тик испод свечане ложе, јамио си неку нову сребрнину и тек тада се, кад си на врху, када ти тапшу и кличу, тек тада ти се појави онај потиснути патриотизам, па се сетиш детињства, или прича о детињству твога оца, о једној земљи, далеко преко океана, где је све почело и где се никад нећеш вратити.

Руд Гулит и Франк Рајкард. па Патрик Клајверт, Кларенс Седорф и Едгар Давидс. Па Михаел Рајзигер, Арон Винтер и Џими Флојд Хаселбајнк. Па Марио Мелхиот, Урби Емануелсон, Рајан Бабел, Георгинио Вајналдум. Па Ромео Кастелен, Ељеро Елиа, Евандер Сно, Кју Јалиенс, Михел Ворм...

Ето вам првих 11, са изменама и дугачком клупом, страни новинари на путу за Русију. Ето вам тима који је могао да покори свет, а неки су то тако лако и учинили. За себе и за Холандију, не за Суринам. Ето Најбољег Тима Којег Свет Никад Није Видео. И никад неће видети...

Фудбалери из Суринама освајачи су толико трофеја с којима ни у земљи са жутом звездом на стегу не знају шта да раде. Је ли то наше, или није наше? Јесу ли ти момци Суринамци или Холанђани? Јесу ли продали веру за вечеру или су урадили оно што би им свако саветовао, па и та земља, ако држи до себе? Може ли мајка да воли одбеглог сина, ма колико да је успешан, једнако колико и своју одрпану, босоногу децу која је пазе, иако сем те љубави и пажње немају ништа друго?

Прича о Суринаму натопљена је кризама идентитета и никад непрележаним колонијалним и колонијалистичким ранама. Питање холандске владавине која је фактички завршена 1975, а формално није нити ће ускоро и даље располућује земљу. А не помаже ни што је то етнички јако разноврсна држава, у којој једни са другима и понекад једни против других живе људи са Кариба, људи из Африке, људи са Јаве, људи из Кине, Сефарди и Ашкенази, Индијци...

Не помаже ни фудбал. Сваки успех њихових (или “њихових”) играча само је ново чепркање по рани која никако да зацели и брутално враћање у стварност, која каже да Суринам има једну од најслабијих репрезентација у Америци, толико бедну да нико никада није ни помислио да им пружи могућност да се опробају на матичном континенту, са Бразилом, Аргентином, Чилеом, па чак ни са Венецуелом.

Да играча има – има их. Врело је непресушно. Једна студија коју је наручила ФИФА установила је да је 2009. године у Ередивизији били скоро 150 играча који би могли да заиграју за Суринам.

Стотину педесет! Па било би то довољно да се на муке стави и Мексико, па да се добије позив за Копа Америку, али тај постколонијални комплекс не дозвољава им да просперирају. Јер, влада Суринама одавно је донела одлуку да сваки играч који оде да игра у Холандији више не може да наступи за “Сурибојсе”, па је тако национални тим крцат играчима из нејаког домаћег првенства.

Пре неколико година појавили су се амбициозни планови названи “Суринам у Русији 2018”, са жељом да се промени овај закон и омогући Суринамцима и онима који се тако осећају да играју за отаџбину, али то ће морати да сачека неко друго, боље време. Катар, па можда и после Катара.

Коментатори објашњавају да је ово питање националног поноса за Суринам. Холанђани су кроз историју толико отимали од напаћеног народа, да је киднаповање њиховог фудбалског талента била кап која је прелила чашу жучи. Зато су житељи Суринама одлучни, макар то ишло у корист штете народа који је луд за фудбалом, макар себи пуцали у обе ноге са назувеним штуцнама и копачкама, да остану своји.

Није ни да их Холандија грли и обасипа љубављу. О томе сведочи ноторна сцена са Европског првенства 1996. године, када је генерација за коју се претпостављало да ће се поново попети на трон, на крилима још једног узлета Ајакса, шампиона па вицешампиона Старог континента 1995. и 1996, изгорела у мржњи, оптужбама и расизму.

Звали су их “кабел”, ту котерију коју су чинили њих четворица: Давидс, Седорф, Клајверт и Рајзигер, са Богардеом као дописним чланом.

Покер асова – сви из Суринама или од суринамских родитеља – сукобио се са селекторомГусом Хидинком и оптужио га, бираним речима додуше, за расизам, пошто је форсирао своје “беле” адуте, попут Роналда де Бура и Данија Блинда. Напред је Клајверт био у форми која ће га прославити и коју неће успети да реплицира у Милану, мада хоће у Барселони, алиХидинк је тврдио да ас Ајакса није довољно спреман.

Сем сукоба са селектором који је избио на површину, холандски новинари су открили да ни међу самим играчима није “штимало”: момци из Суринама нису ни разговарали са осталим колегама и седели су увек за посебним столом.

Едгар Давидс је промптно послат кући. Холандија је испала на пенале...

То ионако не би, теше се у Парамарибу и другим мањим градовима, титула за Суринам. Никад ништа није за Суринам, земљу која се и нехотице нашла у бизарној балканској политичкој чорби једне младе јесени.

Од Суринама се само отима, навикли су они на то, као што су и навикли да ретко ко напише слово о Најбољем Тиму Којег Свет Никад Није Видео.

Само понекад, ваљда, кад њихови синови подигну какав пехар, можда и њих их у срцу нешто лецне, неки давни зов предака, па помисле, Клајверт и Гулит и Рајкард и Давидс и Седорф и Џими, “Суринаме, несрећна моја земљо, ово је за тебе.”

Извор: моззартспорт