Анализа: Жозе и фудбал ком Енглези неће довека аплаудирати!

Тактичка бриљантност и "поништавање" квалитета противника није оно што просечан навијач у Енглеској жели да виђа баш у сваком дербију. Аплаузи које Мурињо добија за овакве победе нису дугог одјека и њихов ехо могућ је само у Италији.

Фудбал 31.10.2017 | 00:00 "Није ме брига".

Вероватно не постоји реченица коју је више пута од ове искористио Жозе Мурињо за време свог боравка у Енглеској када би га "притиснули" новинари око неког питања или када би једноставно желео да прокоментарише нешто што је актуелно у фудбалу.

Није га било брига шта раде други тимови, није га било брига како купују други менаџери, није га било брига шта је судија урадио, није га било брига што његови играчи не трпе критике, није га било брига шта мисле навијачи, није га било брига шта мисле новинари, а нарочито га није било брига, и и даље га није брига, шта о његовом фудбалу мисле бивши фудбалери, легенде клубова које води Мурињо...

Али да ли га заиста није брига?

Последњи судијски звиждук на "Олд Трафорду" ове суботе, који је означио победу Јунајтеда против Тотенхема (1:0), није провео у загрљају својих играча, крај клупе изражавајући срећу или равнодушност, него се окренуо ка камери и прстом "утишавао" критичаре.

"Шшшшшшш".

Сасвим легитиман потез, нико не може да му забрани тако нешто, али зашто би човек кога "није брига шта ______ мисле", тренутак тријумфа заменио за тако нешто?

Тешко је веровати да један од највећих психолога у свету фудбала, велики тактичар и познавалац фудбала, човек који и те како уме са медијима, потпуно занемари оно о чему већ дуго брује некадашњи фудбалери Јунајтеда - што из улоге спортског консултанта, а што преко медија.

Како год била упакована - порука је готово увек иста: "Јунајтед не игра добар фудбал".

Та идеја се провлачи још од доласка Жозеа Муриња и бројних ремија у прошлосезонском првенству, али те критике су за кратко застале пошто је феноменални Португалац већ у првој сезони овом клубу подарио три трофеја; не звучна, али ипак три: Комјунити шилд, Лига куп и Лигу Европе.

У другој сезони је Јунајтед потрошио велика средства на довођење Виктора Линделефа, Немању Матића и Ромелуа Лукакуа и апетити су наравно порасли.

Навијачи очекују титулу у Премијер лиги које нема још од 2013. године, док Мурињо, зналачки, упозорава да су други трошили више од њих и да су Сити, Тотенхем и Челси далеко јачи од њих, чиме се поново ставља у улогу "фаворита из сенке" коју обожава више од било чега.

Управо због таквог фудбала у утакмицама против ривала које је он означио као "јаче" - добија највише критика, чак иако у тим сусретима његова екипа није извукла негативан резултат. Базирамо ли се само на ову сезону, Јунајтед је у Премијер лиги од чланова "велике шесторке" играо само против Ливерпула (0:0) и Тотенхема (1:0) са изузетно опрезним приступом и ни у једном од тих мечева, који нису били претерано занимљиви навијачима, његов тим је учинио све како не би изгубио.

Филозофија фудбала без ризика, у ком ће његови играчи бирати само рационална решења и бити невероватно стрпљиви чекајући грешку противника, у та два меча донела му је четири бода.

Након меча против Ливерпула заслужио је похвале енглеских новинара и легенди које су прокоментарисале да је потпуно "неутралисао" противника, који се опет жалио на такав стил фудбала Жозеа Муриња - што га је погодило, па је напао самог Јиргена Клопа тврдећи да су играли тако јер Ливерпул није био офанзивнији!, али су те похвале поново преиспитане након што Тотенхем "разбио" екипу са "Енфилда" само недељу дана касније нападајући њихову слабу тачку - одбрану (4:1).

"Зашто Мурињо није напао Ловрена и Матипа? Зашто је чекао?".

Одговор је јасан, у питању је његова фудбалска филозофија, која каже да је боље и бод у таквом мечу него јуришање на "све или ништа", где на крају често можеш да добијеш "ништа". Нарочито у гостима...

Мурињо је добио шансу да недељу дана после сусрета Тотенхема и Ливерпула поново "запуши уста" критичарима играјући офанзивнији фудбал, показујући да и његова екипа може као "певци" талентованог менаџера Маурисија Покетина, али ни то што је са меча изостао његов најбољи играч, Хари Кејн, није га натерало да се мења и прилагођава ономе што се прижељкује у емисијама, пабовима, трибинама итд.

Извео је поново састав прилагођавајући се манама и врлинама противника, наишао и на ривала чија је почетна идеја била да буде стрпљив - нешто са чиме се не среће довољно често, али Мурињови тимови су попут неког шампиона у гледању без трептања - увек ће за бар једну секунду дуже бити концентрисанији, фокусиранији, смиренији...

И дочекао је да Тотенхем уђе у две велике шансе, да схвати да је бољи и да може до гола, да заигра офанзивније, и да заборави на Лукакуа и Марсијала. На секунду!

Слављенички је Мурињо онда могао да подигне руку, у утакмици у којој је могао и да изгуби и да одигра нерешено, али уместо тога послао је поруку прстом преко усана која говори да су на крају дана најважнији резултати, а не оних 90 минута фудбала за којих су навијачи платили улазницу, и за које су, на крају крајева, плаћена "папрена" ТВ права.

Међутим, он дербије претвара у суву тактичку битку у којој ће инсистирати на томе да она буде лишена холивудских момената, а некад је баш то оно што желимо у звучном мечу викендом, уместо сувопарних драма чији је сценарио стао на две А4 странице.

Неће увек навијачима пријати оно што и њиховом менаџеру, коме је тог дана једино било битно да упише бод(ове), али ће и такву победу "прогутати" кад се присете "суше" у клупском музеју.

Прогутаће једну, две, пет, десет, прогутаће и титулу освојену на такав начин.

Историја нас учи да ће то потрајати само док је у улози "фаворита" из сенке, када није шампион, а не постоји бољи пример од Муриња и Челсија који овој тврдњи иде у прилог.

Ни један Челси, који је далеко мањи клуб од Манчестер јунајтеда, није се могао задовољити затегнутом одбраном и аплаудирањима на блокиране ударце Џона Терија, уклизавања Рикарда Карваља или на интервенције Тибоа Куртое. Када се освоји оно што је било зацртано, навијачи, а нарочито власник пожеле и лепши фудбал због ког ће устајати на ноге и аплаудирати.

Уз то, Манчестер јунајтеду је за јачање "бренда", убирање новца из Азије, САД и Аустралије, потребно да игра лепо за око, а не само резултат. Као и Реал Мадриду...

"Проблем" за Жозеа Муриња је и то што је у комшилуку "господар лепог фудбал" Пеп Гвардиола чија екипа "меље" све пред собом и који му је ривал још из дана у Шпанији, а да би поново дао легитимитет "мурињовском фудбалу" потребно је да му још једном "избаци" пехар из руку и покаже да је то прави модел за освајање трофеја.

Чак и ако то успе у овој сезони, чини се да је Жозеу Мурињу дугорочни планови нису везани за Манчестер јунајтед, делом због неслагања са управом око трансфера играча, а делом и због тога што је свестан да не може довека да "продаје" свој фудбал.

То је фудбал са роком употребе за нестрпљиве...

"Сасвим сигурно нећу завршити каријеру у Манчестеру. Ја сам тренер који има жеље, амбиције и воли да ради нове ствари", испричао је господин "Специјални".

На крају, а то ваљда и Мурињо зна, једино место на планети на коме ће му бити дозвољено да буде оно што јесте - јесте Италија. Јасно је да је то једина "веза" у којој партнер неће упорно покушавати да га промени и то баш из разлога што је и сам исти попут њега...

ВОЛИ ДА ПРОЗИВА И ЧЕЛСИ!

Између две утакмице са два јака противника, Жозе Мурињо је стигао и да се закачи са Антонијом Контеом, менаџером Челсија. Већ дуго говори о томе да Челси "не игра леп фудбал" и да "не игра шампионски", у чему можда види неправду јер је он тај који је први критикован када игра опрезно, да би "поткачио" Италијана и због приче о повредама. "Гардијан" је потом направио занимљиву видео компилацију у којој Мурињо на конференцијама за медије стално спомиње повређене играче...

Извор: мондо.рс