Прича: Мали клуб, велика прича!

Само посебни људи могу да буду лојални посебном клубу деценијама. Код црвено-белих из Дизелдорфа то је постало главни мото - успеси и нису занимљиви ако нису ретки.

Фудбал 23.10.2017 | 23:45 Срећковићи? Немојте се шалити, немојте ни да помислите на то. Обично нам две групе људи падају напамет на кеца када споменемо чувену римску богињу среће Фортуну - историчари и навијачи истоименог фудбалског клуба из Дизелдорфа. По легенди, Фортуна је богиња случајне среће па зато никога и не чуди што је овај клуб из Северне Рајне Вестфалије у досадашњем току постојања мање живео срећне, а више неизбежне тренутке. 

Зато је потребно имати посебан карактер ако желите да будете навијач ове дизелдорфске Фортуне, а тога нема без храбрости и вере у бога. Наравно, чак и љубитељ црвено-белих воли победе и успехе, што га не разликује од навијача осталих клубова, само што овима то иде мало теже. Историјски. Али, одлучујући фактор у њиховој правој срећи је да, чак и у тренуцима радовања, највећег задовољства и искрене радости, увек рачунају на чињеницу да нешто може да крене по злу. Да тако мора...

Навијачи Фортуне су увек уживали у тренутку. А тренутак, када ће све бити поново паклено на трибинама њиховог прелепог стадиона и када ће први пут после много година искушати своју спортску судбину уследиће сутра увече. Уторак, 24. октобар је резервисан за долазак великог локалног ривала, бундеслигаша Борусије из Менхенгладбаха, фаворита у оквиру Купа Немачке, а на другој страни ће је сачекати лидер и најбољи тим Цвајте, тим који игра најлепши фудбал.

То је права иницијација за Фортуну у друштво најбољих немачких клубова и прави тест који су њени навијачи желели да виде. Најгори тренуци овог клуба у историји дешавали су се онда када се чинило да ништа не може да крене по злу, јер овај клуб никада није сијао великим сјајем.

А да ли је само име оно што је обликовало клуб из Дизелдорфа? Посебно када он ништа нема заједничко са каприциозном римском богињом, али је случајно пало напамет оснивачима клуба пре равно 122 године док су седели у локалној пекари (не кафани) и смишљали име. И чињеница је да скоро сваки велики успех вуче са собом нешто што је или исмевано или минимизирано у Фортунином случају једина клупска титула из 1933. означена је као „Хитлеровска“, јер је тих година чувени вођа долазио на власт.

Иако им она (срећа) стоји у имену, јасно вам је да у Дизелдорфу нема неке фудбалске среће.

Од 1938. до 1978. године Фортуна се пет пута појавила у финалу Купа Немачке и изгубила их је свих пет! Након оснивања Бундеслиге 1963. године није добила привилегију директног пласмана због географске заступљености, а 1979. године изгубила је и у финалу тадањег Купа купова од Базела у страшном мечу (4:3). Потом се распала, остала и без главних звезда Дитера Бреја и Герда Цимермана, а отишао је и легендарни Клаус Алофс.   

Навијачи Фортуне су и то прогутали, ваљда зато што осећају припадност Дизелдорфу, али и зато што су их генерације раније училе да њихов клуб има нешто другачије у односу на навијаче клубова из Баварске, Дортмунда, Гладбаха или Келна. Њихов клуб није увек побеђивао, годинама је везивао поразе и поразе, али га још увек воле. Воле га јер је и даље забавно препознавати се са црвено-белом заједницом у овој занимљивој вагенбуршкој области.

Наравно, болно је што многи талентовани фудбалери из Дизелдорфа не осећају данас локал-патриотизам па брзо заврше у Борусији из Менхегладбаха, Леверкузену или Шалкеу. Боли их и то што комшије у школи, колеге на послу, или суграђани у кафанама преферирају мејнстрим клубове, јер воле успех па се приклањају Дортмунду или Бајерну данас, или моћном Гладбаху из 70-их година, јер су побеђивали чешће него Фортуна. Али, менталитет овог краја годинама је само зближавао навијаче који су данас поново поносни после много година.

„Чак и да смо последњи на табели и да никада не победимо, никада се не бисмо менајли са вама“, писало је на транспаренту навијача посвећеном локалним „издајницима“.   

Дакле, вратила се ове јесени некаква фудбалска радост после много година у Дизелдорф, а тако ће бити и следећег викенда без обзира на исход сутрашњег куп дербија с Гладбахом.

Све више људи враћа се последњих недеља свом клубу откако ређа победе у Цвајти предвођен сајјним стручњаком Фидхелмом Функелом, а они који су ту били све ове године гледају их са благим подсмехом. Опет се у овом граду прича о великим утакмицама, еуфорија се осећа на сваком кораку, што није никако лоше ако знамо да је клуб морао да буде реконструисан од дна ка врху након што је банкротирао.

Причаће вам многи навијачи овог клуба како је 2003. године Фортуна била клуб без ичега, на рубу пропасти, а локална спортска штампа је организовала ревијални меч тадашњег четвртолигаша и тима звезда како би се привукао неки моћни спонзор и започео препород. Њему је кумовао и највећи немачки панк бенд Тотен Хосен чији је фронтменКампино осведочени навијач Фортуне, а који је спречио да се клуб угаси.



Фортуна никада неће бити као Бајерн или Дортмунд, чак ни као Шалке. То би некако нарушило специјални карактер овог клуба који сви навијачи следе и воле. Они су сами себи довољни...

„Ми смо Фортуна Дизелдорф, ми можемо све!“, званични је мото овог клуба чији је аутор велики навијач овог клуба кабаре уметник Дитер Нур.

Страх од неуспеха, тамне сенке историје, сталне пререке на путу ка успеху, све то чини Фортуну из Дизелдорфа. Исто као и онај тренутак када се слави победа. На крају, остаје порука свих оних навијача црвено-белих који су живели за овакве тренутке - прави навијач Фортуне не страхује за свој живот.

Извор: моззартспорт