Прича: Лестер Сити, од бајке до фарсе...!

Они који верују у карму, као баш и не толико добар човек који пише ове редове, вероватно би могли да замисле сценарио у којем Лестер најзад испада у Чемпионшип, а онда и који корак ниже, и од свега остаје само сећање на оно што је било, иако није могло бити!

Фудбал 24.10.2017 | 23:30 Да је реч о било ком другом човеку, почетак овог текста би се наметао сам.

Ево, овако...

Негде на рубу Бретање, у соби са пуцкетавим камином који баца одсјај на медаљу са угравираним лавом, "Премиер Леагуе'с wиннер медал", ситнопише са стране, испод жуто-зелене заставе, Клаудио Ранијери наточио је себи чашу најбољег пиноа из долине Лоаре, и самозадовољно се осмехнуо.

Вест је била она коју је очекивао још дуго, и учинила је доста да залечи добро сакривену рану, али ону која зјапи у његовом срцу већ пуних осам месеци. Лестер Сити, некадашњи шампион Премијер лиге, отпустио је менаџера Крега Шекспира, после тек пола године и новог трогодишњег уговора потписаног прошлог лета. “Лисице” се, додао је глас са телевизије, тренутно налазе на позицији која води у другу лигу, са свега једном победом у првих осам кола првенства...

Не, овај сценарио није могућ, иако добро звучи свима нама који смо били запањени, фрустрирани и напросто тужни када је прошлог фебруара, надомак четвртфинала Лиге шампиона, архитекта можда и највећег изненађења у историји фудбала отеран из клуба који је направио, макар за кратко, великим; и из града који никога никада неће волети као њега.

Бацимо почетак овог текста, јер је Клаудио Ранијери – чије смо добро вођење фудбалског клуба Нант и прорекли, и ко зна шта би било у Француској ове сезоне да Пари Сен Жермен није Пари Сен Жермен – изнад свега добар човек, и сигурно му је жао што је његов Лестер (а он ће заувек бити његов!) наново постао тек још један клуб који не разуме, не верује и не цени.

Није се, дакле, Италијан насмешио, није наточио себи чашу најбољег пиноа из долине Лоаре, није позвао ни свог агента ни неког пријатеља нити свог бившег помоћника Крега Шекспирада сеири са "Јесам ти рекао?".

Пре ће бити да се ухватио за главу и дубоко уздахнуо...

Јер потезима попут овог, парадоксално, Лестер Сити и наново уздиже оно што је урадио Клаудио Ранијери и у исто време блати сећање на њега, тера цео фудбалски свет да схвати да су они заиста сви исти, све те газде у чије се главе тако брзо усади паника, и једино што стиже брже од ње је лажни осећај величине, који тако лако опије. Само што мамурлук буде стоструко тежи...

Држи се, матори, и не брини, нико неће укаљати твој успех...

Клаудио Ранијери је, понављамо, добар човек, али тип који пише ове редове баш и није, па ће док чита вести о отказу Шекспиру и новом хаосу у Лестер Ситију негде на рубу Звездаре наточити себи чашу сасвим просечне водке из долине Вистуле, и самозадовољно се осмехнути.

Јесам вам рекао? Јесам, баш; тог прошлог фебруара – колико само далеко изгледа сада! – упозорио сам Тајланђане, а нису ме слушали, замислите, да је карма прописна кучка, прорекао и да ће са било којим наследником Лестер Сити успети да се спаси испадања, јер шок-терапија углавном делује, али делује кратко, и ко тако ради, не може да се нада ничему добром; и ето вам га сада.

Најчудеснија бајка којој смо били назочни, посматрајући то у неверици све до одјавне шпице и велике журке на улицама града – ох, још се кајемо што нисмо могли бити тамо, за кога год да навијамо! – завршава се као крвава гозба на двору лудих краљева; Лестер постаје тек још један тим са власницима који не знају где ударају, а где год да ударе захвате ваздух.

Њихов се стадион и даље зове Кинг Поwер, али би могао да промени име у Кинг Леар, по Шекспировом, хех, јунаку којег обузима све веће лудило док му говоре бајке и ласкају му да је и даље битан.

Крцата је само Енглеска тим примерима, да се задржимо само на освајачима Премијер лиге, ено Блекбурна у Лиги један, на коректној десетој позицији, ни у уторак увече нису успели да победе...

Крег Шекспир је све време, да се послужимо енглеским идиомом, животарио на позајмљеном времену. Било је јасно још у фебруару да газде желе неко звучније име, само што иоле пристојни тренери не желе да ставе главу на пањ у ситуацији која је изгледала безизлазна.

Шекспир их је, у неку руку, преварио: Лестер је почео да игра одлично – што је само појачало уверење да је Ранијери имао праву побуну у свлачионици, да су неки фудбалери себи дали превише на значају и превише на ауторитету – прошли су и Севиљу и били баш тврд орах неупоредиво јачем и бољем Атлетико Мадриду, и Вишај Сриваданапраба није имао избора него да му понуди уговор.

А све време се Шекспиру, као у трагедијама једног малкице познатијег презимењака, око врата стезао свилен гајтан.

Неукост у свакодневном пословању је Лестер исказао још у оном лудом финишу прелазног рока, када су менаџерову искључиву жељу, а испоставиће се и неопходност у везном реду, Адријена Силву из Спортинга, пропустили јер је факс послат четрнаест секунди (!?) после рока.

Сада су нас, уручењем отказа човеку који је скоро деценију у клубу, који је живео и растао са њим још од треће лиге, и који је био макар сведок-сарадник, ако не и ко-творац Лестерове титуле (мада је било оних који су га у пола гласа оптуживали да је ковао заверу против Ранијерија, скупа са неким играчима), после свега осам кола, још једном подсетили да немају никакав план, идеју, став.

Да су непријатељи фудбала, кратко речено.

Зато одјекују речи највећег навијача Лестера, Гарија Линекера, наново постиђеног због онога у шта се његов вољени клуб претворио: онда када смо освојили титулу, казао је он, урадили смо то упркос онима на врху, а не њима захваљујући.

Криза идентитета је нормална ствар када вам се деси нешто о чему нисте могли ни да сањате, али се она не лечи ни аспиринима ни промискуитетом.

Шта је, стварно, Лестер Сити? Револуционарни, спектакуларни освајач Премијер лиге је и даље, по свим узусима, “мали” клуб. Један трофеј, ма какав да је, даје вам могућност да седнете са одраслим момцима за карташки сто, али да кибицујете и учите, не да се понашате бахато – као што она једна сезона не даје за право Ријаду Марезу да мисли да је светска класа – али то на Филберт веју никако да укапирају.

Зато су и прва имена о којима се говори као наследницима Шекспира она звучна, КарлоАнћелоти или Роберто Манћини, но тешко је замислити да би Дон Карло – о којег се Бајерн такође огрешио, но то је већ за неку другу тему – пристао да ризикује своје име зарад магловите будућности у тиму без концепције и клубу без концепта; овај други Италијан је вазда наредан, и можда би баш он, са имиџом фудбалског фолиранта, пристајао оваквом Лестеру.

Енглески медији пишу, наравно, и о Сему Алардајсу, или о двојици ултраталентованих менаџера, Шону Дајчу и Давиду Вангеру; можда би Дајч био и најбоље решење за навијаче Лестера, али зашто би, океј, сем за добар новац, па шта, напустио добру причу са Барнлијем за мачку у тајландском џаку?

Они који верују у бајке, као добар човек Клаудио Ранијери, вероватно би могли да замисле сценарио у којем Сриваданапраба схвата да мора да се врати на почетак, одлази као у Каносу према Нанту, клечи на кукурузу и моли Тинкермана да се врати, не би ли умилостивио богове.

Они који верују у карму, као баш и не толико добар човек који пише ове редове, вероватно би могли да замисле сценарио у којем Лестер најзад испада у Чемпионшип, а онда и који корак ниже, и од свега остаје само сећање на оно што је било, иако није могло бити.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес