Џеко отворено: Зашто никад не причам о рату...?!

И о хејтерима са друштвених мрежа, политичарима који живе одвојено од народа. . .

Фудбал 20.10.2017 | 22:00 Фудбалски манијак! тако себе описује Един Џеко, пошто каже да не може да живи без фудбала, небитно да ли га играо, гледао на ТВ-у, читао о њему у новинама... Нема проблем ни да прочита понеку критику, али у опширном интервјуу за угледни Гардијан признаје да га увреде фудбалских аналфабета по друштвеним мрежама боле. Прича и о детињству проведеном у рату, тешком животу земљака у БиХ и о много чему другом. Издвојите који минут, вреди саслушати га.

Али да кренемо редом?

“Ја не трчим? Ја не дајем свој максимум? Ма мора да се неко шали? Гарантујем да нико на трибинама или испред ТВ екрана не жели да победи више од мене.  Небитно против кога играмо, само желим да постигнем гол, да победимо. На свакој утакмици. Баш на свакој“, каже Џеко у микрофон познатом спортском новинару Саши Ибруљу.

Мада, навикао је Џеко на критике. Описују га као незаинтересованог, па и хладног, стално дочекују “на нож“. Посебно у Босни и Херцеговини, иако је убедљиво најбољи играч Змајева. Чим промаши шансу: лењ је, најгори на терену...

“Разумем да те критикују кад играш лоше. То је део посла и не смета ми. Проблем су увреде, оне боле највише, а у временима друштвених мрежа свако има шансу да јавно каже шта мисли. Без обзира на то колико је то нелогично или глупо. Свако има право на мишљење, свако има право да те вређа зато што ниси дао гол. Људи мисле да им је стало више него мени, али то једноставно није тачно. Лагао бих кад бих рекао да не читам или не чујем шта људи причају. А и ја сам људско биће“.

Има и људи чије мишљење поштује, чак и кад га критикују.

“Волим да прочитам шта фудбалски образовани људи имају да кажу, људи који анализирају игру, посебно у Италији. Тамо знају фудбал. Иду у дубину, уживам у таквим програмима и текстовима. Али да сам такве ствари читао у Енглеској? Да будем искрен нисам. Можда сам једноставно знао енглески језик, у Италији сам морао да што пре научим, па сам створио навику да читам. Некад сам сагласан са оним што пише, некад не, али поштујем мишљење тих људи“.

Едина често нису поштовали. Сарајевски Жељезничар је сматрао да је убо премију када га је за 25.000 евра продао чешким Теплицама. Описивали су га као “дрво од играча“. Две године касније Џеко је прешао у Волфзбург, постигао 66 голова на 111 утакмица, освојио Бундеслигу, био најбољи стрелац. Али ако га питате да ли је о томе сањао кад је био дечак нећете добити уобичајен одговор. Јер као и већина на Балкану Џеко је одрастао у рату.

“То је нешто што зовем периодом преживљавања. Био сам дете, већине нисам био ни свестан, али рат те тера да брже одрастеш. И тада сам волео фудбал, нисам могао да дишем без фудбала, али нисам баш ни мислио да ћу да постанем некаква звезда. Наравно да сам сањао о великим клубовима, али сам играо више због саме игре. И даље је тако. Волим да гледам фудбал, да читам о њему, да причам о њему и више од свега да играм фудбал. То је мој живот“.

А прича ли о рату?

“Мислим да о рату причам само када разговарам са страним новинарима. Са породицом, супругом, родитељима, сестром - никад. Сећам га се добро, али не видим смисао. То је нешто што сам давно оставио иза себе. Ужасно искуство, све нас је променило, нема везе колико си година имао. Али кад се завршило сви смо покушали да наставимо живот. Тада смо сањали да живимо нормалан живот и сада кад је рат прошао то и ратимо“.

Добро, не баш сви. Већина народа на Балкану и даље је у проблему. Није баш као што је некад било, али у БиХ, примера ради, просечна плата једва да прелази 400 евра.  Свако шесто домаћинство живи у сиромаштву. Званични подаци.

“Прва ствар коју приметим кад се вратим кући је то што земља не напредује, не иде напред. Немојте погрешно да ме разумете, волим  своју земљу, сматрам је најлепшом на свету, на крају то је мој дом. Али људи се муче, а изгледа ми да то многе не занима. Мрзим да причам о политици, избегавам кад год могу, али овде политичари живе у неком свом балону, далеко од народа. Многи једва преживљавају“.

Џеко помаже, као и многи спортисти, посебно у земљама бивше Југославије. Амбасадор је Уницефа, помаже многим другим организацијама и људима. Али...

“Донације нису увек решење. Данас изградиш кров једној породици, сутра треба још 10. Помогнемо једом детету или десеторо њих, али сутра још 1.000 треба помоћ. Нема система, плана како да се ствари поправе. Људи постају све већи песимисти и то са разлогом. Млади одлазе, траже бољи живот и нико не може да их осуђује. Ја сам урадио исто. Али такве ствари ме боле“.

Зато сада и јесте у Риму, а не у Сарајеву. Ужива у Вечном граду, иако су га после осам голова у 31 утакмици у првој сезони навијачи прозвали: Слепи Един. Прошле сезоне је постигао 29 голова, више него Гонзало Игуаин, Мауро Икарди, Дрис Мертенс. Нико више не помиње тај надимак.

“Нигде није као у Риму. Нигде! Људи су овде луди за фудбалом. Очекивања су била висока и у Немачкој и у Енглеској, али то није ни близу. У Манчестеру сам могао да одем у шетњу, да седнем у ресторан. Људи би ме с времена на време љубазно замолили за фотографију. У Риму нема шансе да шетам нормално по граду. Овои је посебан град, посебна веза између клуба и навијача. Ненормално је колико су страствени, колико воле свој клуб. Тако и треба да буде“, каже Џеко у интервјуу за Гардијан.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес