Помоћи неком и послије смрти

Павле Јовичић из села Вардишта код Вишеграда једини је у овој општини а вјероватно и регији који је добровољно завјештао своје органе послије смрти.

Република Српска 18.10.2017 | 14:51 У његовом џепу стала је картица добровољног даваоца органа коју је издала Клиника за нефрологију Војно медицинске академије из Београда.

На картици је написано „Пристајем да се у случају смрти моји органи могу употребити за лечење других људи“. Овај документ је издат 15.августа 2011.године.

Човјек из Вардишта је два пута рањаван у отаџбинском рату, пет пута је био подвргнут операцијама на Војно медицинској академији ВМА у Београду да би му се спасила нога. У току операција 16 пута је примио велике дозе крви.

„Завјештао сам све органе јер сам алтуиста, увијек сам презирао материјализам и хедонизам и сваком ко је здрав бих препоручио да завјешта органе јер је смрт бржа од свега. А кад се деси та ситуација зашто да наши органи труну у земљи кад могу некога спасити и продужити му живот“, говори Јовичић.

Подсјећа да је и њему неко спасио и продужио живот дарујући добровољно своју крв. Он објашњава да донаторска картица важи само у случају смрти донора.

Каже да се органи ,могу узети, послије сабораћајних несрећа, само два сата послије смрти човјека, а послије овог времена је прекасно.

"Процедура да се постане донор је врло једноставна. Потребно је отићи на ВМА, наћи Институт за нефрологију, тамо ће медицинско особље узети генералије донора, увести га у базу података и дати донаторску картицу", додаје Јовичић.

Картица мора да се носи увијек са собом како би се у случају смрти скратила процедура и органи што прије узели.

„Ово се све ради на добровољној бази као што су акције добровољног давања крви“, каже Јовичић и наводи да је и он добровољни давалац јер је 18 пута даровао најдрагоцјенију течност.

Јовичић истиче да донори органа немају никакву материјалну корист ни привилегију јер је то искључиво хуманитарни чин људи који желе да помогну другима.

„Завјештање органа треба да буде узвишен чин несебичне љубави неоптерећен себичношћу самоодрицања“, став је Српске православне цркве по овом питању. Један епископ СПЦ је донор органа.

„Ово се не коси са хришћанском религијом, посебно православљем, јер оно потенцира хуманост и помагање људима у невољи“, каже Јовичић.

Јовичић се из Београда, гдје је стекао пензију радећи као машински техничар на жељезници, вратио у родно мјесто гдје повучено живи бавећи се сељачким пословима.

Вели да сви и у његовом селу не знају да је завјештао своје органе јер он то нигдје не истиче.
Његов рођак Чедо Јовичић Чаролија каже да би ову хуману мисију требало подржати и помоћи онима који желе добровољно да завјештају органе да оду до Београда и ВМА.

„ Зар има ишта хуманије него помоћи неком, посебно младим који се најчешће повриједе у саобраћајним несрећама“, каже комшија Драгиша Вучићевић.

(БН)