Владо Чапљић се вратио: Партизан је мој клуб!

Некадашњи фудбалер Партизана и сарајевског Жељезничара Владо Чапљић вратио се у клуб из Хумске: "Партизан је мој клуб, дао ми је све". Сећате ли се ОНЕ епизоде када је скинуо гаће на терену?

Фудбал 16.10.2017 | 23:00 Владо Чапљић је један од оних фудбалера бивше Југославије о којима би могли да се пишу фељтони. А и јесу писани!

Владо Чапљић, рођени Сарајлија, који је попут фудбалера у ондашњој Југославији био на мети и Партизана и Црвене звезде.

Тако је у у лето 1985. године из Жељезничара у Партизана стигао Владо Чапљић, а из Сарајева у Црвену звезду Хусреф Мусемић.

"Нисмо смели пре двадесет осме из земље. Зато је сваки позив 'Велике четворке' био изазов раван преласку у Реал", каже Чапљић.

Хтео га је и сплитски Хајдук, као и Црвена звезда. Драган Џајић га је тада позвао телефоном и рекао му: "Буди сутра поред телефона тачно у 13 сати".

Чекао је до поноћи. Није зазвонило. 

Сутрадан отвара новине и очима не верује: "Џајић избацио Чапљића из канцеларије кад је чуо колико тражи" (тада се писало 200.000 немачких марака).

Диже руке од Звезде и ступа у контакт са Моцом Вукотићем: "Прекини све преговоре и себе већ сматрај играчем Партизана". 

Од Партизана добија стан на трајно коришћење и све што му следује по прописима. У просторијама Старог ДИФ-а потписује уговор, иако код себе нема никакав документ. 

"Само нека стави параф, лако ћемо за папире".

У Партизану нису желели да им се понови случај са Сафетом Сушићем. "Папе" је потписао, отишао на два дана за Сарајево и никада се више није вратио. На грешкама се учи. Председник Лончар љуби Чапљића и тврди да је то Партизанов посао деценије. Дуго у Хумску није дошла звезда прелазног рока. Бивши бек црно-белих Борислав Ђуровић био је задужен да чува Владу као очи у глави. Никоме не да ни погледом да га одмери. Чапљић може у други клуб само преко њега мртвог.

Када је вече пре потписивања, видео Владимира Цветковића у "Клубу 42", мало је фалило да стави лисице Чапљићу на руке. Није било потребе. 

"За 'Гајицу' ме вежу најлепша сећања. Његова посвећеност и љубав према Партизану нису знали за границе. Ноћ пре потписивање уговора, био је са мном у соби хотела ’Југославија’. Није тренуо. Седео је у фотељи у тегет оделу и читаву ноћ буљио у мене. Зато сам ја спавао за обојицу", у свом стилу причао је Чапљић.

За Чапљића је и везана један од најзанимљивијих или најопскурнијих детаља југословенског фудбала - када је насред утакмице против Вардара у Хумској скинуо гаће и показао "мушкост" противничком играчу.

Чапљић је у Партизану играо две године, радио је потом као тренер у разним клубовима, а сада се вратио у Партизан, да буде координатор млађих селекција и првог тима.

Овај 55-годишњи Сарајлија је за Жељезничар одиграо више од 200 утакмица. Дебитовао је када му је било 16 година, у ремију са сплитским Хајдуком (2:2).

"Тада сам први пут и упознао Чичу Миљанића, који је дошао да види како ће неки клинац да чува Ивицу Шурјака. Одиграо сам добро, тако је кренуло... Осим је сео на клупу Жеље после повратка из Стразбура и у наш фудбал унео нешто ново. Ово што се и сада игра. Дакле, инсистирао је на техници, поседу лопте. Имали смо слободу у игри када смо нападали, али смо имали и озбиљне задатке у фази одбране", прича Чапљић у интервјуу "Вечерњим новостима".

Чапљић је био један од актера чувене утакмице Жељезничар - Видеотон 1985. године у полуфиналу Купа УЕФА.

"Тај дуел нису Мађари добили већ смо га ми изгубили. У Секешфехервару су нас победили 3:1, на Грбавици смо водили 2:0 и имали много, али баш много шанси. Видеотон нам гол није угрозио, Шкрба је остао без оцене. Са ове дистанце, јасно је да нам је недостајало међународно искуство, јер, уместо да мирно приведемо утакмицу крају ми смо и даље нападали. Емоције и еуфорија су нас коштали финала у Купу УЕФА са Реал Мадридом, били смо кажњени у 87. минуту".

После Жељезничара, дошао је у Партизан, а у овом интервјуу каже да је београдски клуб био "велики изазов" и да је "без размишљања прихватио позив, одбивши понуде Челика и Приштине које су биле много издашније". 

"Тренер је био Бјековић, Вукотић је још играо, а за мене је био задужен Гајица Ђуровић, људина", додаје Чапљић.

Истакао је да су му године у Партизану биле прелепе.

"У Партизану сам фудбалски напредовао, али сам стекао и животно искуство. А није било лако носити црно-бели дрес, притисак је био велики, навијачи су увек хтели победу, тражили трофеје. Освојили смо две шампионске титуле на сјајан начин јер смо добили све велике дербије, са Звездом, Динамом, Хајдуком".

Та југословенска лига је заиста била јака. Ево присећања Чапљића:

"Малтене свака утакмица је била дерби, тешко је било победити, на пример, Слободу у Тузли или Олимпију у Љубљани. Сваки меч је био на нож. Ипак, можда бих издвојио дерби са Црвеном звездом на стадиону ЈНА, победили смо 2:0, мислим да сам одиграо, ако тако нешто постоји, идеално".

После Партизана отишао је у загребачки Динамо. Разлог - није се уклапао у визију игре тадашњег тренера Партизана Фахрудина Јусуфија:

"Он ме, једноставно, није ме видео у тиму. Био сам под великим притиском. Те године ми је умро отац, а када на сахрану није дошао баш нико из клуба, схватио сам са да сам сувишан и да треба да одем. Тешка срца сам се одлучио на тај корак, али је то било једино и најбоље решење".

У загребачком Динаму играо је три године (више од 100 утакмица):

"Те 1988. Ћиро Блажевић је тражио да дођем у Максимир, имао сам и понуду Војводине, али сам се одлучио за 'модре'. Презадовољан сам био у Загребу док нису дошла она луда времена, када је почело да се гледа ко је које националности".

После Загреба вратио се на Грбавицу, почео је рат, да би се Чапљић са породицом преселио у Београд. Каријеру је завршио у португалском друголигашу Еспосендеу, јер је желео да се склони - било где.

Чапљић је једно време радио у маркетингу, а потом се посветио каријери тренера - до сада је водио чак 12 клубова(!).

Боли га и данас однос који је доживео у свом Жељезничару, где су га стално критиковали, па чак и пљували (буквално!).

"Отишао сам у Жељу - поносно. Али сам после само 17 дана отишао, с тугом, разочаран. За мене је био изазов да се вратим, после 30 година, у клуб у којем сам проходао. Добили смо прве три утакмице, али отпор, пре свега навијача али и медија, био је стравичан. Ништа им није ваљало, ни како играмо, ни како радим, састављам тим. Ћутао сам, трпео критике, а онда је после пораза у Травнику све ескалирало. Изјавио сам тада да не побеђује увек бољи и доживео много непријатности. Одело ми је било испљувано, псовали су ми фамилију, децу...", прича Чапљић и наставља:

"Навијачи су заједно са деловима управе сменили и тадашњег председника Гредића и мене. Шта да кажем осим да сам био дубоко погођен, јер сам дете Грбавице и већи жељовац од оних који су ме довели и сменили... Чини ми се да неки људи сматрају да Жељезничар постоји од деведесете. Променило се Сарајево, структура становништва поготово, многи су отишли, многи су дошли".

Каже да оде понекад до Сарајева, али да се од њега отуђио и да се сада више осећа Београђанином.

Опет је у Партизану:

"Дошао сам у право време на право место, на позив Ивице Илијева и Горана Арнаута. Била је то понуда која се не одбија јер, Партизан је велики и амбициозан. И мој клуб!".

Извор: мондо.рс