Прича: Гаго и урлик који је све промијенио!
То вам је Аргентина! Можда ће се, кад се буде писала историја аргентинског и светског фудбала, тај тренутак узимати као вододелница.
Фудбал 12.10.2017 | 23:30И чик се тада насмејте, или поспрдајте, човеку који је за све крив. Или заслужан, како се узме...
Јасно је, причаће сви о Месијевом хет-трику који је поцепао Еквадор на молекуле разређеног кисеоника и, уз поклапање осталих резултата, одвео Аргентину онамо где је морала да иде. Има и у томе неке поетске правде, ваљда ће тај генијалац сада најзад добити љубав нације која га је годинама посматрала са дебелим подозрењем.
Али ово је нешто друго. Није ни у Киту, него у Буенос Ајресу, није у чудесни уторак увече, него који дан раније. Ово је оних мучних неколико тренутака колико Фернандо Гаго јауче на трави своје “Бомбоњере”, након што је, после свега шест минута на терену у оном бити-или-не-бити дуелу са Перуом (сећамо се, било је тада не-бити), зарадио покидане укрштене лигаменте.
Ово је псовка, изречена у афекту. Али Гаго не псује Бога, ни судбину, Гаго не арлауче од бола који му се пење дуж кичмене мождине; он то плаче, а знају то у тој земљи тако лепо да раде, он то плаче за Аргентином.
Тај кратки клип на којем Гаго псује лекара националног тима што му говори да је за њега меч против Перуа завршен, а можда је завршена и цела његова каријера – о њој нешто даље – то је есенција фудбала, страсти и љубави ка својој домовини; тај је клип, како то деца воле да кажу, па још и напишу верзалом, тај је клип СВЕ.
"ЗАКРПИ МЕ ДОКТОРЕ, Ј.... ТИ СЕСТРУ"
Све, баш. И живот и смрт; и свет који кружи око лопте и планета која их потом имитира и она почиње да револвира око Сунца; и сваки текст о фудбалу и свака мисао о срећи; и танго и онај много прљавији, безобразнији, животнији плес.
“Закрпи ме, докторе, хоћу да се вратим! Пусти ме да играм, ј...м ти сестру!”, како су Гагове речи транскрибовали аргентински новинари, то је састојак због које ће, живи били па видели, чета Хорхеа Сампаолија проћи и групу, и када додирне златну богињу, први пут у овом веку, када Лео Меси најзад заради тотални опроштај од своје нације – тај Каталонац, тај Европљанин, не знамо шта је, али наш није до краја, кажу у Аргентини – за то ће имати да захвале, звучи чудно, па шта, човеку који је одиграо шест минута на оној болној утакмици против Перуа на крцатој, устрепталој, сломљеној “Бомбоњери”.
Истом оном човеку чијим су присуством у чудном, заиста чудном Сампаолијевом тиму – он као да је на шок-терапију одговорио још једном шок-терапијом, и та је једначина умало дала апсолутну нулу, и опет му је, забога, Дибала преседео и скоро оседео на клупи – многи коментатори, па чак и они који воле Аргентину и аргентински фудбал (а има оних који га не воле, но такви не воле никакав фудбал, верујте), покушали да објасне суноврат у претпоследњој утакмици квалификација.
Зато дајте, кумимо вас, што пре ту квоту на “Аргентина осваја Светско првенство”...
Причаћемо и писаћемо још о Аргентини, како се буде приближавала Русија и како се они буду приближавали толико жељеном светском врху, наводићемо, биће прилика, све те велике тимове који су извели “Тхе Греат Есцапе” и одатле кренули ка круни и рају, па толико симболике и толико снаге има само Бразил, и једино због њих ће вредети узимање неплаћеног одсуства с посла и прављење спектакла од нефудбалске атмосфере у Русији – добро, и због Србије, али гледање Србије биће патња као што је увек патња; ма како да играмо, грч и дамари нам не гину? – но нећемо сада да говоримо о Аргентини, сада ћемо причати о момку чији су примални урлици променили све.
Нови Редондо, тако су најављивали дечака који је заблистао у подмлатку Боке и очарао цео свет, пошто га је под своје узео и неговао велики Алфио Базиле.
А Редондо, хајде мало о њему, није био само фудбалер, Редондо је био институција. Дословно. Један од оних играча који под своју копачку ставе прво читав један део терена, чији постану неупитни хегемони, потом завладају читавим игралиштем, а онда и генерацијом.
Није било, на крају деведесетих и почетком овог миленијума, средњака као што је био ас Реала и Милана; непоновљива “петица” светског фудбала, после које су све били само јефтини имитатори. Ох, како недостаје...
ФЕРНАНДО РЕДОНДО - ТО ВАМ ЈЕ ФУДБАЛСКИ ВИСОК СТАЛЕЖ
Био је и елегантан и борбен, и вредни радник руку замашћених до рамена и припадник вишег сталежа, буржоазија у белим рукавицама на коктелу са шампањцем и послугом која вам узима капут и персира вам, као изашао из неке лабораторије којој су задали да направи савршеног фудбалера; нису до краја успели, али су пред пробијање рока изашли са Редондом око руке, скинули златни гипс са његове магичне леве ноге, и обзнанили да је то можда и најближе што ће ико икада прићи идеалном нацрту.
Та нису га џабе звали Принц...
Таквих у исто време нема више и таквих мора да има још, мислили су и надали су се у Аргентини.
И како онда да нација која је панично тражила “новог Марадону”, “новог Батистуту” или “новог Пасарелу” или “новог Занетија” не падне на идеју да се у Сијудадели, коју зову “Бронкс Буенос Ајреса” – не зато што има много туриста! – родила нова генијална “петица”?
Фернандо Рубен Гаго имао је много велике, и намагнетисане – тако је за Редонда, после доминације над Јунајтедом, говорио сер Алекс Фергусон, да мора да има нешто у тим његовим копачкама, јер је немогуће да се за некога лопта лепи и хита му у сусрет намирисана као тинејџер пред матуру – ципеле да испуни.
А личио је, није да није, и физички, и стармалошћу, и покретима, личио је на славног имењака.
(Сениор никада није изгубио поверење у њега. И пре свега неколико месеци, када су га питали ко је најважнији играч у средини Аргентине, Редондо је изговорио та четири слова. “Он је оса око које се све врти. Он има савршену антиципацију, има фантастичан преглед, волео бих да у сваком тиму имам неког као што је Гаго”...)
Није јуниор успео, то је било јасно много пре крика против Перуа, много пре него што је подвијеног репа напустио Мадрид, одиграо још две лоше сезоне, једну у Риму, другу у Валенсији, и потом се вратио кући.
Можда би све било другачије, можда не би данас важио за једно од најгорих појачања највећег клуба на свету, да није дошао у невреме.
ДАЈТЕ КВОТУ ДА ЋЕ АРГЕНТИНА БИТИ ПРВАК СВЕТА
Било је то доба када је Реал патио што је пропустио Роналдиња, покушавајући да то надокнади играчима као што су били Махамаду Дијара или Ројстон Дренте (ваљда једина двојица која су оставила гори и блеђи траг од Гага на Шамартену) и ини Холанђани. Они нешто старији навијачи сећали су се и како је управо Редондо отеран из Реала, и желели су да са његовим прокламованим наследником буде другачије.
Статистика не може да прикаже колико је Гаго био разочарање за све: 119 мечева за Реал није мала ствар, али ретко се ко сећа иједног, сем можда два-три одлична потеза током похода на шампионску титулу 2008; а када играте за Реал, утапање у просек једноставно није дозвољено.
Требало је да буде наследник аристократије, а постао је пуки водоноша.
Још када вам је и кадија и судија Жозе Мурињо, који је Гагу одмах поставио дијагнозу (карикирамо, али отприлике: “Као Ћаби Алонсо... Само много, много, много, много гори. Јесам ли рекао много? Много!”), било је јасно да ће надарени момак морати да тражи неке мање зелене пољане не би ли успео да оствари макар промил најављеног талента. И да их никад не нађе...
У неку руку, Стари континент му није одговарао. Дешава се то меланхоличним латиносима, махом онима који име стекну у Боки; па и Хуан Роман Рикелме, уз све чиме нас је икада обрадовао као капетан “Жуте подморнице”, није никада био исти с обе стране океана, о Мартину Палерму да не причамо.
Па опет, упркос свему ономе што смо ми Европљани о њему мислили, Аргентинци су га и даље ценили и поштовали. Био је, и остао је, члан репрезентације која је увек била у светском врху, макар по именима, а бољи познаваоци и пратиоци аргентинског клупског фудбала кажу да је довољно погледати пола првенствене утакмице па видети шта зна и колико и даље зна. Зато је био мезимац свих селектора, од Сабеље до Сампаолија...
Зато је, ваљда, и одиграо 61 меч под сунцем смештеним између две водоравне плаве штрафте, допуњући се идеално са Маскераном и Ди Маријом, о Месију да не говоримо (имају они, а ту је и Кун Агуеро, и златно са Олимпијских игара); све до оних јаука против Перуа. Скоро двоструко више од метронома и динама којег је требало да наследи – мада је за то крив баш горепоменути Пасарела, који није трпео велике звезде; а Редондо је био велика звезда и имао је велику косу и није хтео да је подшиша, ма колико га наговарали да попусти.
"ПУСТИ МЕ ДА ИГРАМ.."
И зато је Фернандо Редондо био велики, због тог свог ега. Шта је, уосталом, геније без свести да је геније? И зато је Фернандо Гаго можда био мање велики. Шта је, уосталом, наследник без комплекса да је наследник?
И ко би рекао да ће он одиграти главну улогу за своју вољену земљу када су сви помислили да је његово прошло?
Причаће се после тог тријумфа у Еквадору о Месијевом хет-трику који је поцепао Еквадор на молекуле разређеног кисеоника и, уз поклапање осталих резултата, одвео Аргентину онамо где је морала да иде.
Али немајте сумње, све то десило се само да би се избрисала неправда према момку који је најзаслужнији за тријумф, чије су сузе погодиле право у срце, тамо где треба; да му продуже каријеру и да добије позив и за Мундијал 2018.
Немајте сумње, кад Аргентина буде играла четвртфинале, па полуфинале, па се опет буде борила за титулу светског првака, да је све почело у 66. минуту на “Бомбоњери”.
“Пусти ме да играм”, изречено у сузама, то је страст, то је љубав, то је планета која се врти око једне лопте, то је цео свет, то је, што би рекли клинци, СВЕ.
“Пусти ме да играм”, то је Фернандо Гаго, а Фернандо Гаго, као некада Фернандо Редондо, причајте шта хоћете и нека нам опрости данашњи херој Лео Меси, то вам је – Аргентина.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар