Исповијест како су побиједили рак
Из године у годину евидентан је пораст броја младих у Босни и Херцеговини који су оболели од рака. Њима је, осим лекарске, неопходна и помоћ породице, окружења и целог друштва. Из те потребе настала је група МладиЦе БиХ, удружење младих који су се изборили с овом тешком болешћу и своје искуство преносе онима који се, нажалост, сада суочавају с њом.
Босна и Херцеговина 08.10.2017 | 18:07
Декларација о оснивању Мреже омладинаца излечених од рака потписана је 19. фебруара 2011, а она има задатак осигурати права младих који су се некада лечили, упознати их с њиховим правима, помоћи им у савладавању потешкоћа у друштву, школи и околини.
"У овој Мрежи схватили су да број адолесцената излечених од рака расте, да је доста проблема с којима се суочавају и да им је неопходна подршка, а потребни су им квалитетна ресоцијализација и међусобна размена искустава. У исто време настала је Мрежа у Србији и другим земљама регије. Тада су дошли на идеју да се друже сви заједно једном годишње", говоре из МладиЦа.
Фуад Халиловић, Зеница, 21: Живот после рака постоји
„Моја дијагноза била је акутна мијелоична леукемија (АМЛ), а моја борба трајала је три године, од 2006. до 2009. Двапут сам радио трансплантацију коштане сржи јер ми се болест вратила годину дана након првог излечења. Најтежи део борбе био је кад сам сазнао да ми се болест вратила. Тада смо и моја породица и ја пали и физички и психички, због сазнања да морам све поново, све испочетка. Иако нисам имао прилику да имам подршку људи који су прошли ту борбу пре мене, јер се у време мог лечења уопште о раку мало причало, знам да данас та подршка људима много значи. Ми, који смо то прошли и с временом све више знамо о томе, данас све више причамо о томе баш из разлога да неко у нама види да све се то може преболети и да живот после рака постоји“
Емина Смајић (19): ‘Претила ми је ампутација ноге’
“Тренутно сам студент Здравствених студија у Сарајеву, а као 13-годишњакиња упознала сам се с болницом, болничким креветом и опаком болешћу – рак десног колена (остеосарком). Након што је установљено од чега болујем, доктори су ту вест саопштили мом оцу без позитивних прогноза, претила ми је ампутација ноге. Интензивна борба с раком трајала је три године с хемотерапијама у Сарајеву и операцијом у Италији.
Фото: МладиЦе/Ал Јазеера
Признајем: најтежи период мог одрастања, најтеже детињство. Никад нисам подносила удаљеност између мене и моје породице, за све сам се борила крвнички, само сам била преосетљива на родитеље и брата. Они су ми били највећа подршка; тешко је навикнути се на самоћу после заједнице. Тешко ми је било да једем сама у болничкој соби, некада нисам никада ни јела, већину времена проводила сам на претрагама, а ако сам имала слободно, онда сам спавала.
Али, сад схватам да све има своје разлоге. Бог ти нешто да, нешто ти одузме, а у свему томе важно је остати јак и борити се до краја! Данас славим! Славим победу! Победу до које је тешко било доћи. Јачу битку нисам победила и реткост је, али ко је победи зна какав је осјећај. Победила сам рак, а сад помажем другима“.
Ламија Адиловић, Сарајево, 19: ‘Болест као искушење’
„Након успешно завршене гимназије, као једна од ученица генерације, уписала сам се на Филозофски факултет, Одсек психологија.
Моја прича почиње 2013. године када сам открила да болујем од рака лимфних чворова, тачније од не-Ходгкиновог лимфома. У питању је био трећи стадијум, а тада сам била ученица деветог разреда основне школе. У болницу сам легла 1. априла, мало пре завршетка свог основног школовања. Као девојчици, веома ми је тешко пала сама болест, као и тај страшни губитак косе. Такође, веома ми је тешко пало одвајање од пријатеља из разреда, нарочито јер је био крај основне школе. На почетку нисам била свесна озбиљности ситуације у којој се налазим, нисам схватала тежину болести. Међутим, кад сам почела примати хемотерапије и кад су ме почели обузимати несношљиви болови, постајала сам свеснија шта рак заправо значи.
Хемотерапије сам примала шест месеци, који су ми се чинили као дугих шест година, јер је моје лечење било изузетно компликовано. Током лечења сам оболела од још неколико пратећих болести које рак доноси са собом. Готово два месеца била сам непокретна. Након тога сам била годину и по на терапији одржавања. Доктори су прогнозирали оно најгоре, нису вјеровали да ћу успети преживети.Међутим, ја сам веровала у успех. Никад нисам себи допустила да посустанем, колико год тешка ситуација била. Увек сам била позитивна и оптимистична, а та психичка снага заправо је најбитнија.
Фото: МладиЦе/Ал Јазеера
Кад су доктори почели припремати моју породицу за моју смрт, тада сам себи рекла: ‘Ја то могу, рак није јачи од мене!’
Трудила сам се свим силама да станем на своје ноге, проходам и опоравим се. Мало-помало, моје стање почело се побољшавати. Доктори и медицинске сестре били су у чуду због наглог побољшања мог стања и налаза. Никад нисам губила наду, чак ни онда кад је било најтеже. Успела сам победити саму себе! Последњу хемотерапију примила сам 30. августа и након тога сам се уписала у средњу школу и наставила корачати храбрим корацима стазом свог живота. Потом сам ишла у Истанбул да бих посебним медицинским апаратима проверила јесам ли излечена и налази су, хвала драгом Богу, показали све најбоље.
Своју болест одувек сам сматрала искушењем, никад казном. То ми је веома помогло у самом процесу лечења. Такође, болест ме потакла на зрелије размишљање и да схватим да у животу нису битне мале ствари, којима се већина нас окупира. Свим људима који се тренутно налазе у фази борбе с овом опаком болешћу поручујем да апсолутно никад не смеју посустати.
Посустајање и одустајање је забрањено! Најбитнија је психичка снага и воља, то је оно што нас води до успешног циља. Вера, нада и стрпљење. Шаљем вам свима много љубави и поручујем: заувек будите захвални на свом здрављу јер оно је, ипак, највеће богатство.“
(Балканс.аљазеера)
Коментари / 0
Оставите коментар