Боба о сендвичу, Мекинроу, Новаку и јагњетини...!

Слободан Живојиновић, бивши српски тенисер и председник Савеза, говорио је у интервјуу за "Вице" о спортском животу, начину исхране, чувеном сендвичу…

Тенис 11.10.2017 | 22:45 Живојиновић је током 11 година каријере освојио две титуле у синглу, стигао до два полуфинала на Гренд слемовима и 19. места на АТП листи, али је остао препознатљив по много чему.

Један од упечатљивих тренутака у Бобиној каријери сигурно је био егзибициони меч са Борисом Бекером пред пуном ‘Мараканом’, што је пре тачно 30 година била велика атракција за читаву Србију. 

"Тридесет година, вау. То је стварно један озбиљан временски период...па, то је један од мечева који ће ми остати у трајном сећању. Пре свега, било први пут да је на овим просторима организована таква егзибиција. Било ми је задовољство да угостим Бориса Бекера који је био мој дугогодишњи дубл партнер. У ствари, ми смо тениске каријере започели неколико година раније када Борис Бекер није био ‘тај’ Борис Бекер, а ја нисам био у самом врху тениса. Наше пријатељство датира из тих дана, док смо играли квалификације по разним турнирима, и остали смо партнери у дублу и пријатељи. Било ми је велико задовољство да га угостим и направим тако велики спектакл. То је све иначе била моја идеја. Жеља ми је била да наша публика види једну тако велику звезду као што је Бекер. Имали смо ми Дејвис куп, океј, али сам хтео да даље афирмишемо тенис", почео је Боба причу за "Вице" и потом образложио како су текле припреме. 

Живојиновић је постао препознатљив и по мечевима у Дејвис купу – никада није изгубио у престоници Србије 

"Могу да кажем да никад нисам поражен у неком мечу у Београду. Чак и тај егзибициони са Бекером сам добио, и то је ето неки мој успех. Поносан сам на то. Дејвис Куп, све до 1984. и уласка у светску групу играли смо, такорећи, рекреативно. То је било по принципу ‘хајде да се нађемо и играмо мало’. Нисмо имали униформе, ни одела, није било званичних вечера, није било ни спонзора. Али кад смо ушли у светску групу, то је постала једна сасвим друга прича. Скренута је пажња јавности, почели су да долазе навијачи, Рецимо, Моника Селеш је као девојчица долазила на мечеве из Новог Сада. Пре мене, Дејвис Куп репрезентацију чинили су пре свих Жељко Франуловић и Никола Пилић, и када су се њих двојица повукли настала је рупа. Та рупа је нажалост трајала мало дуже, а онда су дошли нови играчи – Горан Прпић, Горан Иванишевић... Ево, да споменем да ми је Иванишевић скупљао лоптице против Аустралије у Сплиту 1985, када сам добио Пата Кеша. Исте године, ми играмо у Београду, у Пиониру, за опстанак у светској групи против Француске. За Француску, као што сте рекли, играју Јаник Ноа и Анри Леконт, обојица топ 10 играчи, и притом су били још и одлични у дублу. То је било нешто фасцинантно, да ја који сам тада 80. на АТП листи, и Прпић који је био двеста и неки на свету, добијемо једну од најјачих екипа у историји Дејвис купа са 4-1".

Публика је много гласнија када се одржавају репрезентативна такмичења и због тога многи критикују тенисере да су "размажени" јер им смета бука. Један од наших најбољих тенисера је покушао да објасни колико је тишина важна.

"Зашто се не навија кад играју шах, на пример?", упитао је Боба.

Мислите ли да је тенисеру теже него кошаркашу приликом слободног бацања? – уследило је контрапитање.

"Мислим да јесте. У тенису је сваки ударац слободно бацање, а ти некад у току једног поена имаш и по петнаест, двадесет удараца. Тенис је један веома комплексан спорт, много комплекснији него што људи мисле. Има ту свега, није само физичка припрема већ и стратегија, динамика ударца, свега... Тенис је уз голф, по мом мишљењу, најтежи спорт да се савлада. Ево види овако – играш турнире, направиш паузу три дана и четврти дан узмеш рекет. Требало ми је, бога ми, барем сат времена да бих се ‘вратио’. Првих пола сата ми је необично, то је невероватно. Није то сад оно, паузираш па ти после десет дана буде исто. Па онда, разлика у лоптицама. Сада је то мало универзалније, али у наше време биле су ‘Пен’, ‘Шлезингер’, Данлоп и свака је била различита, различито су летеле. Па подлога - шљака, трава, вештачка... Лопта која је бржа, спорија, па скаче мање, више. Тенисери имају убедљиво највише повреда – када уђеш у тениску свлачионицу, оно је сачувај боже, свако држи лед на неком делу тела. То је због разлике у подлогама. Рецимо, сад играш на трави, она је мека, па следеће недеље на бетон. Па са бетона на шљаку. То све тело трпи – фудбал играш само на трави, кошарку на паркету, ватерполо у води. Тенис је због тога страшно специфичан".

Због тога је потребно живети "здравим животом", што Живојиновић често није чинио.

"Придржавао сам се колико сам могао (смех). Шалим се... Ми смо имали турнире свуда по свету и ја сам заиста свугде био – годишње по два пута у Аустралији, два пута Токио, па Америка... Временом стекнеш тамо неке пријатеље. И тако, кад дођеш током сезоне у Сиднеј или Мелбурн, дочекају те пријатељи и, нормално, мораш да изађеш са њима, барем на неку вечеру. Али без редовног тренинга и редовног одмора – не можеш све то да издрзиш".

Новак Ђоковић је у данашње време покренуо неку врсту револуције начином исхране и бригом о телу – да ли би Боба забележио бољи пласман да је пратио његову дијету?

"Апсолутно", рекао је без размишљања, а онда наставио:

"Умео сам да поједем пола јагњета и изађем на терен јер сам мислио да, ако се добро наједеш, да ћеш добро да играш. Професионални спорт је у сваком погледу напредовао у односу на моје време и то је сасвим нормална ствар. Био познат у ТК Звезда као неко ко изађе на терен са сендвичем, па мало једем, мало тренирам – тако сам се ‘загревао’. Мислим, нисам ја имао неког ко би ме усмерио, рекао ми ‘крени овако или онако’. Тога код нас није било – мислио сам: ‘Ако поједеш бифтек, бићеш јак".

Због тога је и сео да поједе чувени сендвич у оном дуелу са Џоном Мекинроом на Аустралијан опену 1985. године.

"Ах, тај сендвич... Невероватна је ствар да било где да одем, не само код нас или у бившој Југославији, већ широм света, тај седвич ме прати. Прати ме последње 32 године и вероватно је симбол моје тениске каријере".

Очекивано, уследило је објашњење читаве ситуације.

"Види, Џон Мекинро је један врло интелигентан спортиста. У тенису, када се игра на три добијена сета, можеш да играш пет-шест сати. Нема шансе да тенисер буде концентрисан баш сваки поен и да игра најбољи тенис од почетка до краја. Има ту осцилација – гем, два, три ниси баш ‘прави’, па се вратиш и тако укруг. Када сам ја ухватио ритам и почео да владам на терену, Мекинро је то осетио и онда је, како то кажу у тениском жаргону, хтео мало да ме ‘охлади’. Он је мислио да ћу ја сад ту да стојим, он ће мало код судије, нешто тобож да му објасни и тако то. Међутим, схватио сам шта је желео. Поштујем Џона као једног од најбољих тенисера на свету, али ја сам одрастао на београдском асфалту и нисам хтео да будем део његове представе. Одмах сам се повукао са терена, поред је био ‘Фордов’ бокс који је био један од главних спонзора. Иначе, познато је да у Аустралији у боксовима увек има хране и пића. Било ми је супер – добијем столицу, седнем и дигнем ноге, узмем и сендвич. Био сам гладан је ли, дуго смо играли. Неки Аустралијанац поред ми додаје и шампањац, али му се захваљујем јер морам да наставим. Сендвич је био супер. И, онда одједном се дигао цео стадион – аплауз, енергија… Ту енергију телевизија не може да пренесе, нешто фасцинантно. Та слика је обишла свет. Мекинро се ту нашао у чуду. Он је завршио своју причу код судије, ја се вратим на терен, кад оно – аплауз. Огроман аплауз. Долазим на линију, он сервира, треба да наставимо, удари лоптицу онако неколико пута, стане, погледа ме и каже – ‘Yоу'ре гонна паy фор тхис’ (платићеш ми за ово). Онда крене да сервира, а ја само кажем ‘нот реадy’ – нисам спреман да вратим сервис", присетио се 54-годишњи Живојиновић.

Ни ту није био крај представе.

"Е, сад ја идем код судије. Кажем му: ‘Извините, молим вас, јесте ли чули шта ми је рек'о? Он мени прети! Како ћу ја да наставим да играм меч? Опомените га молим Вас’. И, ту је био крај – зато је пети сет завршен 6:0 за мене. Последњи ритерн му је отишао ван стадиона. (смех). Добио је и казну зато што се није појавио на конференцији за штампу после меча, био је и суспендован на три месеца. Иначе, сваки пут када би после играо са мном, а играли смо још неколико пута, на крају би био кажњаван или суспендован (смех). Контам да ме је баш добро запамтио... Имам још једну анегдоту везану за Џона. У то време сам био изузетно добар са Иваном Лендлом, тренирали смо заједно и дружили се. И сад, долазе и он и ‘Мек’ на Аустралијан Опен и ситуација се сложи да онај који на турниру прође коло даље, завршава годину као први на АТП листи – у преводу, огромни финансијски бонуси од спонзора, милионски уговори и све што иде. У четвртфиналу, Лендл игра против Леконта, а ја против Мекинроа. Приђем ја њему у свлачионици и кажем му: ‘Види Иване, шта ја добијем ако набијем Мекинроа?’ Он каже да добијам шта хоћу. И добро, заврше се четвртфинала, он добије Леконта, ја Мекинроа, он уђе у полуфинале и заврши годину као број један. После неколико недеља, нађемо се негде у Америци и одједном током тренинга, каже он мени: ‘Е, 'ајмо сад оно што смо се договорили’. А тад изашао неки спортски Мерцедес, 190 АМГ, баш ми се свиђао и ја му кажем да хоћу ауто. ‘Може, договорено’. Неколико дана касније на Флориди, пита он мене, где да ти испоручимо ауто, а ја ћу њему да нећу ауто – предомислио сам се. ‘Како бре нећеш ауто, па јесмо се договорили’, упитао ме. ‘Јок, предомислио сам се’, кажем ја. Он је иначе узгајао вучјаке, и ја њему кажем, дај ти мени једну куцу. Штене. Сутрадан, на врата ми ДХЛ-ом, првом класом, стиже једно штене немачког овчара... Ето, мењао сам ауто за пса (смех). Мој први велики пословни потез".

Он се и са пргавим Американцем присећао чувене сцене из Мелбурна.

"Причали смо пре једно седам-осам година. Седели смо у Загребу, био је неки турнир ветерана, играо је и Борг… Седимо ми сви тако у ‘Вестину’ у Загребу, кад он одједном почне нешто да ме провоцира, да зеза, и ја му кажем: ‘Џоне, слушај ме, сваки пут кад си играо са мном после тога ниси играо тенис два или три месеца. Је л' има неки проблем?’. Он је само устао и рекао ‘извини, молим те’. Иначе, на Мастерсу у Хановеру сам му једном приликом испричао за онај ‘дил’ са Лендлом, и могу ти рећи да му није било пријатно. Али остали смо пријатељи, испричамо се сваки пут, баш смо ок сада. Иначе, први наш сусрет се замало завршио тучом. Ја сам се тада дружио и са Војтеком Фибаком, који је био добар са Лендлом и у Хјустону је био неки турнир. Фибак је играо против Мекинроа и опет су настали неки инциденти, замало да се побију и то се пренело у свлачионицу. Е сад, у свлачионици сам устао да браним друга, а Мекинро претио да ће да позове тату и брата (смех). Иначе, после смо играли једном и на УС опену и он ме је добио, али онда... Освојио је неки велики турнир у Јапану и организује се велики егзибициони турнир у Атланти. Играла је цела наша екипа – Лендл, Бекер, он, ја… Излазимо ми на терен, а ја му кажем: ‘Види, сада ћу да те добијем за мање од сат времена’. Озбиљно, то сам му добацио. И, победио сам за 54 минута", закључио је кроз смех Боба Живојиновић за "Вице".

Извор: Б92