Прича: Најдражи и најтужнији гол посљедњег џелата...

Тако су причали по Буенос Ајресу, да је тумарао градом у сузама када га је срео Дијего Марадона, и ходали су од кафане до кафане, па је Ел Пибе у излогу видео најскупљи сат у читавој Латинској Америци, ушао у радњу, истресао новац из џепа и ставио му златни “ролекс” око чланка.

Фудбал 05.10.2017 | 23:00 Најважнији гол у каријери Ел Тигреа – тако ће га звати навијачи Боке у којој је поникао, мада ће широм Аргентине добити други надимак, Ел Флако, Мршавко, јер је на своју висину вазда носио мањак килограма, и јер је толико подсећао на Менотија – био је у исто време и његов најтужнији тренутак.

Било је то 30. јуна пре пуне 32 године. Последње коло квалификација за Светско првенство у Мексику. Аргентина је играла против Перуа и са бодом би ишли даље, победа би госте одвела на Светски куп.

На Монументалу је било 1:2 свега неколико минута пре краја – џабе и Марадона, џабе и Пасарела, и Валдано, џабе и Буручага – када је Рикардо Гарека ушао као златна измена. Пасарела после лошег корнера шаље једну добру лопту ка голу, али терен је такав да она брзо од добре постаје траљава, но некако долази до стативе и голман Еузебио Акасузо је фула и на њу се устремљују један перуански халф и Гарека.



Перуанци ће причати, све до прошле године, да је непосредно пре него што је фудбал прешао линију Паскули направио фаул над Хавијером Чириносом и да је судија – арбитар се звао, то зна свако дете из домовине извесног заљубљеника у фудбал по имену Марио Варгаса Љоса, Ромуалдо Арпи Фиљо, и служио је у латиноамеричкој земљи деценијама за појам неправде, нешто попут хашких судија у Србији – морао да заустави игру.

Можда би се пиштаљка и чула да није требало частити домаћине што су се најзад решили војне хунте или да није било милион децибела на стадиону Ривера, и то, каква симболика, у тренутку када гол даје, угурава, како вам воља, управо Рикардо Гарека, момак који ће изазвати бес милиона због пребега са “Бомбоњере” на “Монументал” свега неколико месеци раније. Тада су се прекопута његовог стана појавили графити: “Дабогда добио рак и цркао!”

Перу је 30. јуна 1985. отишао у бараж, изгубио од Чилеа и остао кући.

Био је то трагични, тужни завршетак највеће генерације у историји перуанског фудбала. Можда се Теофило Кубиљас, који ће Перуу донети Копа Америку и два узастопна четвртфинала на Мундијалу, повукао оставивши трибине много мирније (“Кубиљас, то је инвентивност која обара са столице”, писао је Роберто да Мата), али ту је још био његов парњак са друге стране терена, велики Сезар Куето, левоноги песник из Лиме, и сналажљиви херој из 1982. Херонимо Барбадиљо.

Перу ће од 1982. године чекати нови пласман на највећу смотру у свету спорта. И још је чека, само што сада може да је намирише... Али о томе нешто касније.

А Аргентина? Аргентина је отишла у Мексико и то је све што треба рећи.

Јер тамо ће се, знамо то, догодити најчувенији гол свих времена, а догодиће се и најневидљивија рука свих времена, послата одозго и пресађена, хируршки прецизно, на тело највећег који је икада трчао за лоптом, Дијега Арманда, догодиће се и Буручагин гол пред крај меча са Западном Немачком...

Али у свему томе неће учествовати човек који их је одвео до Мексика.

На списку Карлоса Биљарда није било Рикарда Гареке. Завршио је пролећа 1986. своју репрезентативну каријеру и у статистичким колонама заувек ће му стајати 20 одиграних мечева за Аргентину и пет датих голова, од којих му један, онај последњи, најсрећнији и најтужнији у његовом животу, Перуанци нису заборавили ни опростили све до сезоне пролеће-лето 2017. године.

Али и о томе нешто касније...

Ох, његов ортак из шпица националног тима и, још раније, из петлића па кадета Боке Јуниорс, Дијего Армандо Марадона – њихов ментор и учитељ, последњи члан тог убитачног нападачког трилинга био је Мигел Анхел Бриндизи – одужиће му се на свој начин.

Тако су причали по Буенос Ајресу, да је “Мршавко” тумарао градом у сузама после одлуке селектора када га је срео Дијего и ходали су од кафане до кафане, па је Ел Пибе у излогу видео најскупљи сат у читавој Латинској Америци, ушао у радњу, истресао новац из џепа и ставио Рикарду Гареки златни “ролекс” око чланка.

“Ево ти, Тигре, за онај гол”, казао је и насмејао се и био је то највећи поклон који је Дијегоикада некоме даривао.

(Истина је да је Рикардо добио сат од Дијега, али га је добио за рођендан, и то током једне турнеје репрезентације по Кини, који месец пре тога. Истина, такође, звучи мало досадније. Било како било, тај сат одавно не краси Тигрову руку; после свега неколико месеци су му га украли, вероватно не знајући ко га је бирао.)

Рикардо Гарека кратко ће се задржати у Риверу, вукао га је колумбијски Елдорадо – трговина кокаином накратко је направила фудбалску Меку на северу континента – и решетао је за Америку из Калија, каријеру је привео крају у Велезу и Индепендијентеу, да би се готово одмах посветио тренерској каријери.

А зар би смело да буде другачије ако су вам тренери, макар у једном делу каријере, били Бамбино Веира и Марсело Бијелса, и Меноти, наравно, а исписник и узор Мануел Пелегрини?

Није се много променио од тог доба, од оног гола 1985. године. И даље има дугу плаву косу – када се појавио Клаудио Каниђа, нама у Европи био је бизаран његов имиџ, али Јужна Америка је у њему видела само имитатора великог Рикарда Гареке – и даље има толико килограма да би га бркати мајори на регрутацији у ЈНА прогласили склеротичним и написали да је неспособан за војни рок (“Покушавам ја да се угојим, али не иде. Превише сам нервозан због фудбала. Желудац ми поједе сваки тренинг”, зна да каже), само што је у међувремену постао опасно добар стручњак, о чему сведоче и три титуле које је донео Велез Сарсфилду, три последње од десет титула које има тај клуб.

И ту смо, најзад!, постаће године 2015. селектор поносне, али фудбалски несрећне нације, која од 1982. године чека да се пласира на Мундијал. И у којој је стасало већ тридесет генерација мушкараца и жена који су одгојени на трагедији из Буенос Ајреса 1985. На сузама због оног гола који постиже Рикардо Гарека, а сви и даље мисле да је фаул.

(Ох, наравно да је то било прво питање новинара на конференцији на којој је Фудбалски савез Перуа представио новог селектора. “Тигре, признајте сада, је ли био фаул?”, питали су га у фебруару 2015, када је дошао да преузме посрнулу екипу таман уочи Копа Америка. “Знате шта, момци, било је то баш давно”, рекао је и склонио косу са очију...)

Ако је била симболика што је на место селектора Перуа дошао њихов џелат – то би било као да Србију преузме, штатијазнам, она пречка из Тулуза! – како се тек судбина поиграла, па то не би смислили ни удружени Марио Варгас Љоса и најбоље перо нове перуанске књижевности Сантјаго Ронкаљоло, све и да се напију, са две селекције, када је наместила да се 5. октобра увече (6. рано ујутру по нашем времену) на стадиону на којем је са Дијегомпоникао Ел Тигре, састану Аргентина и Перу, и да опет од тог једног меча практично зависи која ће селекција отићи на Мундијал...,

Велики фаворити којима не иде, па не иде, упркос чак и сјајном Сампаолију на клупи, или млада селекција са култном дијагоналном штрафтом по стомаку, којом руководи један Аргентинац, и која од планетарно познатих играча има тек времешног Паола Герера и никад неоствареног талента Џеферсона Фарфана?

Све остало су у Перуу, макар за европске појмове, анонимуси, момци који су већи део каријере потрошили по домаћем првенству или, ако су баш имали среће, у Бразилу или Мексику, уз тек покоји излет у Европу, махом неуспешан, не рачунајући “макелелеа” у виду РенатаТапије, који плату подиже у Фајенорду. Највише лопте у тиму, рецимо, зна Кристијан Куевакоји се није снашао у Ваљекану преклане...

Под Гарекиним вођством, Перуанци су заређали са победама (последња у Киту, на великој надморској висини, са десет играча су одолели и славили с 2:1), изгубивши у последњих шест мечева само од Бразила, уз покоравање Парагваја од 4:1.

Овај тим не игра превише атрактивно: на контру, на умор ривала, на “сидро” Герера, на тимски, а не индивидуални квалитет (селектор ноторно не подноси звезде, због чега му се сигурно и допало што је највећи Перуанац после Љосе и Кубиљаса, Клаудио Пизаро, окончао репрезентативну сторију), али користи све шансе и брани се пожртвовано, дисциплиновано и тимски.

Шездесетогодишњак на клупи дели судбину многих својих играча: за њега на Старом континенту готово нико не зна, али у Латинској Америци је врло тражена марка. И тек ће да буде, ако вечерас савлада “своје”.

Претпоследње је коло квалификација и Перуу бод у Буенос Ајресу скроз “игра”. (У последњем колу дочекују Колумбију, која би могла већ вечерас да се пласира, уз отписивање Парагваја.) Аргентина је, баш као и 1985. године, у паници, у неверици да постоји могућност да такви играчи, који би могли до “Златне богиње”, пропусте највеће такмичење.

Тада их је спасио Рикардо Гарека, мршави тигар, Дијегов ортак, краткотрајни сопственик сата који му је поклонио Ел Пибе, најважнијим и најтужнијим голом у каријери.  

Сада би исти тај Гарека могао да пресуди својој Аргентини, да добије опроштај од перуанске нације, да први пут оде на Светско првенство, да растужи Месија и другове.

Па да се онда насмеје носатом Карлосу Биљарду и да пошаље златни “ролекс” Марадони.

“Ево ти, Ел Пибе, и сад смо ваљда квит...”

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес