Прича: “Црвени” Реал и фудбалски референдум...

Од марта 1939. када су Франкове снаге покориле тврдоглави Мадрид, креће та легенда о “злом” Реалу. . .

Фудбал 04.10.2017 | 23:45 Лако је, ваљда, под утиском пребијања грађана на улицама Барселоне и других каталонских градова, још више под подсећањем на романтику Шпанског грађанског рата, тог последњег великог сукоба који се водио искључиво из идеала, уз одјек надахнутог говора Долорес Ибарури, Ла Пасионарије, лако је помислити да се и у новом натезању на Иберијском полуострву јасно види ко су добри, а ко лоши момци.

И све то има везе с фудбалом, наравно. И нажалост...

Спорт је ваљда бивао злоупотребљен од првог тренутка када се схватило колику магичну моћ привлачења поседује, и последња дешавања од мучне недеље – Лас Палмас који долази да игра са шпанским стегом на грудима; Барселона која не жели на терен, а онда, под притиском и бременита политичким порукама, излази на празан Камп Ноу; и неки су већ замислили лигу у којој је најјачи такмац Барси вероватно Ђирона (ако Еспањол не буде желео да се “отцепи”); Пујол, Пике и Ћави гласају на референдуму и позивају на отпор органима реда – доказују да се нигде као у Шпанији то не ради са таквом страшћу.

И било је, зато, по коментарима – одједном су сви, је ли, стручњаци за односе Каталоније и Кастиље – достина оних који су у боји Барселоне, најпродорнијег каталонског симбола, опет видели слободу о којој је писао Орвел, слободу за којом су звонила Хемингвејевазвона.

Следствено томе, контра Барселоне мора бити Реал Мадрид, контра слободе мора бити недемократија, повампирени франкизам, дрхтај сиве униформе Полициа Армаде, спремне да преброји ребра и отвори главе супарницима... ?

Само што ништа у животу, па ни у рату, није црно-бело. И они који мисле да су мажино-линије навијачке и идеолошке припадности у Шпанији повучене једном за свагда и не могу се мењати, који у Реалу виде патерналистичко, заштићено зло, извозни производ којим јеКаудиљо желео да покаже да је део Европе, па и бољи од ње – грдно се варају.

Овај је текст, без икакве намере да било коме даје за право, само малецна фуснота из фудбалске историје која треба то да потврди.

Све почиње, или се можда завршава, негде у јесен 1936. Он се зове Хозеп Суњол, потиче из угледне и моћне каталонске фамилије, сваке недеље пише фудбалску колумну за дневни лист “Ла Рамбла”, и председник је Фудбалског клуба Барселона.

Грађански рат већ траје – само листање његових основних узрока и повода одузело би више времена него набрајање свих титула Барселоне или Реала – када Суњол покушава да се из родног града пробије до престонице, кроз планински венац Сијера де Гвадарама, који наизменично држе републиканци и националисти.

“Наши” и “њихови”, могло би се рећи, због много припадника Интернационалних бригада са југословенских простора. Због тога што су прве подржавали слободари, а друге Хитлер иМусолини...

Не зна се зашто је Суњол тачно ишао. Једна од верзија је да је чуо да у недавно одбрањеном Мадриду, посебно у Атлетику, има добрих играча за његову Барсу. Никада неће доћи до главног града. Фалангисти га негде успут заустављају, смакну га по кратком поступку, а Барселона добија мученика за цео њен наредни живот.

А можда је само желео да посети своје пријатеље и партијске другове из супарничког клуба?

Да, другове; упркос поједностављеној историји, Мадрид је тада био једнако “црвен” и “републикански” као и Барселона. Данас је тешко у то поверовати...

Чим је краљ Алфонсо XИИИ напустио земљу, по победи коалиције Заморе и Азање, на Шамартену су избацили префикс “Краљевски” из имена. Републиканци су одбранили град, ухапсили члана борда директора клуба по имену Сантјаго Бернабеу (пуштен је из притвора на инсистирање социјалисте, такође великог навијача Мадрида и амбасадора у Паризу, Алвара де Аборноса), а председник је постао комунистички официр, поручник Антонио Ортега.

Једна од првих одлука новог руководства, по промени имена и грба, била је да се све што је за клуб саграђено отвори за народ, од базена до тренинг центра.

Фудбал ће стати, на годину две – републиканци ће, где је то могуће, играти првенство по имену Медитеранска лига (шампион Барселона легендарног Партика О'Конолија) и потом Куп Слободне Шпаније (освојиће га Леванте, али им тај пехар до данашњег дана неће признати) – велики дуели догађаће се само спорадично, а највише ће пропатити Атлетик Билбао, у том тренутку убедљиво најбољи шпански тим. Билбао ће остати без готово целог тима: или су се прикључили борби против Франка, или су побегли у Француску.

(Знате ону стару да историју пишу победници? Некада се та реченица може схватити до коске буквално: на званичном сајту Реала и данас можете прочитати да је председник Реала од 1936. до 1940. године био Адолфо Мелендез. Ортега се не помиње.)

Републиканске снаге биле су исцрпљене, није се могло против оних којима је помагала моћна Немачка – западноевропске земље биле су заузете пежењем пред пропалим аустријским сликаром – и ратна срећа се морала померити на страну фалангиста, с њом и фудбалске приче: наравно да је своју улогу, ретко ако и икада позитивну, одиграла и ФИФА.

Светска фудбалска федерација је већ 1937, подсећа Дејвид Голдблат у “Тхе Балл ис Роунд”, примила франкоистичку РЕФЕ уместо републиканске фудбалске организације, а из егзила ће се вратити Сантјаго Бернабеу и осванути у свеже покренутом десничарском дневном спортском листу по имену “Марка”.

Први број “Марке” носи датум 21. децембар 1938. и на њему је плавуша као изашла из филмова Лени Рифенштал, са фашистичким поздравом за “све шпанске спортисте и спортисткиње”...

Од марта 1939. када су Франкове снаге покориле тврдоглави Мадрид – председник клубаОртега био је један од стотину хиљада републиканаца који су ухапшени и стрељани по кратком поступку, убијен је и потпредседник Валеро Ривера – креће та легенда о “злом” Реалу; и дан-данас ће сви причати о том ноторном двомечу из полуфинала Купа генералисимуса (како се Куп краља звао док Шпанија није била монархија) 1943. године, једно пролеће након тријумфалне Франкове параде кроз Каталонију, када Барса у првом дуелу слави против Реала са 3:0.

Реванш је друга прича: Барсиним играчима прете линчом, голмана дословно желе да убију, због чега он проводи већи део утакмице на средини терена, а касније се сазнаје да је пре почетка меча у свлачионицу гостију ушао Хосе Финат и Ескрива де Романи, шеф тајне службе, грлати антисемита, десна Франкова рука и потоњи градоначелник Мадрида, изневши им понуду коју није било упутно одбити.

Реал је победио са 11:1.

Да, Каталонија која, иако тај народ воли за себе да мисли да је прорачунат и трговачки, и даље вуче трауме од пре осамдесет година, када је заувек добила тај осећај жртве. Осећај који их неће напустити чак ни кад Барселона постане један од највећих европских клубова, уз велики наклон Ђозепу Суњолу.

И да, Франко ће од Реала направити своју ПР-играчку, која је морала да буде боља и од Билбаа и од Барселоне не би ли се консолидовали крхка аутократска власт и агресивно промовисано јединство свих Шпанаца, оличено у забрани баскијског и каталонског језика; зато је, уосталом, и лично довео Алфреда ди Стефана, преотевши га ривалу.

Реалове европске титуле и она титула шампиона континента 1964. године били су му од једнаког значаја као опсада Мадрида две и по деценије раније, оне су смиривале страсти у земљи, оне су терале незадовољну братију да седи и разглаба у кафанама у Барселони или у изгнанству, у Паризу (што је маестрално описано у роману “Знаци идентитета” великогХуана Гојтисола), док је његов утицај, скупа са значајем Реала, само растао.

Мадрид је, хоћемо рећи, био злоупотребљен зарад политике и дипломатије, и Барселона је, хоћемо рећи, била злоупотребљена зарад политике и дипломатије, али далеко од тога да су ствари црно-беле, или црвено-плаво-беле, како год вам воља.

Јер био је то рат, а у рату није све црно-бело, чак и ако одзвања песма републиканаца, чак и ако вам се учини да је то на бини Ла Пасионарија, држи говор, чак и ако је ту Јохан Кројф да оним “ролингом” покаже коме је историја дала за право.

Не, ствари нису тако једноставне, ту је милион нијанси, једна сивља од друге. И зато, схватају то ваљда у немирној Шпанији ових дана, и у Мадриду и у Барселони и у Билбау, па и у Галицији која све ово посматра са подозрењем, зато је фудбал, чак и ако га некад злоупотребе, бољи од сваког рата, ма и од сваког референдума.

Јер у фудбалу, после тих деведесетак минута – као на Камп Ноу и на Сантјаго Бернабеу синоћ, јер лопта мора да се креће – макар увек постоји победник.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес