Интервју - Ненад Крстић...
Увек сам желео овај живот сада - дестилерију и ситнице које значе. . . “Јер када се подвуче црта, нико Јокића неће питати ни како си, ни имаш ли, ни где си, као што ни мене сада нико не пита. Да сам капитен данас, гледао бих на то као да неки колега не жели да ми помогне у послу који радим, просто речено. Али то не може тако да се гледа јер је он дечко који ће играти за репрезентацију у будућности. Он је замолио да не игра. На крају крајева ни ја једне године нисам играо”, рекао је популарни Крле у опширном интервјуу за МОЗЗАРТ Спорт.
Кошарка 01.10.2017 | 22:15
Његов сан од пре 10 година је да има своју дестилерију, да после свих камиона, авиона и осталих забава за оне стране богаташе има свој Кутак, своје место где ће бити сам. Свој. И ничији више.
Зато је повезао две ствари које у начелу не иду заједно - ракију и спорт. И код њега неким чудом то савршено функционише. Хоби и некадашњи посао у савршеној хармонији и симбиози.
У интервјуу за МОЗЗАРТ Спорт Крстић објашњава своју страст, визију, и говори о даљим плановима. Наравно, била је ово лепа ситуација да се дотакнемо и прича о репрезентацији, Теу, Јоки, Дуди Ивковићу, НБА лиги, идолу са постера који му је уваљивао лакат у ребро…
Ненад Крстић из другачијег угла. Ненад Крстић - пензионер. Како то чудно звучи.
Како ти иде без кошарке?
“Могу ти рећи засад је добро. На неки начин ми је ´помогла´ та тешка повреда. Јер, нисам се пензионисао зато што сам рекао - ´е, смучила ми се кошарка´! Ту последњу годину ´играња´ нисам играо, него сам се више опорављао. У глави ми је то било да је то ипак стварно крај. Опет кажем, нисам то планирао, али ево сада када сам оздравио јако ми је фино. Имам доста слободног времена, господар сам свог слободног времена што се каже”, почео је Крстићпричу за наш сајт, у центру свог града Краљева.
Да ли се осећаш као пензионер?
“Знас шта, осећам се онако старо, у смислу да ме доста људи у последњих годину, две, три дана, пита - да ли си у пензији, да ли си у пензији? Знаш када те неко то стално пита онда некако и ти то у глави пребациш - као, пензинонер сам, а имам 34 године. Реално сам могао да играм још, у пуној сам животној снази. Са те стране чудно је. Али када видим које су предности оваквог живота, онда немам ништа против тога да се осећам тако”.
Како је када се бивши НБА игач који је играо у клубу са највећим звездама, као што је рецимо Бостон, врати природи, врати у “нормалу” у “обичан живот” какав воде “обични” људи у Србији?
“Јесте тако. И када сам био на врхунцу каријере, ја сам, без лажне скромности, био неки човек из народа. Ћутао сам, трудио се да будем ту, да се превише не експонирам нити било шта. Него једноставно да живим неки нормалан живот. Са ове тачке гледишта скроз сам ОК са тим. Немам проблем са тим. Чак до неких најситнијих детаља да чекам у реду за плаћање рачуна. Или тако неких ствари”.
Да ли ти то сада одговара?
“Па чекање у реду ми не одовара, ха-ха. Прија ми да одем са децом у парк, да одем у набавку у продавницу, неке ствари што нисам могао раније, нисам имао времена. То ми стварно прија. Ево баналан пример, јуче сам био са децом да им купим зимску обућу, те неке мале ствари. Драго ми је да учествујем у свему томе, намерно сам апострофирао децу не желим да пропустим ниједан моменат у њиховом одрастању“.
ПОЗВАО БИХ ТУНЧЕРИЈА У КРАЉЕВО НА РАКИЈУ
Када је почела прича о “дестилерији Крстић”, одакле идеја да производиш ракију?
„Цела прича је почела пре десетак година. Размишљао сам шта бих могао да радим по завршетку каријере. Е сад у тим неким размишљањима увек је на уму земља, мозда неки воћњак, и у принципу сам видео да ту има доста обавеза. А ја имам доста обавеза везаних за Београд и онда се родила идеја за дестилерију. Сматрао сам да је ракија српски бренд нешто по чему смо препознатљиви у свету. Из ових крајева централне Србије долази врхунска ракија тако да сам хтео да спојим, да имам нешто поред да се занимам, али и нешто сто је бренд“.
Како то за сада напредује? Још си у изградњи целе приче?
„Доста сам заузет изградњом дестилерије, она се налази на осам километара од центра града у селу Ратина. Немам ја тај проблем. И када сам играо са свим тим саиграчима у различитим клубовима, а само у том Бостону колико има само играча за кућу славних, ја сам увек био другачији, другачије сам размишљао. Увек сам желео овај живот сада, да отворим дестилерију... Наравно, мени је јако жао што не могу да играм кошарку и даље, али је и предност НБА што тамо имају предавања где те они саветују да кренеш да размишљаш чиме чес да се бавиш по завршетку каријере, тако да сам ја већ тада почео о овоме да размишљам. То неће бити једино чиме ћу се бавити, али то је оно што ја желим, да се бавим прерадом воћа, да то буде место где могу да дођем и одахнем. Све је кренуло као хоби, али планирам да све то брендирам и дигнем на виши ниво“.
Колико тренутно имаш произведених литара?
„Имам тренутно око 25.000 литара на одлежавању. То је све шљивовица. Али кажем ти, радимо тај нови објекат. Више ћу да гледам да идем на квалитет и врхунску амбалажу. Правим средње јаку ракију. Не могу да кажем да сам врхунски познавалац, али јесам љубитељ и повремене дегустације а-ха-ха“.
Пијеш само своју ракију када се опустиш?
„Имам неке које преферирам, али да и ти и читаоци не схватите на погрешан начин - нисам ја нисам неко ко пије не знам колико… Кад сам у друштву попијем једну или две чашице, као и сви. Некад једну пре ручка и то је то. Као аперитив“.
Да ли си поклањао свој производ некоме од спортиста?
„Нисам још. То је још на одлежавању, треба да стоји минимум две године да задовољи неки квалитет, а прошло је већ годину дана. Следеће ће већ бити да се нађе у флаши и можда у продаји или некој дистрибуцији“.
Ко ће све прво да проба када дође време? Можда пошаљеш Теу у НБА?
„Дефинитивно ће сви они да пробају, па ћу да направим вероватно и неко отварање. Биће дегустација. Биће ту моји саиграчи, сви неки моји драги људи“ , најављује Крстић.
Од Душка Савановића смо сазнали да Керем Тунчери воли да попије традиционално српско пиће. Сећамо га се из 2010. године по оном гажењу аут-линије.
Да ли би му послао литар своје “шљиве”?
„Зашто да не, Тунчери је мој бивши саиграч, пријатељи смо. То шта је било и како је било нема проблема, то је било на терену, то и он и ја и сви знамо да нису била чиста посла. Али што се тиче ван свега тога он је мој јако добар пријатељ играли смо заједно четири месеца у Русији. Нисам знао стварно да је љубитељ, што је врло интересантно, тако да могао бих да га позовем у Краљево. Зашто да не, он је сада завршио каријеру“.
Поменуо си Русију. Да закључимо ову тему - је ли боља наша ракија или њихова вотка?
„Мени се та вотка искрено не свиђа, искрено ми је безлично пиће. Сматрам да је врхунска шљивовица боља и од вискија. Да ми даш најбољи виски и врхунску ракију, ја бих увек пре одабрао врхунску ракију. Виски једноставно не може да се такмичи са нашим традиционалним пићем. Оно што ја знам, у Москви се више пије виски него та вотка, која је више као национално пиће“.
ЛАКАТ ИДОЛА СА ПОСТЕРА! И ИЗНЕНАЂЕЊЕ У СВЛАЧИОНИЦИ
Пређимо на оно по чему ћеш остати запамћен и о чему ће се увек говорити када се помене твоје име - кошарку. Неко си ко је добио терен са својим именом у свом граду.Да ли је све било бајно од самог почетка и првих корака? У почетку твоје каријере догодило се и бомбардовање. Није било лако сигурно…
„Кренуо сам да тренирам тамо 1994, 1995. Чак је и то бомбардовање била прекретница у мојој младој каријери, јер сам пре свега нагло израстао. Ту се искристалисала моја позиција крилног центра и центра, после тога сам страшно напредовао и прешао у Партизан. У Партизану сам имао среће да сам добио шансу после прве године, али ни то није толико срећа зато што се све у животу заслужује, тако размшљам. Играо сам Евролигу, форсирали су се млади играчи, био сам мало изолован, мислио сам само на тренинг. Дан за дан. Нисам био оптерећен - шта ако не успем, шта ако не иде? После у Америци је то већ прешло на виши ниво, већ сам знао да ћу се бавити максимално професионално кошарком и да ћу зарађивати од свега тога, бити репрезентативац“.
У Америци није било лако. Проблем је била и конверзација?
„Знаш шта, у Америку сам стигао са врло малим познавањем енглеског језика, дошао сам у ситуацију да ме нико није познавао. Дошао сам из Партизана, јесте Партизан велики и све то, али су Барселона, ЦСК и Реал били рецимо популарнији. Ништа нису знали о мени, ја још млад, али сам имао велику жељу за тренингом и то ме је издвајало. Тренирао сам фанатично. Па сам после платио данак повреда због тога“.
Имаш ли уопште идеју шта си све повређивао? Крени рецимо од колена.
„Два пута предње укрештене лигаменте, два пута хрскавица, четитри операције колена. Једном сам покидао медијалне лигаменте, али то нисам оперисао. А то је само што се тиче колена. Ломио сам осам или девет пута руку, што леву што десну. Само то да се стави на папир, колико би то пауза било. Прсти, зглобови... Све то долази у пакету, што кажу Амери. Негде ми узме, негде ми да. Не могу сада ја да очајавам да кукам, можда ми је најжалија ова последња година каријере. Ниједан играч не треба да се пати. Треба да завршиш достојанствено, а за то нисам имао прилике, завршио сам због повреде и то ми је једино жао“.
Једна од главних фигура у животу Крстића по доласку у Америку био је чувени Џејсон Кид.
„Јесте, он ми је стварно помогао на терену, баш ме је прихватио. Са ове тачке гледишта мислим да је препознао у мени неку жељу за успехом. Нисам имао никакав страх. Нисам пуно навалентан, није ми такав темпетамент. Али када изађем на терен ја се трудим да се докажем, то је он препознао. Тренер је то препознао, стали су иза мене, дали су ми шансу, али и шанса се заслужује. Кид је породичан човек, било је ту и разлика у годинама, слаб ми је био енглески нисмо могли превише да се дружимо, али сам му био драг. Сама чињеница да те он прихвати на терену, то је стварно... Треба бити човек да неког клинца тако прихватиш“.
Алонзо Морнинг је био Крстићев идол у почетку каријере, био је за њега недодирљив. После пар година, играо је против њега на тренингу у истом тиму.
А ту је и једна анегдота. Испуњење сна.
„Био је ту Морнинг, он је био један од мојих идола, држао сам његов постер у мојој соби у Краљеву. И одједном играм са њим у екипи. Притом он је имао трансплатацију бубрега пре три месеца и уопште није било наивно. Онда ме је прихватио, па смо после сваког тренинга играли један на један. Играо сам против њега са својих 105 килограма, а примера ради сада имам 122, против њега који је играо максимално", присетио се Ненад.
"Сећам се, моја прва година, сви донели столице, седе од ГМ-а, тренера па на даље и сви гледају. Он је мене лактао, али нисам посустајао, а сви гледају, ови челници. Ја добијем једну, он се изнервира, шутне лопту. Па он добије једну, па ово, па оно. И ја један дан после дођем у свлачионицу, видим у свом ормарићу пуно гардеробе. Кад оно донео ми сву своју гареробу неотпаковану. Био је то знак да ме је прихватио, показао поштовање“, присећа се Крстић.
МИЛИЧИЋЕВЕ ЈАБУКЕ И КЕШЕЉЕВЕ БОРОВНИЦЕ
Лепо је што се број НБА играча за наредну сезону повећао. Опет ће се повећати интересовање за кошарку преко баре. Како је то изгледало у твоје време?
„Ја кад сам играо било нас је 12, сад ће бити петорица мислим. А у једном тренутку није било никог. Знао сам тада да увек има места где год да одем, да могу да одем на ручак, вечеру, дружили смо се сви. Био је ту Радмановиц, Дробњак, Павловић, Чабаркапа, Дарко Миличић... Лепо је то”.
Поменуо си Миличића. И он се посветио раду у природи.
„Да, око јабука. Нисмо нешто у контакту, али видео сам неку репортажу, то изгледа јако озбиљно, стварно“.
А ту су и твоја “препуцавања” са Марком Кешељем на ову тему? И он је кренуо да производи нешто?
„Боровнице, ха-ха. Не знам колико ту има, али добро. Кад ми се родила та идеја пре десетак година Кешељ се увек шалио, као оно ´ајде бежи сељаку у твоје Краљево´. А када сам сада видео боровнице рекао сам - ´шта је сад´. Имамо одличан однос, сад је добио сина, видели смо се на Дудином опроштају. Знамо се још из генерације 2010. Назалост, он нема ниједну медаљу, али добро. Ево сада је у Звезди, он то гледа на неки начин да он помогне Звезди, али и она њему “.
ТЕО ЈЕ ОДРАДИО ПОСАО, МОЖДА НЕ КАО ЈА, АЛИ ДОБРО А-ХА-ХА. РАШКО СЕ 2014. ПРИКЉУЧИО СА ГРАЂЕВИНЕ
Поменуо си медаље са репрезентацијом. Можеш ли да нам откријеш како су изгледале припреме за Светско првенство 2014. године када је са селектором АлександромЂорђевићем на челу постављен темељ за нове успехе националног тима који још трају?
Немерљиво важно лето…
„Нисам тренирао, никад у лошијој форми нисам био, по свим медицинским налазима није требало ни да играм, имао сам притисак клуба да не играм и тако даље... Али, био сам капитен, одлучио сам, у глави сам конструисао да је то последња година и нисам желео да завришм на такав начин. Због мог стања, Рашко Катић се прикључује касније. Он долази и каже: ´Људи, ја долазим са грађевине, радим кућу, нисам тренирао два месеца´. Тео не тренира три недеље, а свако ко је играо зна да није то то када се пропусте базичне припреме. Знамо и шта је било са Мицовим. Он је до пред само такмичење био у првом плану, Калинић је био мало по страни и сад одјендном треба да игра. Губимо од Новог Зеланда у Пиониру, испраћа нас буквално један новинар на турнир. Да не помињем мучну ситуацију са покојним кондиционим тренером Сарићем, гледали смо сви, нажалост, како одлази. Ја сам га познавао много дуже, било нам је баш много тешко“.
И после свега тога наша кошарка је испливала, постала јача.
„Испливала је, не знам ни сада како. Сада када бих сео са неким ко је био тада ту, и када би кренули да набрајамо - могао би филм да се сними. То је био на неки начин повратак наше кошарке. Опет се враћам на оно, негде ти узме, негде ти да. У Истанбулу 2010. нам је узето, можда нам се тада вратило“.
А испливали су Орлови и ове године на Евробаскету, ето баш у Истанбулу, и дошли до великог сребра.
„Стварно свака част, ја не знам, са таквим тимом, да не потцењујем никог... Кад изгубиш једног носиоца, другог носиоца Бјелицу, па Марковића… Онда сад ти други играчи треба да преузму све то и то под притиском нације. Али све и да играш са не знам којим екипама опет је тешко. И још да направе такав успех, то је стварно феноменално“.
Јеси ли задовољан како те је кум Тео наследио на месту капитена репрезентације? Како је водио тим на Олимпијским играма?
„Када сам завршио, нисам се пуно петљао. Нисам хтео да се пуно распитујем о томе, али видим да је била одлична атмосфера, сама чињеница да је дошао успех… Одрадио је посао, можда не као ја, али добро а- ха ха“.
О ДУДИНОМ И ЈОКИЋЕВОМ СЛУЧАЈУ
Дотакли смо се Душана Дуде Ивковића. Да ли мислиш да је чудно што је тај опроштај направљен у Атини, а не у Београду?
„Дуда Ивковић је можда цењенији у Грчкој него код нас. Знамо колико је цењен код нас, онда можеш мислити колико је цењен тамо! Оставио је дубок траг у Олимпијакосу. Дуда је оставио неизбрисив траг у нашој репрезентацији о томе нема шта да се полемише, али када су клубови у питању дубљи траг је оставио у Грчкој него код нас. Он је сматрао да је боље да се опрости тамо. Било је то прелепо вече, одлично организовано. Можда је сматрао да је лакше свим тим људима да дођу у Атину, а има много пријатеља међу Грцима. Немам генерално посебан став око свега тога. Нашалио сам се мало док смо били тамо, та Дудина утакмица је била прва коју сам погледао уживо од моје последње утакмице“.
На крају, како ти, као бивши капитен репрезентације, видиш ситуацију која се збила око НиколеЈокића овог лета?
„Дечко је врхунски таленат, већ је постао и такав играч. Одлучио је да због великог улога, уговора и свега, и ризика које носи играње за репрезентацију, ове године не игра. Могу да гледам на то из два угла - као бивши капитен и као играч који је завршио каријеру због повреде, коме је можда и та повреда из 2014. утицала на све ово”, рекао је Крстић и наставио:
“Као бивши капитен ја то не оправдавам, али разумем! Али, с друге стране, као бивши играч сматрам да је требало да ´заврши´ тај уговор јер он то заслужује и треба да се обезбеди. Јер када се подвуче црта, нико га неће питати ни како си, ни имаш ли, ни где си, као што ни мене сада нико не пита. Да сам капитен данас гледао бих на то као да неки колега не жели да ми помогне у послу који радим, упрошћено речено. Али, то не може тако да се гледа јер је он дечко који ће играти за репрезентацију у будућности. Он је замолио да не игра. На крају крајева, ни ја једне године нисам играо“, закључио је Ненад Крстић.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар