Анализа - видео: Модна ревија глупости у Хумској улици!
Огњен Ожеговић и зашто се то редовно дешава Партизану. . .
Фудбал 30.09.2017 | 00:00
Ако су Партизанови навијачи уопште могли да спавају после хорора који су им приредили фудбалери у ноћи пројектованог бајковитог садржаја, мора да су сањали слике страве и ужаса, јер им исте редовно приређују момци у црно-белом. Нарочито Хумској 1. Поготово у европским утакмица, јер - хвала Богу - само оне буде прави доживљај спорта какав на локалном нивоу може да произведе једино вечити дерби. Једино тад постоји она права емоција, али нажалост црно-белих, обично се у том ковитлацу прижељкиване еуфорије дешавају разочарања попут синоћњег.
Тешко је објаснити ко је све крив за суноврат после чаробних 2:0, још теже оправдати сулудо подизање руке Огњена Ожеговића, а најтеже схватити речи новог нападача Парног ваљка да је, ето, „махинално подигао руку, али да га је лопта погодила и у главу“.
Прво: зашто уопште диже руку док стоји у живом зиду? Друго: није Ожеговић почетник да не зна како се такве ситуације оправдано кажњавају пеналом? И треће: зар није могао да научи на сличним примерима исто тако глупих потеза, какве су чак и на много захтевнијим утакмицама, попут оних на Мундијалима, правили Милан Дудић (апсолутни шампион, јер је направио два пенала играњем руком против Обале Слоноваче), Немања Видић или Здравко Кузмановић?
Нема гаранција да би Партизан издржао и без Ожеговићевог рукомета, али је као дан јасно да је баш тај потез повукао екипу у безнађе из ког није могла да се врати. Све до коначних 2:3.
Огњенова рука парадигма је оног лошег дела црно-белих у последњој деценији на међународној сцени. Чак и кад би имали конкурентан тим - за какав верују да поседују сад - десио би се потез из категорије инфантилних, екипа би се вратила на почетну тачку, а уместо темљене анализе и искорењавања грешака углавном би се чуло:
„Окрећемо се првенству, морамо да извучемо поуке“.
Уз утисак да до данас ниједну нису извукли.
Алармантно је да се пропусти слични Ожеговићевом дешавају домаћим играчима. Њих не праве ни Евертон, ни Тавамба у садашњем, нити Клео, Дијара, Мореира у неким пређашњим тимовима - јесте Медо Камара поцрвенео против Шамрока, али зар то није изузетак који потврђује правило - већ углавном Срби. Они поред чијег имена је претпоставка да „осећају“ клуб, његов значај, историју и да не би смели себи да дозволе кикс. То није грешка у тактици, погрешном постављању, већ чисто психолошке пририоде.
Недокучива.
Као на пример у јесен 2006, кад је италијански голман Марко Амелија у више него упадљивом жутом дресу прешао цео терен и скоро неометан у 87. минуту дао гол за изједначење Ливорна 1:1.
„Нисмо га видели да је дошао у шеснаестерац“, урнебесна је изјава тадашнејг штопераБранимира Бајића, која се и данас препричава.
Две године касније скоро на истом месту где и Ожеговић синоћ - као да је уклето - Милован Сикимић је скривио једанаестерац у тренуцима кад је Партизан дословце газио Фенербахче и јурио ка Лиги шампиона, али је један неопрезан старт - који је Крег Томпсон више досудио због величине турског клуба, него што је стварно било повлачење, али свакако је Сикимић био неопрезан - одвојио је црно-беле од сна.
Има у тој својеврсној модној ревији незрелих потеза на писти у Хумској и модела који никад не излазе из моде. На пример, оно кад Александар Миљковић, кад нигде никог око њега нема, спушта лопту пред Десену, малтене га спаја с голом и то је 2:1 за Сампдорију. Или кад исти играч у лето 2011. игра руком (ни он није баш научио то правило да се не сме тим делом тела играти у казненом простору) против Генка и практично оставља лепо скоцкан Станојевићев тим без шансе да се домогне Лиге шампиона.
„Још не могу да верујем шта ми се десило. Није ми јасно како је мене потрефило да направим пенал. лопта ме је прелетела и окрзнула. Пенал више није био него што јесте. Лопта је излазила са терена, није било опасности, нисам прекинуо акцију“, правдао се то вече Миљковић.
Свакавих бисера нагледали су се Гробари за ових десет година у Хумској 1. На пример, црвени картон Владимиру Волкову у реваншу са Шираком кад је цео стадион дрхтао хоће ли црно-бели сачувати 0:0 у дуелу са „моћним“ Јерменима или пенал и искључење Николе Гулана у тренуцима кад домаћину недостаје само гол да елиминише Лудогорец 2013...
Па онда ударац „с оне стране памети“ Бранислава Трајковића, такође против бугарског првака годину дана касније, тек неколико минута пошто је Петар Шкулетић подигао Николићев тим из нокдауна (2:2).
„Нека сад ударају сви по мени, заслужио сам сваку критику за потез који сам направио. Морам да признам да сам направио велику глупост, а једино што ми смета у целој причи је то што сам тим својим потезом многима сачувао гу..цу. За све је крив Трајковић и све би било другачије да Трајковић није добио црвени картон. Ако ће им тако бити лакше и ако мисле да је то једина истина, нека им буде“, гневан је био тадашњи штопер Партизана после искључења.
А претходно учешће у Лиги Европе, окончано на трагичан начин, поготком Раула Бобадиље у надокнади времена, памти се, између осталог и по три сулуда потеза.
Два је направио Андрија Живковић тако што је први жути картон добио направивши фаул из ког су Немци дали премијерни гол, затим је у 81. зарадио и други (аутоматско искључење), да би врхунац вечери, тог 10. децембра 2015. достигао Бразилац Фабрисио.
„Ја сам се оклизнуо пре него што сам хтео да скочим, али видели сте да је Фабрисио отишао да да гол и није се вратио, па је друга статива остала непокривена и тако смо матирани“, описао је тада трећи погодак баварског тима Иван Бандаловски.
Требало је да буде за наук, али није.
Баш као што је дејство психолога - или како се то модерним зове „лајфкоуча“ - уместо да им помогне, само уназадило црно-беле до те мере да су се од титуле опростили већ у октобру и да су променили тројицу тренера у сезони.
Шта је онда решење кад ни такви стручњаци не помажу?
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар