Интервју - Дино Рађа: YУ лига је била баш зајеб***!

Легендарни кошаркаш Дино Рађа о томе како је путовао сточним вагоном на припреме репрезентације, шта му је на првом тренингу рекао Божа Маљковић, о шалама са Риком Махорном. . .

Кошарка 28.09.2017 | 22:45 "Глупани смо што се пре нисмо нашли", рекао је легендарни хрватски кошаркаш Дино Рађа пре две вечери у Београду, у који је дошао као један од протагониста сјајног документарног филма "250 степеника" о генерацији која је у Италији освојила титулу светског првака 1987. године.

Шта би било са том генерацијом - Ђорђевић, Дивац, Рађа, Кукоч, Даниловић - да се Југославија није распала? То је питање на које никад нећемо сазнати одговор. Можемо само да претпоставимо да би харали. Можда би и чувени амерички "дрим тим" те 1992. године на Олимпијским играма у Барселони... (завршите реченицу сами).

Сјајни Дино Рађа био је један од "пионира" европске кошарке у НБА. Он, Кукоч, Дивац, Дражен Петровић, Арвидас Сабонис били су ледоломци и показали су зубе Америма. Хеј, па је л' ви знате да сеовај спорт игра и "преко баре', био је њихов кошаркашки став. И сачували су образ Европе, одшкринули су врата онима који су касније прелетали Атлантски океан...

Добрућудни див из Сплита, Дино Рађа, почео је да тренира кошарку релативно касно, кад му је било већ 15 година.

"Матер ме потерала на спорт. Говорила ми је 'само седиш у кући, иди нешто тренирај, бави се нечим'. Ја сам онда пробао разноразне спортове, веслао сам, пливао, свашта сам нешто пробао, а кад дође лето идеш код бабе и дете на острво... Хајдук је свима нама икона, али био сам превисок да бих уопште покушавао, а и фудбал ми никад није био нешто посебно. Имао сам срећу да првог дана кошаркашког тренинга налетим на клинце који су ме заинтригирали па су ме стално питали: 'хоћеш да дођеш сутра, хоћеш да дођеш сутра...'", испричао је Рађа у подкасту Спорт клуба, у разговору са Срђаном Радојевићем.

Присећајући се почетака, Рађа је о себи рекао да "ни изгледом, ни талентом није био неки интересантан лик", али да је волео да ради, родитељи су му, додаје, усадили радне навике.

Временом је створена паклена генерација Југопластике у којој су он и Тони Кукоч ("њега су буквално довели са улице, рекли су му: 'Добро изгледаш, дођи на тренинг'"), били вође.

У Сплит је дошао Божидар Маљковић, а са њим и професор Аца Николић. А онд аи кондициони тренер, што је у оно време била авангарда.

Рађа се присетио тих времена.

"Ма, нисмо имали појма (о животу), били смо клинци. Тек кад смо освојили први Куп Европе, ја сам помислио: чекај, па ово може да ми буде животни позив. До сада је све било игра, шта буде биће, мени је било задовљство да тренирам, будем са екипом. Тек кад смо то урадили помислио сам: Види, могао бих овде нешто да направим".

Први разговор са Маљковићем...

"Сели смо да причамо и он ми је рекао: 'Слушај, ако хоћеш да будеш бољи од Дивца, да га надмашиш, мораш да будеш бржи'. То ми је било несхватљиво, био сам клинац а и знање ми је било мање. Нисам разумео шта ми говори, али схватио сам да треба да радим на физикалијама идовео јекондиционог тренера да ради са нама. То је била тотална авангарда, нисмо знали ништа о томе, никада се тиме нисмо бавили. Осетим после 10-ак дана специфичног рада, да сам добио на експлозивности, осетим да летим, одједном летим. То ми се свидело. Били смо екипа која је волела контре, закуцавања и одједном видиш да то делује на тебе".

Професора Ацу Николића назвао је "генијем".

"После тренинга са њим, болела би те глава. Тренинг је трајао три сата. Он нам каже шта да се ради, ти си био ту, ти ту, ти овако, ти онако, па ти покаже углове, положај стопала, неке ствари које не сматраш да су битни јер си клинац, а онда схватиш да је то страховито битно. То је толико информација.. Никад није подигао глас, а био је познат по томе како је пушио и слагао цигарете. Као у самопослузи, све је ређао правилно", испричао је Рађа.

Упитан ко му је био узор када је почињао да се бави кошарком, Рађа је поменуо Жељка Јеркова.

"Он је био велика фаца у Сплиту. Били смо различити типови играча, али гледао сам га и од њега сам нешто научио - кад ухватиш лопту у одбрани прво гледај преко целог терена, тако да сам ја масу пута додавао преко целог терена. То је најлакше - не трчиш, бациш саиграчу на зицер, убијеш ову другу екипу у појам и не мучиш се".

Каква је била југословенска лига?

"Зајебана. Кад погледаш Шибеник данас и онда. Кад је пуна дворана, било је другачије, јер су ти људи били на пола метра. Кад би изводио аут хватали би те за врат, пљували, вређали, тако у Чачку, Тузли, Сарајеву, Љубљани, о Задру да не говорим... Било је тешко играти, путовало се аутобусима... Али, све је то била школа".

Највеће ривалство у ондашњој лиги било је са Партизаном и Цибоном.

"Можда је највеће било то са Партизаном, јер смо генерацијски били везани кроз репрезентацију, па је то можда био некакав дуел. Наравно, у почетку смо скидали Цибону са трона, Драженову генерацију, добити њих у Загребу било је чудо, па онда тај Партизан, последњу годину дуели са Звездом, па у Европи, Макаби је имао Американце...".

У документарном филму "250 степеника", који је побрао велике похвале и симпатије, Рађа је причао о одласку на припреме јуниорске репрезентације Југославије у Пирот. У сточном вагону.

Сада је поновио ту епизоду:

"Ми Далматинци би возом дошли до Београда и онда до Пирота. Дођемо до воза, који је препун, јер су продали превише карата и налетимо на последњи вагон, који је био сточни. У једном делу краве, у другом ми. Седнеш и возиш се са кравама до Пирота. Нисмо уопште размишљали о томе, о тим условима... сточни вагон, wхо царес? Нити сам се родио, нити ћу умрети у дворцу краљице Елизабете. Мене су одгојили скромно и тако настављам да живим. Мени је то било супер, доживиш то као клинац па то препричаваш годинама после тога. То ти обогати живот, на неки начин, иако сад та прича делује смешно".

Додао је: "Били смо клинци, ради, само ради, и слушај тренере шта ти кажу. Оно што смо ми прошли кроз те репрезентације, то је била војска у којој смо научили све живо".

Иако је после Југоспластике требало да оде одмах у НБА, ипак је три године провео у Роми. Тај његов одлазак у НБА се искомпликовао, Сплићани су на крају издејствопвали да он ипак остане још годину дана.

"Пре одласка у Бостон, провео сам три године у Риму, јер је била огромна финансијска разлика. Био ми је приоритет да се финансијски осигурам, то је оно кад си клинац... Имао сам уговор на пет година, био је један од највећих финансијских уговора у Европи. То ми је помогло да савладам НБА".

Рађа је увек био радник.

"Волео сам да радим. Кроз припреме дижеш самопуздање. Дођеш уморан, кад прође одређени период припрема, дођеш на тренинг, одрадиш најјачи кондицикни и после тога си као птица, нити си уморан, нити закисељен, него си у фазону - шта треба још. Кад дођеш у ту фазу, не бојиш се никога. Добра, квалитетна физичка припрема је кључ свега. Кад је играч спреман нико му не смета, ни публика, ни судија, ни противник... А кад није смета му патика, паркет, пешкир".

Зато он и Кукоч никако нису могли да поднесу нерад. Ево још једне епизоде из каријере Дина Рађе:

"Тонија је из такта могао да избаци само нерад. Већина нас је реагаовала на то, на незалагање. Ми смо се попичкарали много пута током загрејавања. Играли смо високи против нижих. Мали имају брзину и дриблинг и то је све, мали не могу да те добију. И онда кад велики не схвате озбиљно онда те нижи добију и онда крене свађа. Колико пута сам Стојком Вранковићем био цимер и не разгаварамо по 10 дана због тог тренинга. Али, то је био пут према успеху".

Једна од најбољих епизода било је Рађино дружење са Риком Махорном. Њих двојица су један другом правили разноразне смицалице.

"Непоновљив лик, уживао сам са њим. Изванредан је лик, дружили смо се много, становали смо близу. Стално смо се зезали, правили пиздарије један другом, оне дечије, инфатилне. Ја њему бацим петарду под ауто, онда он мени петарду у поштанско сандуче. Па ја одем узмем тестеру и исечем му сандуче на комаде и ставим му на ауто... Па онда он дође на тренинг, па је као повређен, оде у самопослугу, купи шлаг у спреју па ми измаже цео аутомобил. Ауто иопште нисам чистио, него сам мало сам обрисао стакло и тако возим. Људи ме гледају, трубе, мисле да сам био на неком карневалу"...

О времену проведеном у НБА, борби под обрачунима са Хакимом Олајџувоном, Шакилом О'Нилом, Кевином Вилисом?

"Прву и другу годину сам био у неком страху, шта ли. Али трећу сезону сам радио само на кондицији, без лопте, толико сам се осећао моћно да сам имао осећај да могу да играм против било кога и да ћу дати 20 кошева како ми падне на памет. и никад се нисам узбуђивао ако не дам кош за полувреме, знао сам да су стању да за три минута направим неред, да дам 20 поена. Кад ти је самопуздање на одређеној висини...".

Када су дошли у НБА лигу постојао је зазор, па и игнорисање америчких кошаркаша. Али, "југоси" су имали своје ЈА.

"Јесу нас потцењивали, било је неповерења, али мало по мало почело је да буде озбиљно. То видиш по реакцијама играча из других екипа. Најпре нам се нису ни јављали, нису комунирали са нама. Судије би нам свирале фаул само ако виде крв на теби. Али, онда, кад даш некоме 30 поена, онда дођу да те поздраве пред утакмицу, па ти се јаве на терену, појави се респект. Дражен, Сабонис, Дивац, Тони, ја... ми смо први који су дали до знања свима да на Европу могу да рачунају".

Драженова смрт

"Некако сам осетио... Летели смо изнад Минхена, и пилот нас је обавестио да пролазимо кроз зону туруленција. Погледаш кроз прозор и видиш испод себе црни облак и касније добијеш информацију да је имао саобраћајну несрећу. Прелет је био баш ту негде изнад Минхена. Коинциденција да је његова лична карта истекла баш тог дана када је погинуо".

П.С.

"У филму сте све видели и чули, а не знате да је од свих тих касета са НБА утакмицама у Пироту ипак најизлизанија била она са играним филмом, пореклом из Шведске".

Извор: мондо.рс