"Да смо остали на окупу омлатили бисмо Дрим тим!"

Пре 30 година у италијанском градићу Бормио рођена је генерација због које је кошарка омиљени спорт на просторима бивше Југославије.

Кошарка 26.09.2017 | 17:15 Александар Ђорђевић, Владе Дивац, Дино Рађа, Тони Кукоч, Небојша Илић, Славиша Копривица, Лука Павићевић, Зоран Калпић, Мирослав Пецарски, Теоман Алибеговић, Самир Авдић и Раденко Добраш, предвођени Светиславом Пешићем постали су јуниорски прваци света.

Из уског угла била је то само једна од "небитних" титула млађих категорија, али када се погледа шира слика, тај тренутак представљао је зачетак нове ере у европској, али и светској кошарци.

"Тада је почела да се буди европска кошарка", најбоље је објаснио "мозак" тог тимаПешић.

Тридесет година касније у Београду је премијерно приказан документарни филм "250 степеника" у продукцији ПГМнетwорка, аутора новинара Владимира Пајића, у режији Владимира Курћубића, који прича причу о томе како је створен овај легендарни тим.

Осморица од наведених "момака" из тог тима су била присутна у препуној сали "Љуба Тадић" у Југословенском драмском позоришту, где је публика у неколико наврата уз осмех и снажан аплауз реаговала на анегдоте из 1987. године.

Темеље су "ударили" на кадетском и јуниорском ЕП 1985. и 1986, док је зидање шампионске екипе кренуло у забитима Стера планине поред Пешићевог родног Пирота.

Тренирали су три пута на дан, а када су имали слободно време, молили су за још, јер осим шуме око њих није било ничега.

"Ту смо били само ми, људи би дошли ујутру да нам спреме доручак и отишли, тако и заручак. Па смо све време били сами", сећају се бивши репрезентавици Југославије.

После месец дана напорних припрема завршну фазу су имали на Игману, где су према речима Пешића се концентрисали на кошарку, али су на самом крају имали завршни испит пред пут у Бормио.

"Било их је 350", каже један, "Напиши да је било 500", каже други, "Ма било их је 600-700", без размишљања је "испалио" Кукоч, кога су на превару натерали да диже тегове на Старој планини.

У питању су биле степенице поред олимпијске скакаонице. Тачан број је 250. Морали су да их истрче како би доказали својим тренерима да су спремни. Имали су три серије – у првој две паузе, у другој једну, у трећој ниједну.

"На крају су буквално попадали. Кукоч ми је пао у крило. Мислио сам да је мртав. Није се померао", сећа се доктор.

Међутим, када су дошли у Бормио, ништа није могло да их заустави, добијали су ривале по 30, 40 разлике, а два пута су "тукли" и до тада непобедиве Американце, са Геријем Пејтоном и Ларијем Џонсоном између осталих.

"Мислим да смо их ми натерали да касније шаљу НБА играче на Олимпијске игре и светска првенства јер им је досадили да их добијамо", каже Рађа.

"Да смо остали на окупу, мислим да бисмо омлатили као кесу онај Дрим тим из 1992", уверен је Алибеговић.

На крају филма – сузе.

"Код нас у Далмацији кажу да су емоције зај***ана ствар", све је у једној реченици рекао Рађа, "Цео дан смо заједно, бићемо и после овога, стварно смо прави глупани што се раније нисмо овако окупили".

Сазнали смо како су Дивац и Рађа "варали" тренере приликом тренинга са оптерећењем, ко је изврнуо зглоб на трамполини уочи финала, ко је урлао на све на полувремену пошто су заостајали за САД.

"Ово је један од најбољих филмова које сам гледао, мада нисам довољно објективан. Ја сам из Пирота, ми волимо да добијамо поклоне. Ови играчи су најоригиналнији које сам тренирао у каријери", закључио је вече главни "глумац" Пешић, док се селектор Србије Александар Ђорђевић поклонио свом "тиму".

Филм који мора погледати сваки заљубљеник у кошарку, и због кога ће је заволети они који нису толики фанатици ове игре.



Извор: Б92