Медаља и "срце на терену" - није мало и не може да буде!

Да ми је неко рекао да ће се туговати после освојене медаље на Евробаскету на који се отишло без практично једног целог тима. . .

Кошарка 24.09.2017 | 23:15 Тада је наведено да ће ово лето у историји српске кошарке бити уписано као једно од најтрауматичнијих, са много "шокантних" вести и чињеницом да је коначан састав репрезентације Србије више диктирало медицинско особље него стручни штаб.

Данас, после великог финала и завршетка Европског првенства могу да констатујем да ћу ово лето памтити само по једној ствари - новој медаљи у богатој колекцији, освојеној у свим "оним" и "онаквим" околностима. 

У појединим коментарима се истиче да се селекцији Србије може прикачити епитет "вечитог другог". Ко жели, нека уради то, ако му ће му срце бити пуније, а душа мирнија, нека, али би свако такав ваљало да зна да је Србија у сва три "повезана" случаја шампион духа игре, кошарке као такве и најбриљантнији представник европске традиције игре између обруча. 

Чини ми се да није срамота да се на два највећа такмичења која постоје у спорту, Светском првенству и Олимпијским играма заузме друго место иза селекције САД. 

Уверен сам и да никако није испод части бити другопласирани на Европском првенству које ће остати упамћено као такмичење које је претило да потпуно уруши европску кошарку, а догодило се усред интересних борби нејаке ФИБА са једне стране и "моћних приватника" и НБА циркуса са друге. 

Тежину пута који је пређен од објављивања првог ширег списка, преко потоњих отказа, неодазивања, повређивања и "повређивања", како је неколико пута истицао селектор Александар Ђорђевић, знају само чланови стручног штаба и играчи.

Мислим да је ред да и сви ми будемо тога свесни и да схватимо да ово сребро није утешна награда за изгубљено злато, нити се, као што је Богдан Богдановић рекао, слави пораз.

Не, слави се ратнички дух, преданост, истрајност, спремност да се грешке исправљају, да се ментално сазрева, да се своје остави испред врата дворане, а да на терену постоји само "наше", односно "њихово".

Захтеви су увек највећи, жеље су још веће од тога, реалност је ту негде између, жели се "мир и стабилност у редовима", а доступност оружја пред битку бивао је све мањи.

Прокламовани циљеви се нису мењали, нити је требало да се мењају, вероватно само он и његов стручни штаб знају како су успели да преосталима, односно на крају репрезентативцима који су освојили медаљу, оставе те циљеве на уму, а да их не оптерете, не створе им панику јер су околности доста другачије од оних на које се навикло.

Зато и селектор и цео стручни штаб и сви играчи од првог до последњег треба да буду свесни подвига који су направили, у датим околностима које су биле све само не идеалне и пред којима су падали и већи тренери и већи играчи.

Велики људи нису пали, доказали су величину, показали шампионски карактер и спремност да се све подреди једном циљу.

Неки други то нису, многи од нас то нису и требало би да науче и да научимо шта значи "дати све од себе" - и доћи до суза као симбол правог такмичарског духа који не може да прихвати да је заиста стигао до граница својих тренутних могућности.

Због свега тога на лицима репрезентативаца Србије и стручног штаба треба да буду осмеси задовољства собом јер су из чудне ситуације изашли чистих образа и мирне савести, а на јавности је да гледа и шта се дешава ван терена и у каквим је реалним околностима српска кошарка.

"А о медаљама? Медаља је материјална награда, а дух репрезентације је увек тражио да оно нематеријално буде најизраженије, да се поштује филозофија стручног штаба, дрес који се носи и химна која се пева. Награди се треба надати, а не унапред је славити или захтевати од некога. На то ми немамо право, само Ђорђевић и његови сарадници", такође стоји у најавном тексту од пре двадесетак дана.

Медаља је ту. Да су Летонија и Шпанија биле у нашем делу жреба, а не Мађарска и Италија... Зато, радујмо јој се као да је највећа на свету, а за туговања, разматрања, проматрања и разне друге "чачкогуске" активности тек стиже време, чувајмо уста и језике и употребимо их кад им је време и место - ускоро почиње АБА лига, па и та нова АБА 2, а игра се и Кошаркашка лига Србије.

До тада, подсетимо се како је репрезентација Србије стигла до сребрне медаље на Евробаскету и иза себе оставила, редом: Шпанију, Русију, Летонију, Немачку, Италију, Грчку, Литванију, Хрватску, Финску, Француску, Црну Гору, Турску, Украјину, Мађарску, Грузију, Пољску, Белгију, Чешку, Израел, Велику Британију, Румунију и Исланд.

Извор: Б92