Анализа: НБА Словенија из YУ кухиње...
На дар посрнулој Европи! Тема свих тема уочи Евробаскета је било нарицање о томе како ће бити сиромашно, без овога и онога и "ма нећу да гледам те леваке".
Кошарка 24.09.2017 | 22:45
Док је Србији отказао или се повредио практично читав један тим, Французи су се "скрпили" верујући у шампионску ауру, Италијани да ће се играти два на два, Грци су се надали провлачењу до нокаут фазе, Хрвати стандардно најављвали чудо...
За све то време у Словенији је писан сценарио који ће вероватно једнога дана бити преточен у филм - у остварање које ће свима нама који смо површно или тек онако здраворазумски и логички покушавали да схватимо о чему се ради, открити како се постаје шампион - из мрака, испод радара, потајно.
Играма на Европском првенству, нарочито у елиминационој фази чији је домаћин био Истанбул, Словенија је демонстрирала најпре како се осети да је прави моменат за чудо, а онда како се корен тог инстант чуда ствара, "прави" и на крају као резултат донесе злато.
Репрезентација наших некадашњих земљака је до титуле шампиона Европе дошла без пораза, са импресивних 9 победа, од којих се као најсензационалнија истиче она против Шпаније, вечитог фаворита и највећег изазова за свакога ко бар помисли да може до великог резултата на неком такмичењу.
Овога пута су се преварили, као уосталом и све остале селекције које су завршиле испод словеначке машине. Млела је, млела и није имала намеру да стане, поготово не после елиминације сигурног фаворита.
Ни дуел против Србије у финалу није био превелика психолошка загонетка за словеначки тим, иако се нико од њих никада није нашао у ситуацији да се бори за злато, поготово против репрезентације која је до синоћ била незванични првак Европе, а и даље јесте вицешампион света и освајач олимпијског сребра. Без комплекса је Словенија играла своју НБА игру и исписала нове странице у историји посрнуле европске кошарке.
Промене у кошаркашкој игри и играма око ње су последњих година достигле екстремни ниво где неки традиционални постулати губе на значају, интереси преовладавају и у таквим околностима ко се снађе - снашао се.
На том таласу "јашу" и три кошаркашке легенде које су свој рад наставиле из фотеља - у функционерском дуелу председника кошаркашких савеза Предрага Даниловића, Андреја Кириљенка и Радослава Нестеровића, тријумфовао је последњепоменути, који се показао као "најјачи шеф".
За разлику од већине селекција на овом Евробаскету, Словенија је међу реткима које нису биле ослабљене - напротив, селекција бивше југословенске државе се појавила на такмичењу јача него икад и више је личила на "нормални" него на репрезентативни тим.
Вратимо се у 2009. годину када је Словенија остала без медаље за један поен (57:56 за Грчку). Јуре Здовц није добио шансу да поведе селекцију своје земље на Светско првенство које се играло догодине, иако је забележио, до тада, највећи успех у историји кошарке на том простору.
Експерименти са Мемијем Бећировићем и Божидаром Маљковићем се нису исплатили, па је једна велика генерација коју су држала браћа Лорбек, Боштјан Нахбар, Јака Лакович, Матјаж Смодиш, на крају крајева и сам Нестеровић своју репрезентативну епизоду завршила без медаље.
Уследио је повратак Здовца и почетак нове ере словеначке кошарке, са браћом Драгић као лидерима и бројним младим играчима који нису имали велико искуство, али су проглашавани талентима који могу да промене слику баскета у Словенији.
Седмо место на Мундобаскету је уливало наду, али пет позиција гори пласман на претходном Европском првенству, на ком није било Горана Драгића, значио је да Здовц нема праву идеју, нити су играчи попут Јаке Клобучара и Алена Омића кадри да буду носиоци игре.
За све то време, поред посла у НБА лиги, Игор Кокошков се прилично добро бавио кошарком у Грузији, у покушају да бившој совјетској републици донесе нешто више од симболичних појављивања на великим такмичењима.
Материјала за рад је било, Грузија свако мало па "извезе" неког играча екстра класе, да ли у НБА или у Европу, међутим "помоћно особље" је изгледа заказало, тим није тим ако ти одиграју тројица, а остала деветорица статирају или гледају само како да дају лопту "звездама".
Притом, такмичења која су одржавана 2011, 2013, и 2015. су била квалитетнија и богатија добрим екипама од онога које смо имали прилику да видимо ове године, тако да је Кокошков остао без значајнијег резултата са Грузијом.
Уследио је пут у Словенију где се ковао веома озбиљан план - уместо класичне форме репрезентације треба дати тренеру да направи екипу по својој мери од расположивих играча, а ако некога и зафали, па даће му се пасош.
Словеначко држављанство је уручено Ентонију Рендолфу, играчу кога би вероватно сваки тренер желео да има у својој екипи, пошто је атипичан, незгодан за противнике, а поседује безграничан таленат, који се понекад загуби у неспортском понашању.
Важније од тога, Словенија је на тацни добила највећег талента који се појавио у европској кошарци у овом веку, не би било погрешно да се каже и у протеклих неколико векова. Лука Дончић, дечак од 18 година, има свет пред собом и ни трунку страха од свега шта га чека - такви карактери се не дешавају сваки дан.
Са инспирисаним Драгићем, који је најавио повлачење из репрезентације, вероватно је само Кокошков, који је сарађивао са њим 4 године у Финикс Сансима, знао како треба радити - пусти га да игра своје, биће добро и за њега и за све.
Тако је и било, бек Мајами Хита је држао све конце игре у рукама, али не науштрб екипи - демонстрирао је сјајне менторске способности према Дончићу, са којим је завршио у најбољој петорци шампионата, а сигурно је да су његове шутерске партије инспирисале Клемена Препелича и остале резервне бекове да дају и више него што се од њих очекивало.
Резултат је био импресиван, од почетка Евробаскета Словенија је играла своју игру и од ње није одступала ни у једном тренутку. Једноставно, нико није имао лек за НБА кошарку са НБА плејмејкером, НБА тренером и могућим 1. пиком на неком од следећих драфтова.
У ситуацији када НБА лига од Европе практично отима све најбоље што она има, можда је ово нека врста реципроцитета.
"Канал" за то је нађен у Словенији, што је сјајно за укупну вредност европске кошарке и можда мотив "великим фаворитима" да се убудуће јаче боре за своје најбоље играче и да не дозвољавају да им "неко други" или "трећи" одлучује о корацима у каријери, али и о наступима за националну селекцију.
На личном нивоу - Игор Кокошков је овом акцијом уписао своје име у историју европске кошарке и ставио до знања свима да није само "асистент коуч" и "помоћно особље".
Иако има превелико искуство, и даље је млад и време је пред њим, а америчке колеге су одавно прогнозирале да би могао да постане први неамериканац на позицији шефа стручног штаба неког НБА тима.
Пријало је Драгићу што је уз себе имао тренера који разуме шта он жели да игра, а ако му ово не буде разлог да размисли двапут о најављеном повлачењу из националне селекције... Није и да нема ко да га замени, Лука Дончић има у себи победнички и лидерски менталитет, али је предивно било гледати два играча "из два света" како се апсолутно разумеју и раде заједно за добробит екипе и радост навијача.
Била би заиста штета да Драгић остане при својој одлуци, само из једног простог разлога - на неком будућем великом такмичењу не би требало да се понови ситуација као уочи овога, да се дешавају разне повреде, откази, разлози...
Видети овакву, најјачу Словенију у дуелима са најјачом Србијом, Грчком, Италијом, Француском... То је сан сваког љубитеља кошарке, а некако и обавеза свих оних који су "отишли преко" да потврде и докажу чињеницу која се зна, али чији сјај с годинама нестаје - Европа је колевка кошарке и ни на једном другом месту се игра између обруча не воли и не поштује као на Старом континенту.
То би могла да схвате и господа која се "питају" и захваљујући којима смо уместо елитних европских судија имали Јапанца, Бразилца... ФИБА је остала у прошлом веку, њена анахроност је на овом Евробаскету достигла врхунац, док на другој страни имамо "премодерност" коју прати тврдоглавост у одлукама и само и једино жеља за остварањем личног интереса.
Можда јесте утопистички и "ван света", али је крајње време да се кошарка да кошаркашима и да се скрешу крила свим онима који су изникли у међувремену, "искористили рупе" и нашли простор да се "омасте" и стекну утицај. Они не шутирају, нити носе медаље, а суштина кошарке је ваљда то. Зар не?
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар