Поносно ''брани'' докторску тезу

У данима скупштинске блокаде једно је било јасно попут Шњеготиног ревизорског извјештаја: не постоји та повреда пословника коју Ненад Стевандић не може да оправда.

Република Српска 19.09.2017 | 14:18 Док су савезници у промјенама тражили повријеђене чланове и пријављивали их један за другим, доктор је поносно бранио докторску дисертацију у којој је конвертитство промовисао у врлину, а интелектуално џепарење у подвиг достојан епике.

Пут до првог конвертита Републике Српске није био ни лак ни угодан: Стевандић је најприје у Котор Варошу завршио нижу војну школу са одличним успјехом. Средње школовање је било нередовно и неславно: најприје је погађао приватни курс код Николе Шпирића, а затим је ишао у вечерњу школу Гуге Лазаревића. Због лошег владања избачен је из обје школе, али будући доктор није одустајао и новог политичког мецену нашао је у палом Младену Босићу који је са избором кадрова имао среће колико и са изборима.

Стевандић је кроз коју годину аванзовао са позиције млађег референта у фотељу потпредсједника Народне скупштине Републике Српске и то као опозиционо месо, али не задуго. Врана врану намириши преко мора, а да неће један конвертит другога, па су тако Поште Српске Стевандићу прослиједиле Додикову понуду и циркус је могао да почне.

Доктор је напустио СДС, Чубриловић је све рјеђе и рјеђе водио скупштинска засједања, сводећи самога себе углавном на почетни и завршни ударац чекићем, па је формално вођење сједница и брукање препуштено циркусанту који је у себи помирио Тегелтијину способност да га никакви коментари посебно не интересују, Жељкино махнито трептање окицама док прича оно у шта ни сама не вјерује и Додикове безобразне приче о издаји и федералним медијима.



Историја једног бешчашћа ипак не открива какве је природе докторово конвертитство и какве оно има посљедице по здравље грађана. У књизи „Књижевност и историја“ Владимир Дедијер пише да конвертити испољавају посебну мржњу према средини из које су потекли и та мржња има три потенцијална извора: стид због „ниског“ поријекла у очима „новог“ народа, потреба за осветом и узнемирена савјест због онога што су постали и нарочито због онога што су учинили.

Докторова дијагноза назива се „цонверсион хyстериа“ и манифестује се претјераном ревношћу и грозничавом услужношћу, али и необјашњивим страхом да повјерене задатке неће извршити као што би их, на примјер, извршио Лукач.

Ако је Стевандић преко ноћи замрзио СДС – за шта је вјероватно имао више него довољно разлога – како је могуће да је већ зором толико заволио СНСД? Није проблем у његовом одрицању, него у његовом приклањању. До повечерја Стевандић је био против свега што је долазило из Жељкиног и Додиковог кабинета, а већ о јутрењу је био с њима у олтару и молио се за спас српског народа проклињући издајничку и сарајевску фазу својих дојучерашњих сабораца.

Ако га је СДС разочарао за неколико мјесеци, како га је и зашто СНСД одушевио за свега непар сати? Није први пут да неко преметне свијешћу и да за пар повластица заволи све оно против чега је био, али нико то не ради са осмијехом шарлатана као доктор Стевандић који доподне прича да је био у рату, а поподне да рата ни видио није, јер је, будући студент, спремао практични рад из микробиологије.



Увјерен у своју месијанску улогу Стевандић ће увијек гледати да се у скупштинском претресу јави посљедњи и да баш он буде тај који ће дати завршну ријеч након које нема ни повреде пословника ни кривог навода. Увјерен у исправност свога преображаја доказиваће га у свакој расправи власти и опозиције. Тврдиће да није ни за једне ни за друге, али упорност гласања ће га увијек демантовати.

Увјерен да је нитковлук једини начин обрачуна са неистомишљеницима говориће о обојеним револуцијама и македонским сценаријима, а новинаре који му не вјерују једноставно ће дисквалификовати тако што ће им рећи да раде за федералне медије. Некада је полагао усправно Хипократову заклетву, сад се клечећи заклиње на оданост Топаловићима.

Врховни тумач сваког балканског битанглука Андрић у литературу је увео два конвертита. Један је Бајо Ненадић из високог села Соколовића који је, поставши велики везир, даровао народу свога завичаја мост на Дрини да би „сигурно везао место свог порекла са местима свога живота“.

Други је Мићо Латас који на пашњацима Јање Горе чува породичну краву и машта о бољем положају, јер је овај садашњи за њега „прост и недостојан“.

Мићо се годинама касније у Босну враћа као царски сераскер који гуши беговске буне и који у том гушењу спаљује пола земље. Јасно је с којим од њих је Стевандић ишао у школу.

А ако Поште Српске оду у стечај и ако тако буде требало, Ненад ће, опет преко ноћи, постати Омер.

Аутор: Горан Дакић/Српска Цафе