Са 82 године скок падобраном

Спасоје Василић из Дервенте у 82. години живота испунио је свој сан - да са падобраном скочи из авиона са око 3. 000 метара висине.

Република Српска 17.09.2017 | 20:27 Овај пензионер, по занимању грађевинац, бави се ловом и риболовом, воли брзину и шалу, а упркос животним недаћама које су га задесиле каже живјети се мора. Витални старац прије скока на Спортском аеродрому Урије у Приједору није показивао никакве знакове страха, а након скока испричао је да му је било баш лијепо. 

Скок је планирао дуже вријеме, требало је да скаче прије десет година, па прије пет година. 

"То ми је била жеља да скочим из авиона, али ја сам хтио сам, а кажу не можеш сам", прича Спасоје Василић. 

Животну жељу остварио је са Радом Чајићем, тандем пилотом из Ваздухопловног клуба Скyдиве Бањалука, који се са екипом стручњака побринуо да Василића припреми за скок и да му при томе буде добро. 

Шаљиви Василић испричао је да се са породицом шалио да ће пронаћи начин да се током скока ослободи тандем партнера и да скок изведе сам. На скок у Приједор дошао је са унуком Душком Долићем (20), али је искористио прилику да први пут у животу скочи прије унука. Присјетио се да му је највише засметало задиркивање породице да се боји скочити и да "само онако" прича да хоће. 

"Доље је лијепо погледати, драго ми је што сам дошао, драго ми је што сам здрав, осјећам се нормало као да нисам никуд ни ишао", рекао је он. 

Иначе, тандем скокови могући су од 14. године живота, а самостални скок од 16. док је све до пунољетства за скок потребан пристанак родитеља. Горња старосна граница за скокове није дефинисана, а према ријечима стручњака људи могу скакати све док су здрави. 

Василић каже да године не чине ништа, јер је виђао и много млађе од себе који нису ни упола витални као он, а одмах након првог скока најавио је и други 

"Можда ћу догодине доћи, али сам. Хоћу сам да скочим", рекао је Василић. 

Раде Чајић, тандем пилот скоковима се бави већ 41. годину. Иза њега је 3.400 скокова, од чега приближно 500 скокова у тандем варијанти. 

"Помагао сам онима који иначе не би сами скочили да доживе ту радост скока из авиона. То ме још увијек некако радује, та енергија коју почетник, падобранац путник има и мене на неки начин прелије и ја још уживам у томе", рекао је Чајић. 

Прилику да кроз скок води Василића, обзиром на његове године, Чајић сматра изузетном срећом. 

"Признајем то је истински доживљај за мене. То је најстарија особа коју сам имао прилику носити", рекао је Чајић. 

Након скока са Василићем додао да је скок протекао много боље него што се надао, а да је Василић био чвршћи од многих младих са којима је раније скакао. 

Чајић је био првак Босне и Херцеговине, а на свјетским првенствима наступао је и за репрезентацију Савезне Републике Југославије 1999. године у Инсбруку и репрезентацију Босне и Херцеговине 2010. године. 

"Бесмртни Леонардо да Винчи је рекао: Кад једном осјетиш летење ходаћеш земљом очију упртих у небо гдје си био и гдје желиш увијек да се вратиш. Понављам то кад год имам прилику и то бих могао потписати као свој животни став", каже Чајић. 

За падобрански скок каже да је специфична и јединствена људска активност са којом се било која друга тешко може упоредити. 

"Доживљај падобранског скока готово да није могуће препричати и некако га интерпретирати. Та чињеница, могућност да твој мозак у једном тренутку нареди твојим мишићима да те изнесу из сигурног чврстог ослонца, трупа авиона у слободан простор, простор слободног падања... Та десетинка колико то траје је неупоредива са било чим, то је апсолутно невјероватна ситуација", рекао је он. 

Због великог броја скокова у претходне четири деценије његов доживљај сада није исти, али се "са највећом радошћу сјећа свог почетка и са највећом радошћу гледа данашње ученике и друге почетнике који пролазе кроз невидљиву баријеру која разликује чврсти ослонац трупа авиона и слободно падање". 

Говорећи о Ваздухопловном клубу Скyдиве из Бањалуке који је наслиједио Падобрански клуб Бањалука, и раније клубове у граду на Врбасу истакао је су 2013. и 2014. године организовали европско и свјетско падобранско првенство захваљујући чему је клуб постао мјесто у које се европски и свјетски ваздухопловци радо враћају. Сваке године у мају долазе на падобрански камп који окупи преко 100 људи и гдје се у десет дана направи између четири и пет хиљада скокова. 

"Ове године са пријатељима из окружења постигли апсолутни бх. рекорд гдје смо у једном скоку имали 16 људи везаних у велику звијезду са нашим сниматељем. То у свјетским размјерима није велика бројка, али вјерујте ми на подручју БиХ то се никад није догодило и то нас учеснике у том догађају чини веома поносним", рекао је Чајић. 

Према његовим ријечима на подручју БиХ постоје само три клуба у којима се људи баве падобранством и то у Бањалуци, Приједору и Бихаћу, док некадашњи велики центри Сарајево, Мостар и Тузла тренутно немају падобранску дјелатност.

"У економском смислу ваздухопловство је елитни спорт. То је врло скупа активност. Један падобран кошта преко 15.000 КМ, тандем падобран преко 25.000, полован авион са 1.000 сати ресурса кошта 200.000 еура, а четири КМ литра УРЛ-а бензина који покреће ту машину. Данас млади људи немају много шанси. Они који имају новца, из да тако кажем добростојећих породица нађу друге забаве, а онај истински честити млади свијет који би могао провести на аеродрому једно вријеме и дати добре резултате то нема чим платити. БиХ као држава за разлику од великих земаља Русије, Њемачке, Француске, Италије, па и Словеније нема војну компоненту у смислу да су падобранци истовремено и припадници оружаних снага. Та ствар би помогла али то је питање политике, односа чак до НАТО-а ту смо потпуно немоћни", казао је Чајић. 

Говорећи о резултатима домаћих падобранаца на свјетској сцени констатовао је да су нажалост бх. падобранци стари људи. 

"Ти стари људи су се, као и ја и моје колеге, на неки начин одшколовали и оспособили у бившој Југославији и без обзира што је прошло много времена ми и данас експлоатишемо тај искуства, знања и вјештине. Некако успијевамо да се нађемо око средине онога што зовемо опште падобранство. Како сад видим наши млади људи неће добацити тако далеко као ми. Због тога сам неизмјерно тужан", казао је Чајић. 

Због тога ће са колегама наставницима дати све од себе да младима пренесу знање, иако је за затварање тог круга потребно ријешити питања тренинга и новца. 

"Као што Босанац мора бити и ја сам велики оптимиста, можда би неки рекли без разлога, али ако не бих био оптимиста, то би значило да сам поражен, а ја вјерујем да морамо опстати, нема нам друге", нагласио је он. 

На често питање, зашто скаче толико дуго одговара да тако има осјећај да је ту, да га има. 

"Имам већ 60 година и многи су већ одустали. Одустати на неки начин бити поражен, шта год то значило, једноставно не желим то. У овим годинама ја сам свој највећи противник, ривал, такмичим се са самим собом, жели сутра бити бољи него јуче тако некако ми се чини да још једно вријеме могу. Ако некад дође да је крај надам се да ћу то препознати и примијетити. Нећу постати досадни старац који смета другима", додао је Раде Чајић. 



(Анадолија / БН телевизија)