Прича: Богови то не праштају!
И можемо тај успорени снимак гледати још милион пута и да нам опет не буде јасно како, и да нам све време буде јасно зашто.
Фудбал 08.09.2017 | 00:00
Сигурно су зато прастаре легенде крцате људима који су покушавали да се одрже у ваздуху, зато су Кинези направили прве змајеве од којих ће касније потећи балони, цепелини, авиони; сигурно је зато Леонардо да Винчи цртао своје летеће машине налик на хеликоптере, не знајући колико је био у праву, и колико га векова дели од браће Рајт.
Најпознатији је онај мит о Икару и Дедалу – за колико су смрти одговорни Стари Грци, колико су само имитатора имали бегунци из миноског лавиринта? – и њиховим крилима од воска, и њиховој јединој, трагичној погрешци: летели су превисоко, преблизу Сунцу.
А то богови не опраштају, у шта год да верујете...
Један човек, један несташни клиња из дечје банде која је терорисала комшилуке у Ротердаму – мада је он потекао из уметничке, но урушене породице, и биће превише несташан, превише хиперактиван да би га занимала школа – научиће 13. јуна 2014. године како је то кад оствариш сан и полетиш.
И како тешко, а неизбежно, мора да буде приземљење...
Тог дана, на Светском првенству у Бразилу, Робин ван Перси постаће један од великана холандског фудбала. Нација која нам је донела револуцију имала је на десетине гигантских играча, и можда би се неко мање образован побунио што Робина стављамо у високо друштво, но овде говоримо о нечему другом.
О голу, оном једном, који се не заборавља.
Као да је судбина сваке генерације холандског фудбала да има једног играча који ће у наранџастом дресу дати погодак који ће га наџивети, који ће наџивети и све нас, и фудбал и спорт, какав год да буде за десет, двадесет, стотину година.
Седамдесете су имале Џонија Репа против Шкотске, на осамдесете је ставио тачку – какву тачку! – Марко ван Бастен, једним потезом обзнанивши да је дошао крај Хладног рата и да је Совјетски Савез, жалимо случај, у њему поражен, Бергкамп је у Француској 1998. Аргентину послао у менталну и финансијску пропаст, Ђо ван Бронкхорст је урушио безобразни уругвајски сан 2010. оним пројектилом са тридесет, или беше седамсто метара, а Робин ван Перси је узлетео тог 13. јуна у бразилском Салвадору и летео, летео, летео...
Велики голови имају ту способност да избришу све око себе, да ништа друго не буде важно: ко се сада, рецимо, сећа да су светски прваци Шпанци – дуел на њиховом отварању Мундијала рекламиран је као реванш за прошло финале, оно у Јужној Африци – водили са 1:0, поготком Ћабија Алонса из пенала, па да су имали и прилику да поведу с 2:0 и да реше меч; али чудни су путеви фудбалске лопте, посебно оне коју је пред сам крај првог полувремена, готово ниоткуда, с леве стране послао Дејли Блинд.
Назовите то увежбаном акцијом, телепатским разумевањем или тек провиђењем у које је уткан сваки мит о томе да човек некад може да постане птица – не она коју ће спаковати у лимене кутије и испалити великом брзином на десет хиљада метара висине, него права, елегантна, грациозна летећа појава – и свако објашњење само ће улепшати оно што је Ван Перси урадио са дијагоналним пасом свог саиграча.
Затрчао се када ни Рамосу ни Пикеу није било јасно зашто би га уопште пратили и придавали му пажњу, и као на игрицама магнетом привукао фудбал.
Инстинкт шпица сместио му се на десно раме и јасно му говорио шта да уради: време је за волеј, имаш сасвим довољно времена да дохватиш ту лопту онако како она жели да буде дохваћена, а ти знаш шта може твоја лева нога, и стопало, и рис, погледај, Касиљас је на петерцу и постоји милион малих углова кроз које она може да се провуче.
Али на његовом левом рамену био је један други саветник. Полети, сад или никад, говорио му је удружени шапат свих наших човечанских снова, откако је први предак сишао с гране и искривио врат зурећи у небо, маштајућу о птицама.
Инстинкт предатора, који је стекао у Фајенорду, па брусио у Арсеналу, па довео до савршенства у Манчестер Јунајтеду, био је лако надгласан; какав волеј, ноге су ту само да ти помогну да се одразиш, твоје је да узлетиш. Сви, и Икер Касиљас, и Блинд и Ван Гал тамо на клупи, сви су чекали волеј, и волеј су добили: само што га је Робин ван Перси ухватио теменом, сабравши сва наша надања и наша лутања у 44. минуту једне утакмице на Мундијалу у домовини лепог фудбала.
Било је у томе, како би написао Томас Ман, нечег лакоумног и изазивачког, неке дрске обести, хибриса. Вавилонска кула фудбала добила је, макар за кратко, свог краља.
И можемо тај успорени снимак гледати још милион пута, и да нам опет не буде јасно како, и да нам све време буде јасно зашто.
До краја меча, ако је то толико и важно, Шпанци су примили пет голова. Није им ни чудо, остали су забезекнути, зеница раширених од онога чему су присуствовали из најбољих седишта на стадиону, а Робин ван Перси је постао великан, геније и љубимац, мислило се, Луја ван Гала, који ће лета 2014. преузети Јунајтед у покушају да га извуче из ступора Дејвида Мојеса и да, битније, попуни празнину насталу одласком Алекса Фергусона.
Ех, само би онај ко зна читаву историју летења, ко се сећа Икарових лекција, знао да је у 44. минуту једне утакмице на Мундијалу у домовини лепог фудбала најубојитији нападач у историји репрезентације Холандије потписао себи и својој каријери, а посредно и својој земљи, пресуду која може да буде одложена, али не и преиначена.
Робин ван Перси је урадио оно што је морао и оно што није смео: превише се приближио сунцу.
Увек је зачикавао судбину, истина, и када је издао Арсена Венгера и када је провео луду ноћ са стриптизетом која ће га оптужити за силовање, и када је добио батине од навијача Ајакса на сред терена, након што их је провоцирао, и када је направио онај ноторни дишпето ка свом ментору Пјеру ван Хојдонку, али са свим тим је могао да се провуче.
Само са оним голом – није. Не пред боговима. Јер није му, у шта год да верујете, та сујетна багра никада опростила оних неколико тренутака у којима плови кроз ваздух.
Све после лета 2014. – или већ тамо у Бразилу, када излази у продужетку у полуфиналу и његови, наравно сем Кајта, не умеју да шутирају ни пенале – био је стрмоглав у непознато; прво пад у немилост код оног истог Ван Гала, који ће га шетати по терену (Ван Перси је увек тврдио да је његова природна позиција нешто између деветке и десетке, “девет и по”, говорио је, и то само на први поглед нема сексуалне конотације), а онда и протерати из екипе, због чега ће, увређен и повређен, иако и даље љубимац навијача Јунајтеда, отићи чак на Босфор.
Јесу у Турској велике паре, и јесте Фенербахче састав који покаткад зна да заличи на озбиљан европски тим, али Ван Персијево изгнанство изван физичких граница Старог континента, у тренутку када је, повредама упркос, могао да одигра још макар сезону или две на врхунском нивоу, било је симптоматично (није ли, пар лета раније, то исто урадио Весли Снајдер, и не постоји ли јасна корелација између тога и свежих патњи холандског националног фудбалског бића?), и значило је да РВП полако одустаје. Од себе и од летења.
Енфант террибле холандског фудбала у Арсеналу је био незаустављив, покупивши најбоље форе од Анрија и сународника Бергкампа, у Јунајтеду је прве сезоне – надао се, говориће касније, да ће се Фергусон предомислити и остати, пошто је Шкот био главни замајац његовог доласка из Лондонда – изгледао као покретни ватромет, момак који не може да уради ништа лоше; дао је 26 голова у првој сезони, талисман Вејн Руни морао је због њега да се пресели на клупу.
Чак и у несрећној сезони под Мојесом, и повредама које су почеле да га изједају, успео је 18 пута да пронађе мрежу; или је то све време она проналазила њега?
А онда је оног лета узлетео и пробудио се, с јесени 2014, на земљи и у блату: дечко који није могао да погреши сада одједном није знао ни где да стоји – као да су му, освете ради, преко ноћи исисали све таленте из ногу и главе, и оставили сасвим довољно за Турску, али не и за Премијер лигу.
Нису ли то, уосталом, урадили и Ван Бастену, којем ће наместити повреде? И тај се био усудио да постане већи него што је смео.
Вест која је у недељи у којој су Холанђани, готово извесно, остали са премршавим шансама да се домогну Светског купа у Русији, обележила нацију у наранџастом била је, испоставило се, лажна: једна телевизија објавила је да се РВП повредио на мечу против Бугарске, да ће паузирати скоро годину дана и да ће, услед тежине озледе и тегобе крштенице, вероватно завршити каријеру.
Ван Перси је то, на срећу, демантовао: опоравак ће, написао је на Твитеру, трајати свега три седмице, вратиће се обавезама у Фенеру и не намерава да се одрекне ни Орања, за који је одиграо 101 утакмицу и постигао равно 50 голова.
Међу њима и онај један, летећи, због којег постао толико велики, због којег је морао да остане без крила.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар