Прича: Сирија на СП?

Неки би злурадо приметили да би то била велика победа режима, који би добио невиђени ПР у светским оквирима; нека, од тога је важније што би то била велика победа сваког обичног човека који машта о миру. Ако је и само дистракција, ако је и само мазање очију, боље је него да тога нема.

Фудбал 05.09.2017 | 23:30
Прича: Сирија на СП?
Докле сежу митске способности фудбала? До спектакла, циркуса који у покорности држи гладне масе? До излечења душе или читаве једне нације? До изазивања рата или његовог спречавања? Питали смо све велике фудбалске мислиоце, и Марија Варгаса Љосу и ЕдуардаГалеана и Дејвида Голдблата, и ништа нам нису рекли...

Уз необориву чињеницу да је фудбал данас глобална игра у којој се, као у понекад искривљеном огледалу, прелама актуелни друштвени и политички тренутак – погледајте само Нејмаров трансфер у Париз, који једнако има везе с магијом у ногама Бразилца као са кризом на Блиском истоку и затегнутим односима катарске владајуће клике са Барселоном – он ипак не може, као што многи тврде, да учини да рат нестане или дође. Али може да нам каже доста о том рату.

Не, није се Југославија распала ни зато што смо машили два пенала против МарадонинеАргентине, нити је до крви на Балкану дошло због лудила на Максимиру; Загреб је тог поподнева био последица, а не узрок.

И онај глобално познатији “фудбалски рат”, петодневни окршај без победника (али са хиљадама губитника) између Салвадора и Хондураса 1969. имао је у квалификационом дуелу две земље за Мундијал само непосредни повод оружаног сукоба. Корени конфликта били су много дубљи и, наравно, неизбежно су укључивали америчке капиталисте из Унитед Фруит Цомпанy, који су, сем банана, сејали и семе мржње између две комшијске земље, чији су становници дотад прилично складно живели једни уз друге.

Фудбал не може да изазове рат и страдање, да донесе бол и жртве, али понекад, само понекад, може да залечи настале ране, макар вам то изгледало као испијање антибиотика док организмом бесни канцер.

Нисмо ли, на крају крајева, баш ми добар пример из скорије прошлости? Деведесете су биле најгоре године које памти живућа генерација Срба, а баш тада смо на крову света у кошарци, сјајни у одбојци, коректни у рукомету, спремни за ватерполо доминацију, а ни тај фудбал нам тада не иде лоше, са последњим пупољцима југословенске школе ове игре; ето, у земљи растуреном изазваним и наметнутим ратовима, ничим неизазваним санкцијама и бујајућом бедом, стасавали су неки дивни млади људи који су нам олакшавали свакодневицу.

У томе је једна од магичности спорта, посебно фудбала, макар он био и само симулакрум.

Нација се ухвати за ту лопту као за светлост на крају тунела и понеком душа и живот заиста бивају спасени, а симболична снага спорта надјачава ону у којој су на гласу новац, слава и медијска галама.

Нисмо једини, па можда ни највећи пример: године 2007. фудбалска репрезентација Ирака освојила је Азијски куп, упркос свему што се и тада и сада дешава у тој земљи, па онда на Купу конфедерација часно поражена од моћне Шпаније са само 0:1. Фудбалери и посебно кошаркаши Аргентине били су пресудни у враћању вере у нацију уздрману финансијском и социјалном кризом; о афричким државама у којима трвења заиста стану када се игра фудбал да и не говоримо...

А ових се месеци и дана дешава нешто још веће, нешто још јаче, нешто са чим би сви ови народи попут нас могли добрано да се идентификују.

Из највећег тренутног сукоба на планети, оног чије последице досежу до сваког кутка планете, па и до једне новинске редакције у Паризу, и станице белгијског метроа, и најпознатијег шеталишта у Барселони, и границе између европских држава украшених бодљикавом жицом, па и до Београда којим пролазе избеглице у потрази за бољим сутра, у потрази за бољим кадгод и гдегод, из земље у којој већ шест година бесни брутални рат, долази најбоља фудбалска прича овог позног лета и ране јесени.

Пола милиона мртвих – колико је то прелако, а претешко само и ставити на папир! – пет милиона избеглица и још седам милиона интерно расељених, на стотине страних плаћеника у најразличитијим униформама, велике силе које користе недужне цивиле као покретне мете на својим полигонима, срушени и сравњени некада предивни градови, живот који не тече, него се само догађа, док још живота има...

И један сан.

Онај о томе да ће Сирија заиграти на Светском првенству у Русији 2018. године.

Нисмо претерали са ратом и геополитиком, јер су они, нажалост, и у строфама и у рефрену читаве приче о сиријском националном тиму, као и сваког боговетног секунда у животима ове унесрећене земље; али ћемо се, најзад, баш као и Сиријци ових дана, у немогућности да одгонетнемо ко су ту добри момци и има ли их уопште, посветити фудбалу, и чудом над чудима које се догађа у трећој рунди квалификација азијске зоне, у Групи А.

(Да је то неки други тим, а не Асадова Сирија, под тешким санкцијама, верујте да би сви светски медији писали о овоме. Али добро сад...)

Пред последње коло, које ће бити одиграно у уторак, 5. септембра, репрезентација Сирије, екипа која важи за вечитог аутсајдера на Блиском истоку (упркос енормној популарности фудбала у тој земљи пре рата), састав који је пре само две године заузимао 152. место на ФИФА ранг-листи – данас су осамдесети – има шансу чак и за директан пласман на Мундијал.

Да би то урадили потребно им је још једно чудо, мада не толико неизводљиво: ако туку домаћине на Стадиону Азади у Техерану – а Иран се већ пласирао на Светски куп и може да одигра лежерно – Сиријци ће обезбедити макар бараж, а у случају да им се поклопе резултати и да поправе гол-разлику, могли би лако да буду други у својој групи и да донесу највећи резултат у историји сиријског, па можда и азијског фудбала.

Чак и да не славе, имају велике шансе да наставе борбу (овог пута само на терену!): у другом дуелу састају се Узбекистан и Јужна Кореја, и победа гостију Сирију ће, готово извесно, водити у доигравање. У групи, нимало наивној, били су још и Катар и Кина...

Да, она Кина која је весник привредног бума, која улаже милијарде не само у довођење светских звезда у тамошњу Премијер лигу, него и у развој фудбала и националног тима – селектор им је Марчело Липи, забога! – и испред њих, бољи од њих, Сиријци које ни изгладнели пас у Алепу нема за шта да уједе...

Имена сиријских играча не значе нам много – највеће звезде су, кажу, Махмуд ал Мавас и млади нападач Омар Крибин, али најзначајнији играч је искусни капитен Фирас ал Катиб (опет, не толико због игре, колико због чињенице да се после неколико година политичког прогонства због подршке Асадовој опозицији вратио у састав, да симболично потврди да је помирење могуће, мада није још близу) – али довољно је рећи да већина и даље игра у ономе што је остатак сиријске лиге, где и најбољи фудбалери, ризикујући животе на стадионима око којих обигравају тенкови Т-62, а чувају их гардисти с “калашима”, зарађују највише стотињак долара месечно.

Ништа већу плату нема ни помоћник селектора Тарек Џабан, вероватно највећи играч којег је Сирија икада имала. За национални тим одиграо је скоро стотину мечева, био је дугогодишњи капитен, омиљени лик и херој сиријским клинцима. Данас је везивно ткиво екипе, насмејани рмпалија који покушава да изолује своје пулене од свега што се догађа у њиховим градовима.

А Сирија је политички и економски изгнаник, и ретке су државе које јој нису увеле санкције. Због тога тешко налазе чак и партнере за пријатељске мечеве, а и само учешће у квалификацијама било је под знаком питања, пошто не долази у обзир да се игра у Сирији.

Када се чинило да ће морати да се повуку, најзад се јавила Малезија и пристала да глуми домаћина сиријском националном тиму. (За новац, наравно, који је обезбедила Азијска фудбалска конфедерација, не из племенитости.)

То значи да “Црвени орлови”, како их зову, играју “код куће” неких пет хиљада километара од Дамаска или Латакије, јединих градова у којима има иоле нормалности; сетимо се како је то изгледало када је будући европски првак Партизан морао да се прави да му је дом у Фуенлабради, или како је актуелни европски првак Црвена звезда обилазила разне "Сегедине" и "Софије".

А упркос томе, они као “домаћини” не знају за пораз: у Серембану и Крумбонгу су добили две утакмице, три одиграли нерешено, знајући да сваки бод, сваки трк у простор и сваки пас може неком детету, тамо далеко на Блиском истоку, улепшати један дан, набацити осмех макар на руб усана оним нешто старијим, натерати народ да заборави на муке и дозволити им да сањају да ће догодине, замислите, Сирија бити међу 32 најбоља фудбалска тима на свету.

Неки би злурадо приметили да би то била велика победа режима, који би добио невиђени ПР у светским оквирима; нека, од тога је важније што би то била велика победа сваког обичног човека који машта о миру. Ако је и само дистракција, ако је и само мазање очију, боље је него да тога нема.

Ако се победе могу освајати и на други начин, ако је патриотизам отићи пред стотину хиљада гласних иранских мушкараца који су дошли да поздраве свој тим, па победити и отићи на Светско првенство, то је јачи патриотизам од оног који вас натера да узмете оружје и пуцате на сународника, на нечијег брата, сестру, оца и мајку.

Фудбал не може да изазове рат и страдање, да донесе бол и жртве, али понекад, само понекад, може да залечи настале ране.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес

Коментари / 0

Оставите коментар