Арчибалд Рајс: Пријатељ Срба

Мачванску равницу до сада није мимоишла нити једна буна, устанак нити рат. Свом својом силином бројни злодуси газили су ту домаћинску низију. У њој је почео и Први свјетски рат који је узео преголем данак. Посебно у Прњавору и Лешници.

Србија 05.09.2017 | 13:49 Мачванска села шире се и дуже: Бадовинци, Лешница, Црна Бара, Глоговац, Клење, Баново Поље, Очаге, Мачвански Причиновић, Дубље, Табановић, Штитар, Мачвански Метковић, Ноћај, Совљак и друга, али, за разлику од њих, Мачвански Прњавор све више има осмјех варошице. И заслужио је.

Ово велико насеље не зна се да ли је шире или дуже. Правцем сјевер – југ на два једнака дијела пресјеца га „подрињска магистрала“, пут који од Шапца пространом Мачвом води до Лознице, а онда кроз Подриње у Мали Зворник, па у Љубовију и Бајину Башту – све до Калуђерских бара на планини Тари.

Кроз Мачвански Прњавор тим путем сада пролазе добри људи – али је увијек кобно када њиме, а понекад и са свих страна, долазе злодуси. Пакленици су, преко Дрине, долазили чак два пута у двадесетом вијеку.

Први пут у љето 1914. године, прешавши Самуровића аду код семберског села Амајлије, преко Алановића навоза, и други пут средином прољећа 1941. године. Оба пута били су у скоро истим одорама. Они цара Фрање носили су модроплаве, а Хитлерови униформе тамнозелене боје. И једни и други дошли су истим злочиначким, крвожедним намјерама.

Ови други, са челичним шљемовима били су исто крволочни као Јозефови солдати. И једни и други сравнили су Прњавор, а његову православну цркву претворили су у коњушницу.

У љето 1914. плануо је Први свјетски рат. Мачва, Прњавор, Јадар, Гучево, Поцерина и Подриње били су у његовом епицентру – па је зато баш ту и започео, до тада невиђен, погром и покољ Мачвана.



У историјским документима и у црквеном љетопису пише да је дванаести август 1914. године био кобан за ово насеље и његову цркву, јер је тада Пета аустро-угарска армија, чији је фронт био од ушћа Дрине у Саву код Раче до Зворника, за само седам првих дана рата починила нечувене злочине - Прњавор је доживио стравичан покољ.

О том варварском походу злодуха, када је тај дио Мачве крволиптао, искрено је свједочио доктор Рудолф Арчибалд Рајс - Швајцарац. Велики пријатељ Срба, Мачвана посебно.

У знак захвалности због тога је проглашен за почасног грађанина Прњавора, а Прњаворчани су му подигли и споменик у порти храма Пророка Илије, недалеко од гробнице у којој су кости неколико стотина становника овога мјеста - жртава војске Фраца Јозефа из љета 1914. године и фашиста из 1941. године. Ту прњаворску спомен-костурницу називају још и подринском Ћеле-кулом.



Извјештаји Арчибалда Рајса са ратишта из Србије изазвали су велику пажњу у Европи, открили су истину о злочинима аустроугарске војске у Мачви и Подрињу и помогли да се у јавном мњењу европских земаља створи слика о праведној борби коју је током Првог свјетског рата водила Србија.

Арчибал Рајс, швајцарски професор и научник, криминолог и хуманиста, провео је четири године у редовима српске војске, биљежећи злочине које је Аустроугарска војска вршила над Србима, О томе је написао неколико књига, међу којима је најпознатија Шта сам видио и преживио у великим данима, али и брошура Чујте, Срби у којој је помогао Србима да упознају сами себе и своје мане.

Према књизи Даринке С. Рајичић Храм светог пророка Илије 1907-2007. и 85 година спомен-костурнице, ова гробница је освештана петог новембра 1922. године.

Тог дана у Прњавор се слегао велики број државних званичника, црквених великодостојника, родбине невиних жртава које су побили јуришници Фрање Јосифа, Мачвана, Подринаца, Поцераца, Сембераца... Саобраћао је и специјални воз од Шапца до Прњавора. Међу окупљенима био је и доктор Рајс.



Записано је да је том приликом Арчибалд Рајс говорио, на француском језику уз помоћ превпдиоца Саве Микића, са степеништа костурнице, у којој је тада било 365 жртава. Хуманиста Рајс својим ријечима гануо је све присутне.

Оно што сам видео у јесен 1914. године у Прњавору, некада тако поносном и веселом прелази сваку људску машту. Лешеви измрцваљених жена, деце и стараца, куће у рушевинама - куће са чијих се згаришта дизаше још један дим и чији зидови бејаху умрљани крвљу невиних жртава.

Рајс је још говорио, забиљежила је Даринка С. Рајичић, о мајкама које су у ратно предвечерје обилазиле хумке подигнуте на брзу руку, о њиховом нарицању и јауку који се разлијегао мачванском равницом.

Забиљежио је да су људи убијани на најсуровије начине: били су разапињани коњима, бодени бајонетима, спаљивани у школама, печени на ражњу... Рајс је забиљежио и случај да је тромјесечна беба бачена изгладњелим свињама.

Дошао је и до података да су тада убијена хиљаду двјеста педесет три лица, међу којима двјеста осамдесет осам жена, седамдесет седморо дјеце, од једне до десет година, шездесет и двоје дјеце од десет до петнаест година. Овом броју жртава, Рајс додаје и песто четрдесет четири нестала лица који су одведени преко Дрине и никада се нису вратили.

Арчибалд Рајс преминуо је осмог августа 1929. године. На његовој сахрани, на топчидерском гробљу у Београду, присуствовао је велики број Прњаворчана предвођених свештеником Миланом Никитовићем. Они који нису били на сахрани оплакивали су доктора Рајса као најрођенијег.

У Летопису цркве пророка Илије записано је и ово:

Одласком Рајса српски народ је схватио да је изгубио човека који је у своје време вредао нашој отаџбини више него дивизија војника. нестало је највећег поклоника наших ратничких свитања.



Велика прњаворска улица, која од подринске магистрале, у центру села, води поред цркве и спомен-костурнице према брду Џајевац, Пустипољу и средњовјековном манастиру у Чокешини, носи име доктора Арчибалда Рајса.

Доктор Рајс рођен је осмог јуна 1875. године у Лозани, у Швајцарској. Био је хемичар и доктор природних наука. Написао је шеснаест књига, а био је дописник енглеске, франуске и њемачке штампе.

Написао је више од шест стотина чланака. Његови текстови о страдању српског народа у првом свјетском рату никога нису остављали равнодушним, јер су били оштри и убојити. Са српском војском прешао је Албанију, а по његовој жељи срце му је сахрањено на Кајмакчалану. Био је носилац бројних, највиших одликовања Србије.

На кајмакчаланској урни је писало:

Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком' нека је слава.

Нажалост, урна са Рајсовим срцем поломљена је приликом једног налета Бугара у Другом свјетском рату.

У миру Божијем, у гробној тишини и тами костурнице почивају прњаворске жртве из два велика свјетска рата, у којима су невиђени силина и бјес злодуха баш истрешени у овој питомнини. Имена жртава уклесана су на плочама постављеним по њеним зидовима.

Упадљиве су и три фреске сликара Боцарића које приказују стријељање у Прњавору и оближњој Лешници, затим прњаворску школу у пламену и распеће седамнаестогодишњег Николе Пејића.

Прњавор је два пута пострадао. Овакав какав је сада Мачвански Прњавор, са свом својом љепотом и горком прошлошћу, окружен смарагдном Дрином и обронцима планине Цер, привлачи већ низ година сликаре из цијелог свијета – на ликовној колонији.

И увијек им се приповједа о страдању овог дијела Мачве.

И о злодусима.

И о хуманисти Рудолфу Арчибалду Рајсу.

О њему посебно и поносно.

Али и свима и свакоме . И у свакој прилици.

О пријатељу Срба из најтежих дана.

БН/ Тихомир Несторовић