На кољенима клизи по трави... И 32 године касније!

Најтужнији дан за сваког Партизановца. . . !

Фудбал 03.09.2017 | 18:15 Оно кад се стеже срце сваком партизановцу...

Прошло је тачно 32 године откако су црно-бели и овдашњи фудбал остали без сјајног голгетера. На данашњи дан 3. септембра 1985. погинуо је Драган Манце, један од највећих љубимаца Гробара и нападач који је терао страх у кости голманима у некадашњој СФРЈ.

Настрадао је у саобраћајној несрећи на аутопуту Беогард – Нови Сад, док је журио на тренинг црно-белих, али због привржености клубу, учинка на терену и јединствене прославе гола (клизањем коленима по трави и уздигнутим рукама, стегнутих песница) уселио се у навијачка срца за сва времена. И данас се са трибина чује чувена песма:

“Отиш'о си, Драгане, остала је туга, увек ће те волети Гробари са југа”.

Клуб из Хумске 1 га се сећа и данас. Између осталог кроз пригодан текст на званичном сајту, насловљен синтагмом “Легенда живи”.

“Живео је у Земуну са оцем Фердинандом, мајком Душанком и млађим братом Гораном. Био је неожењен. Септембар је био месец када се Драган родио, прешао у Партизан и нажалост, месец када је окончао свој млади живот”, подсећају, између осталог, црно-бели.

Рођен је 26. септембра 1962, каријеру је почео у дресу Галенике из родног Земуна, а већ у 17. години дебитовао је за први тим, где су га приметили скаути Партизана и 15. септембра 1980. довели у Хумску. Манце је током четири године израстао у доминантну фигуру Партизановог тима, одиграо је 279 утакмица и постигао 174 гола, од којих је можда и најлепши онај на гостовању Квинс Парк Ренџерсу у шеснаестини финала УЕФА купа 1984. године.



Последњи је пао 1. септембра 1985. Само два дана пре погибије. Дао га је из једанаестерца подгоричној Будућности. На наредној утакмици црно-белих, против Приштине, 8. септембра 1985. чули су се јецаји у публици, клицало се навијачком хероју, а у његовом стилу Љубомир Радановић је пред крај постигао гол за 1:0 и прославио га клизањем на коленима, са уздигнутим песницама. Онако како је то чинио Манце.



Колико је Драган био поштован сведоче још најмање два детаља.

Први...

У то време Црвену звезду је предводио Бошко Ђуровски. Посредством пријатеља сазнао је за Манцеову жељу да има исту марку копачки какве је носио тад најбољи фудбалер планете Дијего Армандо Марадона. Ангажовао се и купио шпицу вечитог ривала баш тај модел. Поклонио му их, али овај није ни стигао да их проба, само који дан после тог дирљивог геста са Маракане је настрадао.

Други...

Годину дана после Манцеове смрти, из Црвене звезде у Партизан прешао је Милко Ђуровски. И већ на првој утакмици за нови клуб уписао се у листу стрлаца, против загребачког Динама.

“Дао сам гол на свој начин, иако ми је жао што га нисам дао на његов - а прославио га онако како га је годинама прослављао покојни центарфор Партизана Драган Манце. Кад сам га дао, у име нашег другарства, ја сам га се сетио. Тог тренутка није ми било до радости, већ сам покушао да га на његов начин прославим, па сма зато и клекнуо. Ето, и са тим сам му се одужио, јер га нисам и нећу заборавити. Био је диван друг, изузетан фудбалер и спортиста за причу”, причао је Ђуровски.

Гробари памте и поготке Драгана Манцеа у вечитим дербијима са Црвеном звездом (укупно четири), сећају се сезоне 1982/1983 кад је испалио 15 прецизних хитаца и био први стрелац клуба који је освојио шампионску титулу, а да је оставио велики траг у овдашњем фудбалу види се и по податку да једна улица у близини Партизановог стадиона носи његово име.



У част ванвременском голгетеру установљена је и награда “Трофеј Драган Манце”, навијачи Партизана је сваке сезоне додељују најуспешнијем појединцу из Спортског друштва, према њиховом избору, а опеван је у још једној песми с југа:

“На коленима клизи по трави, подиже руке голове слави, он сам јуриша, сам ствара шансе, реци ми ко то, наш Драган Манце”.



Извор: моззартспорт