Виноградари са брда Џајевац

Кад год се путник или намјерник нађе у Пустипољу, пространој равнини између Мачванског Прњавора, брда Џајевац, те села и манастира Чокешина, не може да се одлучи – да ли је још у Мачви или се већ прикучио пламенитој гори Цер? Ипак, већина их вели – у Мачви.

Србија 01.09.2017 | 23:15 Тако, изгледа, и јесте, јер танка линија која раздваја ову равницу и горје церско. Уска је. Из мачванских њива наједном изникну брдашца, па се даље уздижу до Трајановог и Косаниног града.

А када се гледа са друге стране - обронци Цера се у Поустипољу и дуж обрежја - утапају у мачванску равницу. Због тога овдје и нема међе дјелитељке. Мачвани и Поцерци се не дјеле, не одвајају своју равницу и планину. Они су једно. Нераздвојиво. Своји су. Без Мачве нема Цера, без те горе нема ни равнице.

Зато и мачвански пјесник Драгољуб Бато Цветуљски стихом о судбинској и нераскидивој поевзаности равнице и планине вели:

Кад погледам са Цера планине,
родна поља и воћњаци до Саве и Дрине.
То је Мачва, к'о ћилим шарена,
као да је девојачком руком извезена.

Џајевац је брдо, узвишење у западном подножју планине Цер. Полако, као потквашен хљеб од младог жита, уздиже се из равне Мачве - из Пустипоља код Чокешине. Израста. Надвисује раван са југа и запада. Личи на стражара или осматрача. Уосталом у свим бојевима, а њих овдје никада није мањкало, био је и грудобран, и осматрачница, и око соколово и бојиште.

И у наше вријеме Џајевац је ишпартан шанчевима, рововима и траншејама. Ратиште. Првоударно – јер на њега, са запада, увијек прво ударају туђе војске. Ратиште и дан-данас укопано.

На Џајевцу су помјешани горски кречњак и плодна мачванска црница као створени су за узгој винове лозе. Брдо је засада једино виногорје у овом дијелу западне Србије, а породица Јовановић из Прњавора међу првима је засадила виноград. Грожђе на Џајевцу увијек добро роди.
У вријеме бербе на том брду има много посла. Лозе се повијају од рода, а радника је мало, па се никад не часи ни час. Уз све то, овдје је права ружа вјетрова, а скоро цио дан је осунчан.



Виноград Јовановића је на самом почетку Џајевца. Лијепо је уређен, а добро је и родио. Сада најстарији у овој фамилије Милорад, пензионер каже да су његови стари, бјежећи од неке војске, веома давно из Обровца Хрватској спас нашли у Војводини, а онда су бјежећи од фашиста, прије седамдесет и нешто година дошли у Мачвански Прњавор.

Овој фамилији усуд је одредио да стално буду у бјежанији. Да их гоне злодуси. Све је тако било док коначно нису нашли мир у Мачви, у Прњавору. И сиротиња је им је до тада била усудна. Ни коре хљеба ни гутљај млијека. Само проја. Додуше, када и ње има.

Кућа им је била пуна чељади. Сиротиња да се више нема куд. Кућа Јовановића једина је у Мачви била са сламним кровом. Домаћин Перо почео је са зидарлуком. Када се могло то учинити отиснуо се у туђину. У Њемачку. За њим су кренули и супруга му и дјеца. Сада су сви Јовановићи у Њемачкој, а многи и њени пензионери. Сламни кров се само помиње у породичним приповјестима.

Онда је Перо купио виноград на Џајевцу. И то одмах пола хектара. Поглед са његовог винограда далеко пуца - с једног на други крај Мачве, на Семберију, Дрину, Јадар, Поцерину, Мајевицу... Зато је, ваљда, због свог географског положаја, Џајевац увијек био на мети свих освајача.
На њему је била и чувена битка са Турцима 1804. године када су погинула 303 устаника, предвођени браћом недић из Осечине. У оба свјетска рата био је на удару непријатеља, поготову у оном 1914. године.

Нису случајно Јовановићи подигли виноград. Њихови преци у старом завичају били су познати узгајивачи винове лозе. Тако и у Војводини. Због тога им је сада на Џајевцу најукусније вино. Али и ракија лозовача.



На Џајевцу су изградили виноградарску колибу. У њој је и икона светог Трипуна, заштитника виноградара, па Јовановићи славе двије славе - крсну у селу и виноградарску на Џајевцу.

Строго воде рачуна о неписаним правилима винара. Грожђе беру по сунчаном дану и увијек весели и доброг расположења. Раднике берача добро нахране, али им дају и грожђа. Радосни и муљају, праве и претачу вино. Увијек по сунчаном дану.

Подрум Јовановића је у Мачванском Прњавору. У њему прво одлежава вино, а онда се претаче и чува у дрвеним бурадима и великим стакленим боцама. Све према таблици. И никада нису оманули. У једном дијелу подрума је ракија - чисте шљивовица и лозовача. Од шљиве праве и траварицу. Од седам врста траве. Неке од трава гаје на Џајевцу, а друге набављају на Златибору.

Ни једно од ових пића нема ни грам индустријског шећера. Све је природно. Скоро су и заборавили укус воде. Ујутру попију двије чашице траварице, лако доручкују, па преко дана пију вино. Тако свако од укућана.

Јовановићи су све вријеме у винограду на Џајевцу. Први посао им креће одмах након светог Трипуна, у фебруару, а завршавају га бербом и припремом лозе за зиму.

Виноградари са брда Џајевац истичу да још увијек винову лозу штите по рецептима старим више од двије стотине година. Веле, савремена хемија, као и туђини, на Џајевац не могу доћи.

И Јовановићи али и сви Мачвани редом пажљиво бирају казанџију. То не може бити свако. Само они одабрани. Обдарени. Душевни. Зато и народни пјесник Цветуљски стиховм каже:

Казанџијо, весео и чио,
да л' си рано казан заложио?
Јесам, брате, још прије зоре ране
ускоро ће шљивка да прокане!

Тако је то у крају који је и Мачва и Поцерина. И Поцерина и Мачва. Како год да се окрене.

Тако је то у слободарском и благородном крају.

Тамо гдје се спајају равница и планина. А подно брда Џајевца изнад Пустипоља широкога. Поред Прњавора и Чокешине.

БН/ Тихомир Несторовић