Анализа: Осмјех на лице, мир у глави, ватра у срцу...!

Више него икад! Да нам је неко пре два месеца рекао да ће репрезентација Србије на Евробаскет ићи практично без целог једног тима. . .

Кошарка 31.08.2017 | 22:50 Ово лето ће у историји српске кошарке остати уписано као једно од најтрауматичнијих, са више "шокантних" вести него икада и листом негативних ситуација које срећом нису добиле толики одјек – изгледа да смо мало научили да поштујемо наше спортисте, њихове одлуке и чињеницу да су и они ипак "само" људи.

Медицински део стручног штаба нашег националног тима је овог лета имао посла као вероватно никада до сада – низ повреда као да није имао крај, пехови су се низали из недеље у недељу, а чак и оно што је изгледало безазлено, на крају се испоставило као непоправљиво.

Селектор Александар Ђорђевић је практично направио само један "кат", онај уочи окупљања у Београду, када је са 25 имена списак смањен на 17.

Све остало су диктирала здравствена стања његових изабраника – на крају чак пет отказа због повреда и коначан списак путника за Турску коме се вероватно нико није надао, нити стручни штаб, вероватно ни сами играчи, а нарочито спортска јавност.

Како било, имена не играју, играју тренутна жеља, воља, мотивисаност, уз фокус на филозофију коју је Ђорђевић прокламовао још од првог обраћања јавности у улози селектора – осмех на лице, мир у глави, ватра у срцу.

Повреде, откази и "нови светски поредак"

Док смо се осврнули, кошарка се променила, игра као таква, част поштене борбе као такве, "остављање срца на терену" као такво, играч као такав – све је то данас у другом плану.

Данас су приоритети другачији, кошаркаши око себе имају читаву свиту која брине о сваком сегменту њиховог живота и добија толико на значају да често доноси и пресудне одлуке.

Ситуацијом око Николе Јокића се више не треба бавити, сасвим је јасно о чему се ту ради и да је систем у ком се он налази такав да његова емоција нема велики значај – рацио других преовладава и управља, али сумње нема, он ће бити лидер репрезентације у наредној деценији.

Чини се, заправо, да сваки отказ или повреда имају другачију позадину, Мирослав Радуљица је можда могао да буде спреман за Евробаскет, али очигледно није желео да заузме место некоме ко је од првог дана у погону – и та одлука је за поштовање.

Питање статуса капитена и предводника генерације Милоша Теодосића се може посматрати из више углова.

Најпре му треба одати поштовање за све ове године које није проводио по егзотичним летовалиштима, већ у дресу своје репрезентације, а потом констатовати да је сасвим сигурно постојала могућност да буде део и ове селекције.

Нешто слично се догодило и Ђорђевићу током играчке каријере, а било је и других примера да лидери, вође екипа, крену на такмичење с повредом, да се у међувремену рехабилитују, па уз екстремну лекарску помоћ успеју да заиграју у моментима када баш треба.

Да ли нам Теодосић "баш треба" макар и с једном ногом? Свакако да да... Да ли Теодосић "баш треба" Лос Анђелес Клиперсима потпуно здрав, спреман за вероватно стотинак мечева које га очекују у руки сезони? Постоји бар 12 милиона разлога за одговор који је сасвим и свима јасан.

Занимљив је и пример Николе Калинића, момка који вероватно ни у најлуђим сновима није очекивао да ће у 26. години да доживи повреде које могу да оставе трајне последице – довољно је само да се сетимо примера Бранка Јоровића и да мирне душе кажемо: Калина, иди одмори...

Можемо и све остале који неће имати ту част да носе дрес репрезентације Србије на Евробаскету да набројимо, али је принцип углавном исти – или је сада дошао моменат за одмор, људи су људи, а не машине, или су неке друге ствари добиле статус приоритета.

Нова лица, али већ их све знамо... И они се веома добро знају

У односу на екипу која је освојила сребрну медаљу на Олимпијским играма у Рију, у овој која ће играти у Турској неће бити чак седморице играча, а на претходном Евробаскету Ђорђевић је на располагању имао и Немању Бјелицу...

Сетимо се овом приликом и Зорана Ерцега, о чијој каријери не знамо ништа већ две године.

Иако ови подаци делују застрашујуће и на прву лопту се чини као да је екипа "скрпљена" и "скупљена", ствари су потпуно другачије. Ђорђевић и његов стручни штаб до танчина познају сваког од актуелних репрезентативаца, а већина њих већ се раније налазила на ширим списковима. Многи од њих су били или и даље јесу саиграчи.

Сада је дошло њихових пет минута.

Репрезентативна пензија Стефана Марковића, уз Теодосићеву повреду, оставила је Ђорђевића са само двојицом кандидата за плејмејкерску позицију.

Далеко од тога да Стефан Јовић и Василије Мицић немају квалитет да достојно замене некадашњи капитенски тандем – доскорашњи мозак Црвене звезде је израстао у једног од најбољих организатора игре у Европи, док је иза некада великог талента феноменална сезона у Тофашу, пошто је схватио да је важније колико минута игра, а не чији дрес носи.

На Јовићу ће свакако бити највећи терет, али се чини да је нови играч Бајерна спреман да докаже свом идолу да није погрешио када га је овог лета довео у Минхен и да поново докаже Европи како са њим као додавачем играчи на центарским позицијама постају праве кош машине.

Лопта ће велики део времена бити у рукама Богдана Богдановића, али сада већ искусној звезди европске кошарке то није страно. Сетимо се само како је "ускочио" у улогу плејмејкера у последњој сезони у Партизану, а све оно што је уследило у Фенербахчеу под командом Жељка Обрадовића учинило је да "Лидер хорде" настави да се игра кошарке.

Сада ће заиста бити вођа, то му није страно, шта више, чини се да га притисак, за разлику од већине младих играча, додатно подстиче и помаже му да извуче максимум из себе и уради све како би његова екипа стигла до повољног резултата.

Ту ће имати значајну подршку свог некадашњег капитена Драгана Милосављевића. За разлику од претходног учешћа у националном тиму, нови играч Уникахе улази на велика врата, као једно од значајних оружја на обе стране терена, али и са додатним задатком да креира за друге.

Надали смо се Немањи Недовићу, али изгледа да није требало баш толико да га пореде са Дериком Роузом... Његово место је Ђорђевић морао да препусти Марку Гудурићу, момку који је умео да заблиста у дресу Црвене звезде, али се ни у једном моменту није наметао као прва опција, што су му замерали чак и навијачи шампиона Србије и АБА лиге.

Одбрана му је и даље највећи проблем, што се видело и у неколико припремних мечева. То би морао да надомести његов доскорашњи клупски друг Бранко Лазић, али ће значајно морати да обрати пажњу на интензитет дефанзиве, арбитри му нису гледали кроз прсте ни на недавним турнирима нетакмичарског карактера.

Заиста катастрофалне повреде Марка Симоновића и Николе Калинића су приморале селектора да им да "вољно", тако да је на крају остао само са Владимиром Лучићем као класичном "тројком", али и он има тенденцију да се помера ка "четворци".

За разлику од Симоновића са којим је својевремено водио велике борбе у вечитим дербијима, Лучић има шири нападачки репертоар, али је одсуство Калинића свакако ситуација која није лако решива, с обзиром на то да је крилни кошаркаш Фенербахчеа вероватно најнетипичнији и најзахвалнији играч у Европи и њега би свака екипа желела да има у саставу.

Једнако као Милосављевићу и Лучићу, велики дани су и пред Миланом Мачваном, који са капитенском траком предводи овај тим, у покушају да у сениорском тиму оствари бар део онога што је успевао у млађим категоријама.

Чудно или не, тек Стефана Бирчевића званично можемо да сматрамо стандардним чланом најбоље дванаесторке српске кошарке, а можда је сада коначно и заслужио ту част, пошто је прошле сезоне у Партизану показао да има лидерску жицу. Ваљало би само да она жица за нервозу буде у прекиду, што због њега самог, што због свих нас.

И за крај, трио-фантастико на позицијама центра – Бобан Марјановић је први дебитовао за национални тим од свих својих садашњих репрезентативних саиграча, али је сада на новом почетку. На припремама се видело колико је жељан игре и тражиће сваку прилику да подсети на партије које је пружао пре одласка у НБА лигу.

Са друге стране, Огњен Кузмић није успео да се адаптира на Ђорђевићеву игру у Панатинаикосу, а под команду легенде игре под кошевима стиже у моменту када се сматра једним од најбољих центара Европе.

У ту групу, онако тихо, ненаметљиво, ушао је и Владимир Штимац, човек који је, попут Калинића, играч за сваки тим, а све оно што је радио у Бешикташу може да нам да за право да од њега очекујемо не само да буде "дух игре", већ и велика напаст за противничке центре и значајан шраф у Ђорђевићевој ротацији.

“Ђорђевић је наш духовни вођа“

Мало шта би могло да оцени како изгледа атмосфера у националној селекцији од ове реченице капитена Мачвана.

Заиста, вероватно један од највећих кошаркашких умова на овим просторима је урадио нешто што није пошло за рукама и много искуснијим стручњацима. А он је један једини – Сале Ђорђевић и то име ће заувек у сваком детету које се заљуби у кошаркашку игру представљати идеал савршеног.

Па како онда да не дају све од себе они који су дошли до привилегије да од једне такве легенде уче и упијају науку о омиљеном спорту?

Филозофија "осмех на лице, мир у глави, ватра у срцу", вратила је циницима и скептицима у уста сентенцу "Србија је земља кошарке", а сваком играчу који је у току његовог селекторовања успео да стигне до националног дреса дала је искрено поверење веру у успех.

Ма колико то једноставно, а у неку руку деловало мистично или нестварно, вера је нешто што се осећа и што се видело протеклих година у Салетовим селекцијама.

Као директна последица тога десио се начин на који је отишао Радуљица – вероватно је да је могао да стисне зубе, али верује у момке који су ту да га замене, није хтео да било коме, ровит, заузима место. Верује као што сваки прави саиграч верује у свог саиграча, као што и Ђорђевић верује у све њих.

Пакао кроз који је прошао стручни штаб репрезентације Србије је познат вероватно само њима, али од тога нико не прави алиби-причу, нити ће ико од играча или тренера то истицати у било ком тренутку.

Сви знамо да ових 12 није најбољих 12, али би требало и да знамо да тренутно имамо тридесетак играча врхунске класе, укључујући и таленте који тек треба да се докажу и да брига за будућност српске националне селекције не треба да постоји.

Ако узмемо у обзир да је најстарији у генерацији Милош Теодосић са тек напуњеном 30. годином, онда треба да знамо да смо имали и да ћемо тек имати шансу да уживамо у бравурама вероватно најталентованије генерације српских кошаркаша.

За то је неопходно да се "они около" потруде да Ђорђевићу омогуће да у будућности на располагању има најбоље од најбољих, пошто изгледа да "сама" његова личност није довољно "јака" у данашњем добу – менаџера, џакова пара, приоритета и "приоритета".

А о медаљама? Медаља је материјална награда, а дух репрезентације је увек тражио да оно нематеријално буде најизраженије, да се поштује филозофија стручног штаба, дрес који се носи и химна која се пева. Награди се треба надати, а не унапред је славити или захтевати од некога. На то ми немамо право, само Ђорђевић и његови сарадници.

Извор: Б92