Видео: Прије пола вијека родио се Сале Национале...

Један од најбољих европских играча свих времена, а данас селектор репрезентације Србије, Александар Ђорђевић данас пуни 50. година.

Кошарка 26.08.2017 | 17:15 Прослављени репрезентативац наше земље рођен је у Београду 26. августа 1967. године, а у свет кошарке увео га је отац Братислав, познати тренер.

Током каријере постао је икона Партизана и идол свих у црно-белом, али је каријеру званично започео у редовима вечитог ривала – као члан Црвене звезде.

"Мој отац је био тренер Црвене звезде у то време, играчи су били Мока, Капичић, Дуци Симоновић... И ја сам присуствовао чувеном дербију у Пинкију када је Дуци дао преко шездесет поена без тројке, али је Партизан победио. И данас чувам чланак из Темпа, где је писало 'син против оца'. Ћале на клупи Звезде, а ја са Партизановом заставицом и шалом навијам за Партизан", открио је Ђорђевић и потом детаљно појаснио како је почео да навија за црно-беле: 

"Ташта мог оца је била удата за мог деду који је био партизан и који је погинуо 1944. године. И како је био партизан, то се стално говорило и тако сам изабрао. Тада није било да се купи дрес или шал, него ми она је она сашила дрес од лагане вунице. Дрес на главу, шут у задњицу и послала ме испред зграде. С једне стране црвено-бели, с друге црно-бели и ја сам отишао тамо где су били моји. Цео тај крај, Нови Београд, Џона Кенедија улица, био је пун партизановаца". 

Његова Основна школа "Марко Орешковић" била у 'реону' Звезде, да би касније припала Радничком са Црвеног крста. Ипак, људи који су га довели на Мали Калемегдан ускоро су му саопштили да "није играч који има перспективу" и тако направили једну од најгоријих евалуација у историји модерног спорта.

Управа тај Београђанин постао је један од најуспешнијих репрезентативаца у историји земље, за коју је наступао у два мандата, али ће вам ипак свако – на прву лопту – на спомен његовог имена одговорити – "Сале за три".

Шут за три поена обележио је његову каријеру као мало коме, али нису те тројке биле обичне...

Увек је бирао највећу драму, последњи секунд и звук сирене како би лопту послао кроз обруч, изазвавши сваки пут делиријум код неколико милиона људи, којима је спорт у том периоду био барем делимични заклон од свеопштег лудила које нас је окруживало.

Први пут је то учинио 16. априла 1992. године и постао део историје Партизана у дворани 'Абди Ипекчи'. У најважнијој утакмици у историји клуба било је потребно победити шпански Хувентуд.

Последњи минут – 68:68.



Томас Ђофреса је на осам секунди до краја постигао два поена, али је Сале одлучио да то није крај... Узео је лопту, претрчао цео терен и извео потез који га симболизује, исто колико и 'јумпман' Мајкла Џордана.

Нешто више од пет године касније, 30. јуна 1997. – на паркету паркету готово идентична ситуација, земља поново под санкцијама, а репрезентативци се боре за прво место у групи са Хрватском на Евробаскету.

'Коцкасти' су поенима Славена Римца повели 62:61, на четири секунде до краја, а онда је Сале поново узео лопту и постао Сале Национале.

И тада је био играч турнира, ми смо освојили седму титулу првака Старог континента, али шта рећи за партије две године раније и славље у Атини, док 'браћа Грци' здушно навијају за Литванце, јер смо се у полуфиналу 'дрзнули' да их избацимо.

Ушао је повређен у првенство, у групи је Италијанима убацио 22, а Литванцима 18 поена, међутим – потом се потрудио да га 'Гигант с Балтика' добро запамти, у најважнијем сусрету на турниру.



Финале је завршио са 41 убаченим поеном, од чега су девет биле тројке, за тријумф од 96:90 и можда и највредније злато у историји наше кошарке.

После девет сезона у црно-белом, одлази у Олимпију из Милана, па у Фортитудо из Болоње, затим кратко наступа за Портланд Трејлблејзерсе, али се брзо враћа у Европу где наступа још за Барселону, мадридски Реал и Скаволини из Пезара, пре него што завршава каријеру повратком у Милано 2005. године.

Титула првака Европе коју је освојио предвођен Жељком Обрадовићем једина му је у каријери, а има још и три Купа Радивоја Кораћа, две титуле првака и два национална Купа Југославије, Куп у Грчкој, као и три титуле шампиона Шпаније.

У националном дресу има и европско злато 1991, бронзу четири године раније, као и сребро на Олимпијским играма у Атини 1996, али и титулу првака планете 1998. године.

Да је створен за игру под обручима још једном је потврдио преласком на терена на клупу. Тренерским послом почео је да се бави тамо где је и завршио каријеру 2006, да би после само једне сезоне уследила четворогодишња пауза и потом преузимање Бенетона из Тревиза.



Од 2013. године је селектор Србије, с тим да је у сезони 2015/2016 био тренер и атинског Панатинаикоса, док сада упоредо са националним тимом води и минхенски Бајерн.

Најзаслужнији је за повратак репрезентативне кошарке тамо где јој је и место у Србији, пошто нам је за четири године на клупи донео сребро са Игара у Рију 2016. као и вицешампионску титулу на Мундобаксету годину дана раније, а сада са својим момцима циља ново одличје...

И, да... Када је Сале у питању ништа није случајно, чему сведочи и последњи видео запис са његовог опроштаја – са истог места.

Наравно да је прошла кроз мрежицу...



Извор: Б92