Питања остала без одговора

"Да ли ће и мени цео живот ‘сељачине’ одређивати шта је добро а шта не? Јесу ли за њих већ унапред резервисани скупоцени аутомобили и луксузни сепареи, а за остали свет трамваји, аутобуси и задимљени бирцузи са клеком и лозом? Да ли је та подела завршена, тата?" - питања су која је Миа Бјелогрлић поставила свом оцу.

Забава 22.08.2017 | 17:22 Глумац и редитељ Драган Бјелогрлић последњих дана је поново у центру пажње након што је његова нова серија "Сенке над Балканом" премијерно приказана на распродатој пројекцији на Сарајево Филм Фестивалу.

"Да ли ће и мени цео живот ‘сељачине’ одређивати шта је добро а шта не? Јесу ли за њих већ унапред резервисани скупоцени аутомобили и луксузни сепареи, а за остали свет трамваји, аутобуси и задимљени бирцузи са клеком и лозом? Да ли је та подела завршена, тата?" - питања су која је Миа Бјелогрлић поставила свом оцу.

Та питања основа су текста који је Бјелогрлић написао за "Недељник", а који сумира његове утиске из 2016. године. Текст преносимо у цјелини.

Шта нисам могао да кажем својој ћерки

Година која остаје за нама је година у којој ме је напустило много врло блиских људи. Памтићу је због тога, дефинитивно.

Поред емотивних ожиљака који ће сигурно дуго, дуго зарастати, остаће урезано и једно питање – моје ћерке – на које нисам имао одговор.

У сталним настојањима да је убедим да покуша да нађе разлог да остане да живи у Србији, у једном од многобројних разговора, рекла ми је да јој не смета сиромаштво и чињеница да је тешко да ће Србија икад бити земља у којој ће већина моћи да живи нормално од својих примања. Рекла ми је и да зна да Кнез Михаилова неће никад бити као Кернтнер штрасе у Бечу, Теразије као Цхампс Елyсеес у Паризу, и да је за то баш брига. Лепи су и овакви. Изговорила је много тога лепог о нама, нашој земљи и зашто би волела да живи баш овде, само једна ствар ју је мучила…

Да ли сиромаштво неопходно прати и примитивизам? Да ли је свеопшта деградација вредности незаобилазна последица економског заостајања? Да ли су овде увек примитивци “водили коло” а пристојни људи се склањали и покушавали да изграде свој алтернативни живот?

Преведено на језик младе особе: “Да ли ће и мени цео живот ‘сељачине’ одређивати шта је добро а шта не? Јесу ли за њих већ унапред резервисани скупоцени аутомобили и луксузни сепареи, а за остали свет трамваји, аутобуси и задимљени бирцузи са клеком и лозом? Да ли је та подела завршена, тата?”

Сваки родитељ зна да је једна од најтежих ствари у животу она када вам рођено дете постави питање на које немате одговор.

Ја знам да је “светска подела” у којој је Србији припало место “јефтине радне снаге” већ направљена. Знам и да је то сада већ реалност која ће потрајати. Оно што не знам је зашто у тој и таквој подели немамо довољно мудрости да себи сачувамо достојанство постојања. Зашто у сиромашном друштву најсиромашнији морају бити професори, лекари, научници, уметници? Зашто се баш њима, који су спремни да и у овим несрећним околностима раде и креирају микросвет који би генерацији моје ћерке дао наду и подстрек, шаље порука да нам не требају.

Преведено на обичан језик: вероватно нећемо никад направити “Мерцедес”, ни “Армани”, ни “Силицијумску долину”, али можемо да имамо врхунско позориште (јер је већ одлично), простор да врхунски лекари (и њих имамо) лече људе у пристојним условима, да подржимо домаће писце (јер су још увек најчитанији), да наставимо да правимо добре филмове и серије (јер су и даље најгледанији) а не да америчкој “Ц” продукцији пружамо услуге, да професорима вратимо достојанство и веру у едукацију…

Сећање ме, на тренутак, враћа у време Совјетског Савеза, када је народ стајао у реду за храну, а Бољшој театар је био у светском врху, совјетска кинематографија једна од највећих, совјетски научници, писци, професори, сиромашни, али грађани Првог реда…

За све ово не треба много. Ни пара, ни воље. Знам.

Хтедох рећи својој ћерки: Србији је одувек требало мало да буде добра и пристојна земља…

Али то мало често је било недостижно…

Нисам јој рекао… Нисам имао снаге…, пише Недељник. 

(Ослободјење)