Прича: Зиданов ађутант са обале сунца...!
Да, можда има браду, другачије покрете, а ни стилом нису посве исти, али личе један на другог по уметничком дојму и елеганцији, по томе што Искови покрети представљају густо исписану разгледницу Зидановог схватања фудбала.
Фудбал 17.08.2017 | 23:00
И када играју фудбал, играју га онако, за свој грош, понајпре јер га воле, без превеликог стреса; ваљда зато највећи мајстори овог спорта потичу из топлијих крајева, или тек у њима просперирају.
Ако си рођен у Бразилу или некој мање богатој земљи, онда мораш да се бориш против немаштине, да гризеш једнако као да си тмурни Скандинавац, али ако ти је пао грах на Коста дел Сол, макар у нашој менталној слици, остаје ти само да се пружиш лењо као мачка на калдрми старог града. Деспацито, отвараш своју бутигу у десет ујутру и затвараш у два, јер ваља прилећи на сијесту, док сенке туриста – и туристкиња, које тако лако падају на шарм домородаца – плешу твојим градом.
Беналмадена је такав градић. Смештена који километар западно од центра Малаге, на делу нашег континента који сунце милује тринаест, чини се, месеци годишње, тамо где су Свевишњи или већ геолошки процеси расули песковите плаже, а човечанство, још за Франка, истачкало обалу хотелима, “ризортима”, ресторанима и другим атракцијама на које Енглези, Немци и други туристи хрле као муве на онај овде неизбежни папир за хватање инсеката.
Ваљда је и због наше слике о мору и због тог “није преша” тренутка у ДНК људи потеклих са ових простора, а понајпре јер је изгледао као да игра фудбал “приморски”, без икаквог оптерећења и лепше него што је то понекад пристојно, данас најпознатији син Беналмадене, па можда и читаве Малаге, изгледао као неко коме ће живот бити лак, а каријера звездана.
Јер када се на великој сцени, најзад у свом граду – након похађања академије Валенсије, која је пре једне деценије и даље имала обрисе великог клуба и амбиције да се потуче прво за превласт међу светом који говори каталонски, а онда да пређе и на Кастиљу; њено постепено склизавање у амбис је једна сасвим друга прича – појавиоФрансиско Роман Аларкон Суарез, чинило се да су Коста дел Сол, Малага и Шпанија добили играча који ће обележити макар деценију у којој живимо.
Иско – тако га зову, тако му пише на дресу – био је андалужански одговор на Инијесту, прототип нечега што бисмо могли назвати “шпанским играчем 21. века”: ниског тежишта, наднаравне контроле лопте, савршене фудбалске интелигенције и дриблинга који се не учи, него стиче и односи са собом у гроб као највећа тајна.
Краткотрајни пројекат “велике Малаге” са Мануелом Пелегринијем, када је на тренутак заличило да ће (испоставиће се, и превише) амбициозне блискоистичне газде од симпатичне екипе са Росаледе направити редовног учесника Лиге шампиона, ако не и кандидата за титулу у Примери, винуо је младог шпанског репрезентативца у сазвежђе.
Голови и асистенције којима је помогао да се дође до четвртфинала најскупљег такмичења од Иска су направили најтраженију робу на домаћем тржишту. А то углавном значи да ће једног дана на ваша врата закуцати изасланик Флорентина Переза и махнути уговором испред носа.
Чак и ако је Иско знао да су облаци у Мадриду много тмастији него они који се повремено појаве да донесу хлад изнад његовог града, највећи клуб на свету се не одбија. Посебно ако вас називају “златним дечаком” шпанског фудбала, посебно ако док вас тако представљају, нападно упиру прстом на вас и говоре “видиш, то је будућност ове земље, и тек што није стигла”.
Била је то, макар на папиру, “wин-wин” ситуација, и Пелегрини се тамо у Манчестеру могао мрштити до миле воље: Иско ће радити са најбољим тренером на свету – Карло Анчелоти је стигао на Бернабеу истог тог лета, 2013. – а Реал ће добити нешто што је његовим навијачима, док је клуб лутао међу тржишним галаксијама, опипљиво недостајало: домаћу звезду, Шпанца с којим могу да се идентификују, да га супротставе Барселониним ведетама, да певају његово име за октаву јаче него што би то чинили са увезеним маркама.
Нешто налик на Раула – иако није мадридиста, али прогледали би му кроз прсте чим би се јавно декларисао као навијач Реала – ако ишта у новијој историји Реала може да се пореди саРаулом Гонзалесом Бланком.
И изгледало је, у том периоду меденог месеца, да ће Иско само наставити да се провлачи кроз живот и фудбал као да је лагана шетња до поподневног “бућ” у мору: на својој омиљеној позицији између везног реда и нападача, одмах је показао да Реал сме да се одрекне Месута Озила и пошаље га Арсену Венгеру препорученом поштом; стигла је замена, и замена је била боља.
Не задуго. Оптерећени митском “Десимом”, Перез и Анћелоти нису желели ништа да препусте случају. Већ те јесени формирана је основа и данас позната као ББЦ – КристијаноРоналдо је, па Кристијано Роналдо, и о једном од константно најбољих играча планете не треба трошити мастило; Бејл се исплатио те прве сезоне и да није било повреда који су му одузели четврт метра у секунди, и даље би блистао; чини се да је Карим Бензема сасвим неоправдано посматран као ружно паче трилинга, иако је његов допринос врло мерљив и врло осетан – иза њих тројице Анћелоти се одлучио за Ди Марију, Луку Модрића и неизоставног генија Ћабија Алонса, па је Иско морао да тражи шансе са клупе или да, у бољем (или горем, како се узме) случају игра дубоко у средини терена или као лева полутка.
Истина је, како су већ тада писали шпански медији, да Иско није имао лопту као Ћаби Алонсо, упорност и издржљивост као Анхел ди Марија ни вредноћу и способност да диктира темпо каоЛука Модрић, и с те стране је било објашњиво зашто је Шпанац гурнут у запећак. Авај, у њему се крило све то помало, па и много више, но ко ће то да зна?
На “Златног дечака”, говорило се све гласније, ухватила се рђа, а његове споредне улоге, када би подсетио на момка који уме да наниже тројицу ривала, па да ћушне ону “таман како треба” лопту између још два слуђена бека, само су додавала со на отворену рану једног талента на путу ка пропасти, још једног провинцијског маестра који је дошао у престоницу с кофером пуним наде, само да би га велика бина и најразмаженија публика на свету појели уместо тапаса.
Анћелотијев Реал је играо готово бесно, млео би противнике ритмом и брзином, а лежерни “малагењо” би, кад год ступи на терен, изгледао као да је у контра-ритму, потцртавајући жал за фудбалом у којем су постојале и владале типичне, елегантне “десетке”.
Све су чешћи били медијски гласови који би га селили из Мадрида, иако је чак и статистички био присутнији од много јачих штихова у краљевском шпилу. Не би био први, а сигурно неће бити последњи, спекулисало се, који би се репа подвијеног између ногу вратио у родитељски дом, или већ срећу потражио у Енглеској, можда Италији.
А онда је дошао Зинедин Зидан. Ако је цео свет, када је Немања Матић најзад стигао у Манчестер Јунајтед, да повеже редове растрзаног тима, ускликнуо како је наш Немања“Мурињов играч”, ред би био да се каже да је Франсиско Роман Аларкон Суарез “Зидановиграч”, топли медитерански дашак умећа Француза деценију и по касније.
Да, можда има браду, другачије покрете, а ни стилом нису посве исти, али личе један на другог по уметничком дојму и елеганцији, по томе што Искови покрети представљају густо исписану разгледницу Зидановог схватања фудбала.
(Разгледнице су можда мање важне од томова сабраних дела, али некада сасвим довољне да вам набаце осмех на лице.)
А то је било сасвим довољно великом играчу и великом тренеру – писали смо већ да се те две ствари и не могу и морају поредити – да му по сваку цену пронађе место, и да растера глупе написе о томе да Искова будућност лежи било где другде сем на Шамартену.
Зинедин Зидан је и именом и трофејима – колико их се само накупио за ово кратко време? – заслужио неподељено поверење Флорентина Переза, па му се чак и овај престао мешати у састав; није тешко замислити да је Зидан већ сада постао “менаџер” британског, фергусоновско-венгеровског типа, који може да меша екипу како жели и чија је задња када је реч о потенцијалним појачањима.
Тај рецепт, океј, уједињен са повредама Гарета Бејла, али ствар не би била много другачија, деловао је благотворно на мајстора из Беналмадене.
Зидан је схватио да у Иску има човека од највећег поверења, 25-годишњака који је истерао све мушице из главе и ужива у улози тренеровог ађутанта, а што је најбоље, непредвидивог мајстора који може да уздрма противничке одбране својим константним променама позиције и јуришањем из средине и са стране на своју омиљену позицију у срцу половине терена ривала.
Можда је Кристијано Роналдо и даље лице Реала, његова је и даље задња – с правом! – и о њему се – још више с правом! – прича највише, било да дели своју магију или гура судију, али чак и под Португалчевом дебелом сенком су два суперкупа, онај у Скопљу и први меч у Барселони, показали да се, тактички и суштински, времена мењају.
Биологија чини своје, па ће Кристијано, хтео не хтео, морати да успори мало (и већ својом енергијом располаже разумније), а онда ће, по свему судећи, терет краљевског клуба пасти на невелика, али добро осунчана плећа Иска.
Он је био тај који је, као некада, у претходне два дуела диктирао темпо, заслужио звања играча утакмице, доводио до нервног слома и Манчестер из Јунајтеда и Барселону.
Ова сезона, почев од вечерашњег реванша против највећег ривала, па све тамо до маја, могла би бити она у којој ће Франсиско Роман Аларкон Суарез, заиграни дечак са Коста дел Сол, показати сву своју раскош и испунити кисмет који му је намењен још пре више од пола деценије у Малаги и у дресу младе репрезентације: да ће постати велики, велики, међу највећима.
А такви, да се вратимо на његово море и маштарије нас принудних континенталаца, такви живе толико дуго да понекад забораве и да умру.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар