Макавеји на Лакетића виру

Гласовити Лакетића вир налази се у једином равничарском европском тресетишту Громижељ, недалеко од ушћа Дрине у Саву, а о њему у народном предању постоји велики број легенди, међу којима је и она о православном празнику Макавеји 14. августа.

Република Српска 13.08.2017 | 15:20 Према тој приповијести тачно у поноћ, када се дијеле тринаести и четрнаести август, из дубине гласовитог Лакетића вира јавља се давно ишчезли свијет. Чују се довикивање чобана, радници на вршалици, лавеж паса, блејање оваца, рика говеда, рзање коња, сватовска пјесма – оглашава се тајанствени Громижељ.

Тако казује предање, али нико се до сада није усудио да у поноћ, када почињу Макавеји или Макивије, да буде на Лакетића виру.

И у наше вријеме није се нико примакао мочвари да чује гласање тајанственог, подземног свијета, али се Макавеји у Рачи, Балатуну, Броцу, Велином Селу и Метеризима, селима око Громижеља, посебно празнују.

Празник је поодавно постао завјетан и нико се тог дана не купа на ријекама и отвореним водама. Уз то – нико у овом дијелу Семберије ништа не ради у домаћинству или на њиви, упркос томе што тада баш има доста послова.



Предање казује да су се некада, ко зна када, у Лакетића виру, на Макевеје, купале три дјевојке, а онда се из дубине вира чуо глас:

Макивије, Макивије, смакни једну, смакни двије, трећу не дави, пусти је нека јави.
Казује се да се тај опомињући и опасни глас поновио неколико пута. Потом су двије дјевојке потонуле у вир, а трећа се спасла и отрчала у Велино Село да јави људима шта се догодило на Лакетића виру. Несрећне дјевојке никада нису пронађене, јер се говорило да је вир дубок од стотину до двјеста метара.

Од тог дана у овом виру, на Сави и Дрини, те на шљункарама и другим отвореним семберским водотоцима нико се не купа. Макевеји су тако постали завјетни семберски празник.

У овом крају постоје још два таква празника када се не улази у воду, али немају директну везу са Лакетића виром. То су свети Прокопије и Огњена Марија, јер се баш на те празника у Сави и Дрини утапало доста купача.

Тај тајанствени, ишчезли свијет у Лакетића виру настао је, према легенди, када је потонуло село безбожника, па је тако настао Громижељ и његов најдубљи дио Лакетића вир. Зато се у поноћ, када настају Макевеји, јавља из дубине вира тог потонулог села. Јављају се, веле, они гласови који су се чули у тренутку потонућа села.

Громижељ је тако, у неку руку, семберска Помпеја, само што је тај италијански град затрпала вулканска лава.



Постоји и легенда о сватовима који су потонули у Громижељу, тресетишту у коме, иначе, тло није посве чврсто, па се лако може пропасти до појаса или свом висином човјека.

Наиме, некада су сватови водили невјесту за момка кога она није волљела. Када је сватовска колона стигла до Громижеља несрећна дјевојка их је проклела, па се наједном отворила земља и сватови, заједно са невјестом, потонули су у дубоку воду. Тако је, веле, настао Лакетића вир.
Има још много легенди о Громижељу и његовом виру, али их је у наше вријеме, засјенила раритетна рибица мргуда, или умбра крамери, кичмењак који вуче поријекло још од нестанка Панонског мора, прије 450 милиона година.

Сада се све чешће прича о Громижељу као станишту мргуде, које још има у Засавици код Мачванске Митровице и у водама Дњепра и Дњестра, али и о виру у коме су опстале ријетке биљне врсте, које се поодавно налазе на црвеној листи угрожених врста у Европи.

О громижељским легендама сада приповиједају само носталгичари и они који су одрастали слушајући их од својих старих.

Мора се признати – ипак су оне љепше и милије од оних научних о умбри крамери.

БН/Тихомир Несторовић