Прича: Иди гдје хоћеш, Кутињо!
Није важно где ће играти, битно је само да игра, ако вам је до ове игре (још) стало.
Фудбал 09.08.2017 | 00:00
Ни речи о томе да ли би то представљало још један путоказ да Ливерпул више није Велики Клуб, ни слово о амбицијама власника ни недостатку дотичних, ни најмањи вапај о катастрофи која би се надвила над Енфилдом и оседела Јиргена Клопа за један дан, на свега неколико поподнева од рестарта Премијер лиге.
Неће бити жалопојке, а кад вам то напише и у то се закуне навијач Ливерпула, који традиционално, као и сваког лета, од јуна до потоњег августовског дана шкргуће зубима гледајући како се ривали разбацују милионима фунти, онда знајте да није лако не превалити преко тастатуре јадиковку или пак свечану, а узалудну молбу Бразилцу да не оде на каталонске зеленије пашњаке.
Све то ни најмање није важно, верујте, јер Филипе Кутињо је један од оних фудбалера који нису на овај свет послати да увесељавају само навијаче једног клуба, па био он (тај клуб, дакле) и даље самозаљубљен; њихов је дар, потекао директно одозго, а неким провиђењем пребачен на терен, много осебујнији, племенитији.
Једини задатак који је себи поставио, још тамо на бетонским теренима северног Рија, где је као диминутивни клиња умео да бриљира на малим голићима – први видео-клипови малог Филипеа Кореје су они са футсала, одатле потиче његова контрола лопте, ту се учи како да противника избациш из равнотеже покретом рамена или главе, а онда да додаш гас и претрчиш га док не зна где је; ту се брзо размишља и још хитрије дела – био је да што више подражава свог идола.
Чак и данас, када је његова каријера на врхунцу, макар што се медија тиче, Филипе Кутињоће се, кажу, разнежити, очи ће му засветлуцати неком топлијом нијансом, ако му само поменете Роналдиња.
Зашто је Роналдињо био и остао највећи фудбалер 21. века? Не због титула, па ни због голова и акција, нису неважни, али нису пресудни. Зубати мајстор из Порто Алегреа је геније суи генерис само из оног интимног, неописивог и недокучивог осећаја који су нама гледаоцима, лаицима, заљубљеницима, пружали његови потези, учињени као нехајно.
Топлина око срца, успутно подсећање зашто је ова игра дража од најпутеније љубавнице, широк кез, и његов и наш. Модерни фудбал, онај о којем нико више не прича...
Осећај, а не број. Страст, а не успех. Игра, а не обавеза. Импровизација, а не крутост.
Магија, је ли то једина права реч?
Ето, баш то покушава Роналдињов аутентични пулен и наследник Филипе Кутињо.
И баш то Кутињу иде све боље – потврдиће све то и статистика: од 0,14 голова по мечу пре три године Бразилац ће доћи до 0,45 у последњој сезони; од 0,14 асистенција стићи ће до 0,46; са 36,23 успешних пасова биће их 42,64; али статистика је редудантна – толико добро да је данас скоро заборављен мучан долазак у Европу, и оне године младалачког лутања када је претио да постане још један у бескрајном низу играча које је и нехотице оштетио онај баксуз Масимо Морати.
Ливерпул је био спас од анонимности и пропасти и повреда и депресије у Милану и спас од још неке бесмислене позајмице, Роџерс је у њему видео жилу златну као дрес Бразила, савршену допуну Стариџу и Суарезу у оној “замало” сезони, када је очврснуо уз Џерардаи када се сместио како треба на кишовити Мерсисајд због Лукаша Леиве (само да је то урадио плавокоси земљак за читаву каријеру у црвеном, било би доста), а Клоп га је, сасвим природно, пригрлио и заволео као своје дете, испробавајући га и лево, и десно, и дубоко у средини; тај однос кулминирао је оним дугачким загрљајем након последњег мајског кола.
Је ли то био симболични опроштај од „О Магицо“ или сигнал да „неће он ниђе“?
Небитно, заиста. Немојмо бити толико себични, можда ниједан играч није изнад неког клуба, али ниједан клуб није изнад игре. Није важно, понављамо, где Кутињо игра. Већ само – да игра.
Десетка на леђима (предуго се чекао такав у клубу који је имао Терија Мекдермота, Јана Молбија, Џона Барнса), осмех на лицу и масни виц у ногама, то је тако бразилска ствар – мада и најфудбалскија нација на свету с времена на време прода своју душу неком прорачунатом, бездушном ђаволу, па почне да штанцује ратнике – и када Кутињо протури ону лопту између три противничка бека, са своје половине, а она у нокат погоди захукталог саиграча, када увеже машницу око фудбала и испоручи га у задато време, ни трен касније, то у Бразилцу изазива чак и више среће него голови.
А није да не уме да даје голове...
Онај клинац са бетонског терена, на којем је јурио лопту тек када би се браћа Кристијано и Леандро смиловала да га мало пусте са „великима”, данас је човек око којег се отимају најпотентнији европски клубови, убрајали ми у њих Ливерпул или не.
Нема туговања ни жалопојки, обећано-испуњено, штагод да се деси у наредних неколико дана или недеља, из чијег год дреса да буде извлачио фудбалске зечеве, Кутињо ће остати насмејани фудбалски мађионичар; то је једина драгоценост коју треба уважавати и славити, ако вам је још стало до ове игре.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион имагес
Коментари / 0
Оставите коментар