Прича: Од „Лудог Митра“ до „Митар је тата“!

Опаметио сам се, постао сам човек, а причали су да ћу бити криминалац! Нападач Њукасла о сину Луки, зашто није постао каратиста и како је надрљао због каменовања возова у покрету.

Фудбал 09.08.2017 | 23:45 Преломни тренуци у животу. Ретки су, али знају да промене човека. Из корена. Углавном набоље. Један такав је, по свему судећи, рођење сина Луке, који је означио прелазак Александра Митровића из детињастог у свет одраслих.

Нападач наше репрезентације поверио се енглеским медијима да је од пре годину и по други човек, откако му је девојка Кристина на свет донела наследника. А он му помогао да људе и догађаје око себе посматра другим очима.

„Кад сам потписао за Њукасл, још сам био дете. Губио сам живце на терену, нисам знао да се смирим, камоли да изборјим до један. Сад могу бар до шест, понекад до седам“, смешка се Митровић у интервјуу за Дејли мејл, који закључује да Србин можда никад неће моћи да изброји до десет, али да је промена понашања видљива.

И похвална, за неког кога су звали „луди Митар“.

Има у тим речима истина. Ко је пажљиво гледао снажног центарфора минуле сезоне могао је јасно да уочи промену менталитета. Нема више бубица, нема беспотребних картона, нема свађе са ривалима, нити судијама. Све због тога што је енергија правилно усмерена на терен. И на породицу.

„Отац ми је често говорио да ћу бити или криминалац или кикс-боксер. А мене је очинство променило. Много. Све што радим, радим за свог сина Луку како би, кад порасте, могао да каже да је поносан на свог тату. Раније бих се сморио или изгубио пажњу, а сад увек има неко и нешто да ме гура напред. Постао сам човек“, каже Митровић који са изабраницом Кристином чека и рођење ћерке.

Рођени Смедеревац упоредио је наследника са собом.

„Исти ја кад сам био мали. По цео дан би да се игра. Не удара само лопту, него и мене. Туче све редом. Понекад је тешко, међутим, увек нађем енергију за њега. Кад Лука порасте желим да ради праве ствари, а не оне које сам ја чинио. Знам, биће проблема, ипак је то мој син, знам шта ми следује. Тек сад схватам због чега су ми родитељи причали да брину због мог понашања“.

Митровић у Њукаслу живи у истој улици где и легендарни Алан Ширер. Омиљен је међу навијачима, који умеју да наврате до његове куће, да га часте скандирањем, иако тако вероватно не дају малом Луки прилику да заспи.

„Није проблем. Лепо је са њихове стране што ми певају „Митро’с он фире“. Ово је посебно место за сваког фудбалера. Лудо је. Надам се да је добра одлука што сам остао на Сент Џејмс парку. Морам више да покажем људима у Енглеској, моје најбоље фудбалске године тек долазе“.

Александар ће их у септембру напунити 23. Досад је у професионалној каријери дао 97 голова. Више него, на пример, Хари Кејн на истом граничнику. Свестан је да би тек требало да оправда 18.000.00 евра уложених у ангажман кад је пре два лета дошао из Андерлехта.

„Потписао сам за велики новац, а био сам млад, чини ми се да људи то заборављају. Дао сам девет голова у првој премијерлигашкој сезонии. И то у једном од најгорих тимова који је испао из елитног ранга. Није лоше. Ипак је ово најтежа лига на свету. Сматрам да сам ојачао, да сам се опаметио и да сад знам како да играм на овом нивоу такмичења“.

Јавности на Острву открио је неке делове из тинејџерског доба за које ни ми Србији нисмо знали. Сад је бар донекле јасно да је тај период живота представљаио све само не правилан развој будућег спортисте.

„Највећа невоља у којој сам се нашао била је кад смо камењем гађали возове док су се они приближавали мосту на Дунаву. Сви су то радили, али ја сам био тај који је разбио прозор на једног вагона, па је воз био принуђен да стане. Одјурио сам кући. Родитељи су полудели, драли су се на мене: „Зашто увек ти?“ А ја сам само мислио како немам среће. Кад се осврнем на тај период јасно ми је да тако нисам смео да се понашам“.

Дете као дете, увек ради контра од онога што му се каже.

„Одувек сам доносио глупе одлуке и сам себе уваљивао у проблеме. Ако би ми неко саветовао 'не смеш тамо да идеш' или 'немој одатле да скачеш', ја бих чинио управо супротно. Био сам неваљао “.

Све док га отац Ивица и мама Наташа нису усмерили са улице на спорт.

„Најпре су ме уписали на карате, али он није био за мене, јер ми се нису свидела правила. Желео сам слободу, пре свега. Зато су ме убрзо одвели на фудбал и схватили да сам талентован. Могао сам истовремено да испољив своју агресију и да будем добар с лоптом. Гледао сам снимке Алена Ширера, био је мој херој. У почетку, било је дана кад нисам желео да идем на тренинге, него да се дружим с пријатељима. Како сам растао, тако ми се свидело да тресем межре. Зато, фудбал ме је спасао“, поручио је Александар Митровић.

Извор: моззартспорт