Ћиро се отворио: Туђман, Стамболић и та Звезда!

"Ма ја сам се само зајебавао", прокоментарисао је Блажевић преговоре са Туђманом око уласка у Владу Хрватске и открио да га је Стамболић звао у Звезду, али да су - како каже - скочили Џајић и Цветковић. Шовинизам, тврди.

Фудбал 01.08.2017 | 23:45 Амаркорд. Реч вуче порекло из провинције Емилија Ромања, родног краја Федерика Фелинија. ’Сећам се’ на дијалекту.

Најпознатији филм чувеног италијанског редитеља, препун надреалних сцена. За памћење.

Уједно, то је идеална асоцијација за фудбалске приче испреплетане низом живописних и ексцентричних ликова. У овој рубрици, колумниста Монда уз помоћ секвенци из прошлости извлачи из својих саговорника што више непознатих података о догађајима који су обележили одређене епохе.

Фелини претвара свакодневни живот учмале провинције у циркус друштвених ритуала, адолесцентских жеља, политичких утицаја и мушких фантазија. Наша идеја иде у другом смеру. Желимо да изазовемо емоцију, да евоцирамо успомену на период када се фудбал играо за душу. Не за милионе.

Наравно да нека секвенца укључи светло у тамном ходнику меморије, одува паучину са давно заборављене анегдоте. Код нас нема измишљеног града по имену Борго. Ни младог Тите који балансира на граници између детињства и зрелости.

Овде је све истина. Можда ћемо понекад одлутати од теме, хаотичним тоном разговора отежати праћење структуре заплета. Али, не замерите. Ипак је то АМАРКОРД. Наручите кафицу и уживајте.

Серијал: БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЛИГА

Епизода: СЕЗОНА 1981/82

Главна улога: Мирослав Ћиро БЛАЖЕВИЋ

Срео сам га у загребачком Интерконтиненталу на дан ’балканског Ел Класика’. Шта на дан? Пет сати уочи утакмице века. Октобар ’99. Први послератни окршај Хрватске и Југославије. Улог огроман. Пласман на ЕУРО 2000.

"Морам да ти признам. Јако се плашим. Да се не лажемо, ово је најважнија утакмица у мојој каријери. Чак и да немам страха, ови горе би ми наметнули императив победе", поверио ми се у ексклузивном рапорту пре поласка на Максимир.

Девет година касније у Анталији. Нови сусрет. Са 72 године, на клупи Загреба, не помишљајући на пензију.

"Па ја сам сада бољи тренер него што сам икада био у својој каријери. Искуство је фактор од непроцењивог значаја. Ево, колико је прошло од Мондијала у Француској? Скоро деценија. Ја знам да не могу поживети још толико. То сазнање ставља човека у панику и зато бежим од таквог размишљања".

Ћиро. Ћиро. Ћиро. Надимак дугује јунаку једне луткарске представе за децу. По доласку у Динамо, постаје Блаж. На велико задовољство мајке Кате, којој се ’Ћиро’ никако није ’дојмио’. Ипак, од надимка се не може побећи. Када су га његови Травничани препознали током тренинга, ’Ћиро’ се поново вратио у моду. И траје до дан данас.

"Врло интересантно. ’Ћиро’ у Хрватској делује симпатично. У Србији вероватнио исто. Али у мојој Босни не звучи добро. Врло је антипатично. То мало име, како кажу Французи. Истини за вољу, том ружном надимку дугујем сву своју популарност. Док изговориш Ми-ро-слав Бла-же-вић, прође читава вечност. Ово ’Ћиро’ је кратко и лакше се памти. Блаж је скраћеница која је трајала баш тако, кратко. Ја се не заносим да сам неки Блажени Ћиро. Ја сам сркоз нормалан човек".

Копачке врло брзо о клину. Већ са 27 година у тренерским водама. Најпре Швајцарска. Неки мали клуб, па Сион, Лозана, швајцарска репрезентација. Затим повратак у Хрватску. Ријека, па Динамо и жетва трофеја. За многе круна, за њега тек почетак једне велике каријере.

"Сећам се тог периода са великом носталгијом. Као и сваки човек који дође у јесен живота и почне живети од прошлости. Још увек се отимам утиску. Желим да будем активан. Не манифестујем навике старијих људи. Живим из дана у дан. Срећан сам што још увек могу да радим са млађаријом. Битно је да немам никаквог симптома сенилности, да нисам изгубио рефлекс и да нисам почео да заборављам".

Титула ’82. Звезди припале јесење почасти. Претендената колико хоћеш. Жељо, Партизан, Хајдук, Сарајево. Чак и Слобода.

КОНАЧНА ТАБЕЛА 1981/82

ДИНАМО 49

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА 44

ХАЈДУК 44

САРАЈЕВО 39

ЖЕЉЕЗНИЧАР 38

ПАРТИЗАН 37

ВЕЛЕЖ 36

БУДУЋНОСТ 34

ОЛИМПИЈА 33

ВОЈВОДИНА 32

РИЈЕКА 32

РАДНИЧКИ (Н) 32

СЛОБОДА 31

ОФК БЕОГРАД 30

ВАРДАР 30

ОСИЈЕК 29

ТЕТЕКС 23

ЗАГРЕБ 19

"На старту пролећа, Динамо ремизира на Карабурми, Звезда губи од Жеље на Маракани. Већ у другом колу, ломи се првенство. Церин и два пута Крачњар. Звезда на коленима. Максимир у трансу. Динамо преузима вођство и не испушта га до краја. Хајдук пада на Пољуду, па редом Слобода, Тетекс, Војводина. Партизан и Олимпија чупају по бод, Ријеци, Осијеку и Вардару ни мрвица".

Три кола пре краја, Жељо стиже у Загреб и одолева пуних 70 минута. Блицкриг. Опет Сњешко и Цицо. Два минута, два гола, два бода. 40.000 људи у делиријуму. Динамо слави титулу после 24 године.

Загреб гори, али нису сви срећни. Комунистичком режиму смета фешта са модрим мотивима. Сматра је катализатором хрватског национализма.

"Био бих лажов када бих тврдио да није било политичке тортуре. Не желим да именујем једног комесара који је моје успехе интерпретирао као потенцијалну опасност по комунизам. Он је био објективна претња да бих могао да имам озбиљних потешкоћа. Зато сам искористио прву прилику да одем из Југославије. Узели смо Куп, изгубили шампионску трку са Партизаном и Хајдуком и појавио се Грасхоперс. Клуб у коме сам одувек желео да радим. У Цириху сам већ прве сезоне освојио титулу и све је дошло на своје".

Када је у Сиону доживео тешку повреду колена, огорчени председник му је утрапио метлу да чисти свлачионице. Десетак година касније био је на клупи швајцарске репрезентације. Питали су га да ли је могао да сања да ће се винути у толике висине: ’Нисам сањао, био сам убеђен’.

"Када су му понудили да преузме Динамо на рубу пропасти почетком осамдесетих, питао је чланове Управе колика је премија за титулу!? После шампионског славља, обратио се новинарима на конференцији ’Нисам сањао, био сам убеђен’".

Током шампионске сезоне, живео је у Интерконтиненталу. На туђ трошак и на високој нози. Питали су га како би платио цех да није освојио титулу: ’Нисам о томе ни размишљао. Био сам убеђен да први пролазимо кроз циљ’.

"Сине мој, тренер је номад. Он никада не планира један посао, јер то у суштини и није посао. То је авантура. По мојој личној дефиницији – мала задовољштина, велика разочарања. Када освојите првенство или куп, славље буде и прође. Али, када останете на улици без посла, нанесе вам толико бола да никакав трофеј не служи као довољна сатисфакција. Зато се солидаришем са свим својим колегама, јер знам да никоме није лако".

Херој Хрватске ’82. Херој Косова и Метохије четири године касније. Приштину уводи у Прву лигу, а Терезу Кесовију у екстази износи на рукама са терена.

"Био сам млад и јак. Данас то не бих могао. Свакако, још једна авантура које се радо сећам. Тереза је извела почетни ударац на утакмици последњег кола. Узео сам Приштину у безнадежном положају и догурали смо до елите. Станујем у Лозани и скоро сам ишао возом за Цирих. Иде момак и гура онај бифе са кафом и соковима. Узмем кафу и чоколаду и отворим новчаник, а он каже ’Таман посла. Отац би ме убио када би сазнао да сам Вам наплатио’. Испостави се, син човека који је тога дана био на трибинама и бодрио Приштину. То су тренуци за које је вредело живети".

Одело по последњој моди. Свилени шал, лабаво везан око врата. Директна препорука Ив Сен Лорана. Бледо аскетско лице и шеретски осмех. Шушкави глас који одзвања на таласима радио станица. Никада банална изјава, никада отрцана фраза. Популарнији од Миљанића. Као створен за... Па, за Звезду.

"То су искористили ови моји непријатељи. Знаш, тада се то сматрало издајом. Они би једва дочекали. Истина је да сам био велики пријатељ са Стамболићем и да сам са њима разговарао о могућности преласка у Звезду. Нажалост, скочили су Цветковић и Џајић. И онај председник, заборавио сам му име. Супротставили су се из истих разлога као ови из Загреба. Шовинистичких и примитивних", повисио је тон

"Ето, све истина што сам рекао. Видиш".

Француска ’98. Треће место. Рапсодија против Немаца. Драма са Француском. Мат Холандији - бронза!

"Морам нешто да кажем, што се већини мојих пријатеља неће свидети. Ја сам Динаму подарио три титуле, два купа и не знам ни сам колико трофеја у Суперкупу. Статистика је егзактна наука. А статистика каже да сам најтрофејнији и тернер у историји Динама. И после свега тога, ја сам за њих ’Ћиро педеру’. Остаје грозан укус огорчења које носим у себи. Није то злоба. Није ни завист. Не, баш огорчење, јер имам разлоге за то. Еуфорија је после Француске трајала два три дана. Већ трећи дан су Шукер и Ћиро били будале. Немојте ме тешити да је то менталитет народа у целом региону. Није. Ми смо гори од вас и нема потребе да то поистовећујете. Код нас не постоје респект и солидарност. Само потреба да се обезвреди успех. Не замерите, морао само то да кажем. Можда и први пут у животу. Једноставно је изашло из мене. Нисам једини у коме тиња огорченост. Када консултујем неке учене људе, сви кажу да сам у праву. Ко год је нешто направио за Хрватску, брзо је бачен у аут".

Да је среће да се одмах повукао у пензију и уживао на ловорикама француске славе. Не би било ’београдског мрака’, ’максимирског сумрака’ и тмурних епизода са Ираном, Осијеком, Загребом, Хајдуком, БиХ...

"Пошто си извукао оволико података које ни твоје загребачке колеге не знају о мени, сада ћу ти поверити нешто што њима никада нисам рекао. Ја сам у својој филозофији и стратегији посла схватио да је то био идеалан тренутак за повлачење. Пази, трећи на Мондијалу, званично најбољи тренер света у избору својих колега. Био сам на врху, дакле иди да те се ужеле. Стратешки сасвим оправдано. Али Туђман ни да чује. Ја сам га молио да ме пусти јер сам имао страшну понуду са Блиског истока. Ма какви. Имао је на мене велики утицај и убедио ме да останем на клупи Хрватске. Ја сам га послушао, остао, заситио се свих и дојадио свима. Погрешно. Фатално погрешно".

Ех, Туђман. Чему све то? Откуд у политици?

"Ма ја сам се само зајебавао. Иначе, немам никакав афинитет за политку. Тамо су људи који мисле да имају смисла, а имају га мање од мене. А ја га немам никако. Туђман је имао у својој визији да ја будем министар спорта, што сам у први мах оберучке прихватио. Све док ми један мудар човек није рекао ’па Ћиро, ти не знаш ни историју, како да будеш министар’. Ја га послушам и јавим овима са врха да нисам заинтересован. Туђман онда изабере Новосела, а Новосел исто зна колико и ја. Дакле, нема појма. Ја сам остао фудбалски тренер и као такав ћу и умрети. А политика, то је ’шатро’. Не придајем јој никакву важност".

Опет блефира? Шта је са 17.000 Хрвата који су му поклонили глас на председничким изборима.

"То су све моји спортски поборници којима сам због фудбала симпатичан. Е, ту се варају. Знаш, сине мој, ова наивна раја, наша или ваша свеједно, они ’попуше’ неког мангаша који мисли да нешто зна, а уистину не зна ништа. Ја сам био пријатељ са Јадранком Косор, направио сам договор са њом. Она је била председница, ја сам очекивао да ћу имати више гласова, па да кажем свима да у другом кругу гласају за њу. Ето, то је суштина целе заврзламе. Признај да сам све стигао за ово мало живота. Био сам тренер, председнички кандидат, селектор неколико земаља... Стигао сам и до затвора. Све што је требало, ја сам прошао. Сад се још увек трудим да опстанем, јер је евидентно да ми амбиције не фали. Колико год звучало парадоксално, имајући у виду моју доб".

Жели у Звезду, али је против Регионалне лиге. Још један парадокс. Пуцало је са Штимцем на тему фудбала од Вардара до Триглава.

"Ја сам изричито против. Наше поднебље је специфично по феномену фудбалских талената који ничу као печурке после кише. Било би неумесно и неодговорно да уништавамо домаће центре. Те ’изворе’, како их је звао мој велики пријатељ Миљанић".

Подсећам га на интервју уочи утакмице века. На страх из ’99. Уверен да се уплашио тада и никада више. Од Пеђе, Синише, Декија, Јокана...

"Не злато моје, ја се увек уплашим. Ту нема дилеме да сам тада био престрашен. Ја се ван терена не бојим ничега, али се бојим пораза. Страх мобилизује и ангажује. Без њега нема жељеног учинка. То је нешто што покушавам да пренесем и на играче. Страх је у психологији познат као изузетан мотив. Па знаш, када онај лопов бежи, он скаче преко ограде од три метра да га полицајац не би ухватио. Страх, страх... Кад имаш страх, вадиш све могуће резерве концентрације и пажње. Ништа не остављаш случају. То је била моја формула пред сваку утакмицу. Да тај респект према противнику претворим у страх. То против Југославије није била обична утакмица. Имала је нарочити набој, али је само потврдила да су спортисти ти који стварају мостове. Нестало је светла у Београду, сви дечки из ваше репрезентације грлили су наше. Говорили им ’не бојте се ништа’. Ево, сви су живи и здрави. Они су пример свим примитивцима који не схватају да је битно јеси ли човек, а не које си вере или националности".

Ћиро, Ћиро, Ћиро... Где је слава, ту су и афере. За њега се везују две. Просинечки и финансијске малверизације у Нанту.

"Савест, сине мој. То је најважније. Да сам нешто скривио, био бих осуђен. Мени су судили без кривице. Просинечки је хтео у Звезду. Његов отац је са Павловићем мени иза леђа раскинуо уговор. Нисам ваљда толико глуп да тако талентованог момка пустим било где. Али ми се тада учинило да је најлакше да кажем ’мој грех и јебите се’. Испало је погрешно и прихватам кривицу. Ево, видиш моју супругу, она се дружи са Робертом. То је љубав мајке и сина. Он је водао по Севиљи, свуда где је био. Ја сам исто са Робијем у изузентим односима. Ма дај, то је било пре 30 година, па ти се ниси био ни родио. И сад ти мени вадиш то из архиве. Дај, имаш ли нешто свежије?"

Имам. Ево га овде и Миливој Брачун. Кажу да је Ћиро Брачуна и Бору Цветковића, попут Робија, отерао у Звезду:

А-ха-ха-ха... Сад сам га подсетио на ту епизоду. Дошао је код мене на разговор, а ја сам знао да је већ све договорио са Звездом. И сада је очекивао да ћу му ја дати неке специјалне услове како би остао у Динаму. Синко мој, народ наивно верује да и даље постоје патриотски набој и љубав према клубу. То су глупости. Играчи иду тамо где има више лове. Све друго су илузије за ове идеалисте. То пије воду код оних који су већ зарадили довољно. Али, значајно довољно. Они кажу ’нећу’. Али, људи који се боре за егзистенцију? Ма шта их брига. Нарочито фудбалери чији је век веома кратак. Ето га тамо, гинуо за једне боје, заклињао се на верност, носио заставу Динама. Сутра ће носити Звездину, ако га у Београду боље плате".

Да се вратимо на Динамо...

"Немој о Динаму, љубим те. Опет ћу некога зајебати, они ће ме тужити, па ћу ја морати да реплицирам. И тако у недоглед. Желим у миру да завршим причу са Загребом, па онда идем даље. Можда и у Звезду".

Значи, ништа од измирења са Мамићем.

"Ма пусти ме Мамића. Ми се стално свађамо. Тај однос је увек помало бизаран. Час на нож, час на љубав без граница".

Читам му чланак са интернета, ни не слутећи колико ћу га извести из такта.

"Ћиро је стравствени колекцинар сатова, уметничких слика и валута свих врста. Завидна је и његова колекција необичних жена. Различите доби и различитих профила. Певачице, новинарке, оптичарке, политичарке, водитељке... Као и многим добродржећим мушкарцима, Ћири је једна премало. Не успева бити веран ни једној својој супрузи, нити једној својој љубавници. Својим женама посвећује онолико пажње колико он сматра да им је потребно. Галантан је када настоји импресионирати, воли да његова галантност буде примећена. Иначе је себичан и саможив. Жуди за комплиментима и радо их даје. Осетљив је на критику, злопамтило је и тешко или никако не прашта. Иако у позним годинама, осетљив је на свој изглед и одевање. Воли се дотеривати и брижно се негује".

То је потписала Романа Ејбл. Је ли? – пита строго и стреља ме оним травничким погледом. Никада га нисам видео нарогушенијег.

Правим се да не чујем. Интересује ме истина. Бар ово око сатова.

"Ма дај, молим те. Ја сам радио као обичан радник у творници сатова. Тамо сам се инфицирао занатом и ушао у његову суштину. Заиста сам велики познавалац. Знам који је сат најбољи, који је највреднији, који најреномиранији... Направио сам значајну колекцију, од којих су неки врхунски раритети и учинило ми се да сам колекционар. То се прочуло по Швајцарској и јавили су ми се прави колекционари. Хтели су да се мањамо за неке. Тек сам тада схватио да сам ја један обичан миш у односу на истинске колекционаре – одговара и у маниру политичких демагога игнорише суштину питања. Не дам се ни ја"

Ово остало?

"Ово остало...

Има ли бар мало истине?

"Има, има. Али ово пише једна огорчена жена којој сам два аута купио. Имеђу осталог. Морао сам је оставити, јер није имала меру. Она је новинарка, радила је у 24 сата. Први пут чујем ово штиво, али сам препознао њен рукопис. Зове се Романа Ејбл, била је уредница осам година у Вијесниковој кући и жао ми је што је овако ружне ствари извадила о мени".

Крај Амаркорда. Шта? Хоћете још? Ок. Са Ћиром може до сутра. Али мора нешто необично. У његовом стилу. Шта? Рецимо, да одрецитује Превера. Или отпевуши Брела, Бекоа, Азнавура... Цитира Монтескјеа или се позове на Ничеа...

"Нема проблема, шта год ти хоћеш".

Ћиро, избор је само Ваш. Уживаћемо, како год.

"Онда, једну моју поему. Лично моју. Јер, моји су почеци изузетно тешки били. Па онда овако ’У почетку хтедох клонут, све то поднијет не бијах лако. Ал’ ја ипак све поднесох, немојте ме питат како’".

Фино. У стилу човека који је рођен у Долцу. Достојно земљака великог Ива Андрића.

"Волим јако Превера, да. Он је један врхунски поета. Колико год та коза, морам је тако назвати, те ружне ствари о мени писала, ја сам у души поета. Можда нисам имао срећу, као што ни Превер није имао срећу. И написао је једну песму која оцртава његов и мој однос са женама. Кад већ инсистираш, ево ти:

’За тебе, моја љубави.

Отишао сам на Трг птица и купио сам птицу. За тебе, моја љубави.

Отишао сам на Трг цвећа и купио сам цвеће. За тебе, моја љубави.

Отишао сам на Трг гвожђа и купио сам окове. Најтеже окове. За тебе, моја љубави.

А затим сам отишао на Трг робља и тамо сам те тражио. Али те нисам нашао, моја љубави’.

Извор: мондо.рс