Прича: Кад је Бајерн био Холивуд...!

Прапочеци “ријалити Бајерна” могу се сместити у годину у којој Аугенталер чашћава Црвену звезду на крцатој “Маракани”, па најскупљи немачки тим, у којем је пола туцета репрезентације светских првака, остаје без борбе за дуго чекану четврту европску титулу, и уместо Јупа Хајнкеса на клупу стиже – и не прославља се – Серен Лерби.

Фудбал 25.07.2017 | 23:00 Онај недавни интервју Улија Хенеса – можете мислити шта хоћете о Бајерновом диригенту, али он је своје грехе окајао – у којем је отворено говорио о појачањима и плановима за будућност; довођење Хамеса Родригеза који ће имати шта да докаже себи и другима, и имаће то да докаже пред очима најбољег тренера света; тврдоглаво одбијање Бавараца да плате карту за пијани рингишпил који доминира трансфер-пијацом (можете ли само да замислите колико би новца Енглези пукли за истог тог Колумбијца?); држање екипе победничког менталитета на окупу... све то је, рекло би се, тако немачки, швапски, прорачунато.

И баш је лепо, помислило би се, бити навијач тако сређеног клуба...

Истина је да Бајерн последњих година, после повратка Хенеса посебно – па и упркос чињеници да се нису домогли клемпавог трофеја још од Хајнкесовог последњег плеса – изгледа као подмазана германска машина, производна трака у којој се зна шта ко ради (а радници излазе из комбината с осмехом на лицу и са добро задебљаним буђеларом), систем тевтонски дисциплинован. Нигде скандала, бруке, прљавог веша.

Да, овако је, али некад није било овако.

У ствари, сада је овако баш зато што некада није било.

Нико то не зна боље од Улија Хенеса, или од Матијаса Замера, који је ових дана упозорио Хамеса Родригеза да мора много зноја да пролије да би тамо, око Октоберфеста, можда могао да се нада првом тиму Бајерна.

Разлика је само што је Хенес период о коме причамо посматрао из директорске ложе, док је легендарни Источни Немац био капитен Бајерновог немезиса Борусије, да би касније и он прихватио функцију у највећем немачком клубу.

И један и други зазиру од доба које се сада чини еонима далеко, а било је пре само две деценије...

Звали су их ФЦ Холивуд. Не зато што је на крају баладе, тик пре него што се упале светла у биоскопској сали, редовно било хепи-ендинга. Напротив.



“Холивуд” је била поспрдна реч коју су новинари “Билда” и других таблоида, попут локалног “Тагесцајтунга” наденули шетајућем циркусу који би, из године у годину, од почетка па скоро до краја деведесетих, поставио своју шатру прво на центру Олимпијског стадиона, а потом играо представе за народ жељан спектакла, меса и, превише често, сперме, широм Немачке, па и Европе.

Прапочеци “ријалити Бајерна” могу се сместити у годину у којој Аугенталер чашћава Црвену звезду на крцатој “Маракани”, па најскупљи немачки тим, у којем је пола туцета репрезентације светских првака, остаје без борбе за дуго чекану четврту европску титулу, и уместо Јупа Хајнкеса на клупу стиже – и не прославља се – Серен Лерби.

Али тек ће нас сезона 1994. на 1995, данас позната као “прва Трапова ера” – Маестро ће се касније вратити да покуша да исправи све грешке из баксузног мандата, и одржати ону конференцију за новинаре која би, да је тада постојао Јутјуб, озбиљно угрозила песму “Деспацито” по броју прегледа (“Штруууунц!”, као да се још дере велики Трапатони) – тек ће нас она обавестити како лако “Дрим тим” може да почне да жање кошмаре.

Готово да није било дана да се, у тих неколико година, из Зебенер Штрасе није појавила нека прљавштина, макар нечије устајале чарапе, гаће или поткошуља.

Камере телевизија и диктафони “касеташи” тиражних листова, у доба када су лиге широм Европе тек почеле да се гребу о енормни маркетиншки и телевизични потенцијал фудбала, биле су готово нон-стоп укључени, а светла рефлектора уперена ка великим играчким именима као што су Матеус, Циклер, Хаман, Циге, Папен, Костадинов, Сутер, Бабел, Хелмер... И наравно Оли Кан.

Бајерн је већ у јесен 1994. испао из купа Немачке, од нижелигаша којем је тешко и изговорити, а камоли запамтити име – Вестенбергсгројт, ваљда – сезону у Бундеслиги завршили су на неугледном шестом месту, а у полуфиналу Лиге шампиона тукао их је млади и полетни Ајакс. Уследила је нова тренерска вртешка, и у наредних неколико година Бајерн ће и успевати да се домогне титуле, али у Европи и у медијима ће много редовније добијати шамаре.

Готово је немогуће ухватити све везе, подметања и заваде, наспрам којих ноторни ривалитет Бољшог театра, који се често оконча бацањем киселине у лице колеги или стављања здробљеног стакла у балетанке, изгледа невино као поставка “Крцка Орашчића” у првом разреду основне балетске школе.

Его је био несавладив. Хаос загарантован. Сапуница луђа од тада још свежих латиноамеричких серија. Фудбал – тек у трећем плану.

Било је то доба у којем су и богови падали на теме.

Или на глутеус, како вам воља.

Велики Франц Бекенбауер варљиву деценију окончаће прељубом са сопственом секретарицом, која ће му на прелазу два века родити дете. Луди Марио Баслер знао је да испуши кутију цигарета на дан утакмице (кад само тренира, онда је тукао и две. И заливао пивом). Зато је Ђовани Трапатони ангажовао приватне детективе да прате сваки његов корак.

Лотар Матеус је мењао жене као штуцне, јавно пљувао саиграча Јиргена Клинсмана, тукао се са Баслером око тога ко је вођа у свлачионици (онда би дошао Кан и обојица би морала да ућуте), и тајне из екипе дојављивао својим везама у Билду.

Штефан Ефенберг преварио је, па оставио своју супругу Мартину. То само по себи не би било превише спектакуларно, да његова нова љубав није била Клаудиа Штрунц, у то доба у браку са Томасом Штрунцом, Штефановим саиграчем и другаром.

Ефенберг такође није очима могао да види Матеуса, и на “поуздане изворе” из новина одговарао је жестоким нападима, псовкама и пречестом употребом средњег прста. Његова каријера у Бајерну окончаће се када буде јавно, пред камерама, тражио тада астрономску плату од пет милиона евра годишње. “У праву сте, нисте добро чули... Сада тражим пет и по милиона”, додаће наредне секунде.

Оливер Кан имаће много духова у својој великој жутој глави, а све ће кулминирати када напусти своју трудну супругу зарад плесачице у једној дискотеци.

Све то дешавало се у клубу који је један од оних поларизујућих стубова друштва, како немачког, тако и у европском: већина људи или обожава Бајерн или га мрзи с горућом пасијом, и ретки су они који су равнодушни према Баварцима.

Читава деценија можда је најбоље опевана далеко од стадиона, па и новинских стубаца: култна немачка панк група Дие Тотен Хосен (фронтмен Кампино иначе је велики поклоник фудбала и навијач Фортуне Диселдорф) на свом албуму “Унстерблицх” (1999) објавиће обер-популарну песму “Баyерн”, која ће сажети све што је потоња група људи, она која не подноси Бајерн, мислила о институцији и о њиховим деведесетим.

“Да сам талентован и да ме желе Реал Мадрид и Манчестер Јунајтед / И да онда дођу да ме питају да играм за Бајерн / Не бих ни отворио врата Улију Хенесу / Не бих да ме покваре као што су они покварени / Како уопште одрастеш са жељом да потпишеш уговор са тим пос...м клубом? / Никада, никада, никада не бих отишао у Бајерн.”

Wир wüрден ние зум ФЦ Баyерн Мüнцхен гехен...

Тек ће долазак Отмара Хицфелда означити почетак великог спремања. Тек је “Генерал” успео да дисциплинује војску и да направи од ње ово што је данас.



Године су прошле пуне мука, али и пуне трофеја, егзорцизам је успешно извршен, и над Бајерном се тек понекад надвије сенка ђаволске прошлости.

Но Хенесова робија, Ван Галови проблеми, Клинсманово незграпно вођење клубом, па чак ни опседнутост медија Гвардиолом не могу да се мере са лудим деведесетим. Као да је један од најбогатијих европских клубова оставио таблоидне духове на Олимпијском стадиону, пробравши из своје и немачке прошлости најбоље и најзаслужније играче, постављајући их на важна места у клубу.

Они су, што су Замерово упозорење Родригезу и Хенесово мудро пословање овог врелог лета еклатантно показали, прва брана повратку оног неславног дела Бајернове историје. 

Извор: моззартспорт