Интервју - Никола Калинић: О овоме први пут говорим...

"Да ли сам размишљао о учешћу у репрезентацији? Размишљао сам много пута. Не могу ја да лажем. Сви размишљамо о томе после 80 утакмица у сезони, после не знам колико повреда. Не осећаш леђа, колена, зглобови те боле, изврћеш их сваки дан на улици зато што су лабави", рекао је Никола Калинић.

Кошарка 23.07.2017 | 21:30 "Десет одсто среће, двадесет одсто талента, петнаест одсто концентрисане снаге воље. Пет одсто задовољства, педесет одсто бола и сто одсто жеље да ти запамте име".

Баш као и у строфи једне од утицајнијих песама нашег доба, тако може да се опише каријераНиколе Калинића. Момка који је током последњих пет година прошао пут каквим ретко ко пролази. Од трња до звезда. На крају свега изашао је као велики победник, шампион.

Првак Европе, првак Турске, освајач сребрних медаља на Мундобаскету и Олимпијским играма. С тим да је његова глад за успехом тек сада постала још већа, још снажнија.

Када сте у друштву Николе Калинића, одмах знате на чему сте. Нема увијања, нема измишљања – све се зна, јасно и гласно. То је одлика каква се све мање проналази у овом, изврнутом свету.

Та искреност не спречава Николу да буде оно што јесте – човек кога Суботичани јако воле и поштују. Путању од терена крај шеталишта „Прозивка”, који је обновљен у друштвено-одговорној акцији компаније МОЗЗАРТ „Сто терена за једну игру” и који је добио име баш у част српског репрезентативца, до кафића 500 метара низ улицу, где смо коначно нашли мир потребан за разговор, популарни Калина прелазио је много дуже него што би то обично био случај. Испоштовао је сваког суграђанина како би дао аутограм, фотографију или разменио по коју реч, а онда и екипу МОЗЗАРТ Спорта, с којом је урадио потпуно отворен и искрен интервју у коме смо се дотакли многих битних тема.

О ОВОМЕ ПРВИ ПУТ ГОВОРИМ...

Причу смо започели најактуелнијом ставком – почетком припрема за Евробаскет (31. август – 17. септембар). 

„Не волим дипломатске одговоре, да се ограђујем са 'далеко је'. Јесте далеко, али почињемо да се спремамо. Идемо на припреме, да дамо све од себе. Показали смо да смо се усталили и то што је Сале причао, да смо у сталној борби за медаљу. То је оно што и ми желимо, што нам је циљ – да будемо ту негде четвртфинале, полуфинале. Када бисмо ту дошли, после тога, видели смо и сами, да често може да се деси срећа, повреде, лош дан, видели смо против Литваније када смо изгубили. То су толико добре екипе да о њима одлучује инспирација на тај дан. Само бих желео да дођем у ситуацију да се опет боримо за медаљу. Да дођемо до четвртфинала, полуфинала, а после тога шта се деси. То би био успех, а све преко тога би била, што би рекли ови, заоставштина. Борићемо се за историју, да престигнемо неке веће главе које су оставиле трага. Тренутно смо други на свету, други на Олимпијским Играма, четврти у Европи. Није лоше", каже Калинић кроз осмех.

Да ли те радује што ће се Бобан Марјановић поново прикључити репрезентацији?

„Радује ме, наравно. Прошле године се опет створила нека галама и разна мишљења. Прошле године је био у много горој ситуацији где је требало да потпише уговор. Сада је потписао и, колико га знам, увек је био за репрезентацију. Сигурно ће нам значити. Можда смо заборавили какав је Боби играч. Играо сам годину дана са њим и знам да ће се вероватно многи одушевити овог лета. Људи брзо заборављају“, намигује Калинић.

А како видиш причу о свом имењаку Николи Јокићу, који је овог лета одлучио да ради на личној спреми и да пропусти окупљање репрезентације?

„Имам неки свој став, али у овом тренутку није за коментарисање. Нисам рекао да га осуђујем, нисам рекао да га подржавам... Једноставно, немам коментар. Не у овом тренутку, можда неки други пут. За коју годину. То је његов избор и то је то".

Да ли је код тебе некад долазило у питање учешће у репрезентацији?

„Размишљао сам много пута. Не могу ја да лажем. Сви размишљамо о томе после 80 утакмица у сезони, после не знам колико повреда. Не осећаш леђа, колена, зглобови те боле, изврћеш их сваки дан на улици зато што су лабави. Наравно да размишљаш као 'хајде батали, зашто да ја ризикујем здравље, а да ништа не добијем'. Ја ово сада први пут кажем јавно – можете то слободно да ставите, сада отворено питам све те који критикују нас или некога ко се не одазове – ко би дошао и одвојио два месеца свог живота сваке године. То је малтене годину дана за шест година да радиш нешто за своју државу, која је ОК, вратила ти је, добијао си неке награде када си освојио што ти нико не гарантује да ћеш освојити, а оне су мале у односу на неке награде које добијају друге репрезентације. Ево, питам сада – колико људи би у Србији одвојило два месеца свог живота да ради нешто за државу? Да оде да ради као што је некада била радна акција, да гради путеве, зграду, било шта, да спреми своју улицу. Колико њих би радило два месеца ни за шта? Па онда могу да нас схвате и још да схвате да у та два месеца може да се догоди свако јутро или свако вече повреда која може да те осакати. Многи играчи су тако повређени, чак и Стефан Марковић, кога су неки осудили, који је можда баш због тога што је толико дуго био у репрезентацији и повредио леђа. Има проблеме са тим не знам колико година. Ти ризикујеш свој посао, каријеру, због нечега... Наравно, огромна је част, али само да станемо, чисто да убацимо у неку другу перспективу и угао из ког треба да се гледа", искрен је Калина.

И како је кад то све ставиш на тас?

„Кад ставиш све на тас, наравно да је част играти за репрезентацију, поготово што смо ми поново направили и вратили углед и култ репрезентације. Стварно људи желе, већина се одазива, сви су схватили колико је лепо. У клубу је феноменално, али са репрезентацијом осећаш нешто посебно. Вратиш се у своју земљу, осетиш љубав и наклоност и онда желиш да дођеш и следеће лето".

А Универзитетска репрезентација и оних 26 отказа?

„Ја сам из Универзитетске отишао у А селекцију, у неку руку Универзитетска ми је направила живот, каријеру, све! Немам шта да вам кажем, него да ми није јасно шта имају паметније да раде. Да ли хоће да се одмарају? Да тренирају по својој режији? Не знам шта им не одговара. Волео бих да неко од тих момака каже негде. Ја стварно то не могу да схватим. ОК је да се деси један или двојица, али толики број, стварно ми није јасно. Ја сам 2013. из Универзитетске отишао у А репрезентацију, онда због тога отишао у Раднички, после у Звезду, после тога чуда, лудила, тако сам направио себи живот. Сад ако они мисле да је то глупо трошење времена, то је њихов избор. Време ће показати".

Поготово је све ово чудно зато што би управо ти момци могли да заузму место у А репрезентацији због чувених Фибиних прозора...

„Мене исто занима шта они мисле. Зашто? Тешко ти је да тренираш два пута дневно, професионалац си. Све су се сезоне завршиле пре месец и по дана. Мени то није јасно и не могу да објасним. Погледаћу на сајту код вас када буде више о томе. И мене то исто занима".

Једни играчи ће вероватно играти квалификације управо због тих прозора, док ће они други играти на шампионату. Како то објаснити овим првим и рећи им: „Е, добро сте играли, сад ће неко други да дође да игра оно зашта сте се ви борили“?

„Занима ме како ће то да се организује, ако играчи из НБА неће да играју, зашто би онда играчи из Евролиге, а неће их ни клубови пустити. Треба то да реше, далеко је то, ни мени није јасно шта ће се ту дешавати. То је тај конфликт на релацији Фиба – Евролига".

НИСАМ ГЛУПИ КОШАРКАШ!

Никола, да ли можемо да отворимо „Пандорину кутију“ и бар мало загребемо површину проблема на који си већ указивао? Наравно, мислимо на сукоб две кровне организације, на то да си дигао глас како се кошаркаши не третирају на прави начин, о стварању синдиката играча и свим детаљима које ти видиш као ствари које морају да се мењају... Одакле почети?

„Драго ми је да су људи схватили о чему сам причао. Тада сам све рекао у афекту и можда нисам најбоље изговорио све, односно нисам таксативно навео све проблеме. Требало би можда чак и да се све стави на папир... Али видим да су се многи играчи пронашли у ономе што сам написао. Можемо много тога да променимо. Читам коментаре људи у стилу: 'Одакле њима право да се жале, када имају милионе, авионе, камионе?!' У реду, све је то лепо. Али не треба да се поредимо с најгорима и да кажемо да смо бољи од њих. Треба да се поредимо са НБА, где играчи имају десет пута више тих милиона на рачунима, али и пет пута боље услове. Треба да тежимо томе и да се меримо с њима. Али и ту многи покушавају да мењају тезе и да омаловаже нашу борбу. Ја често говорим – нисам завршио факултет и даље, али нисам глуп човек, кошаркаш или спортиста, како то поједини покушавају да нам надену етикете. Додуше, не толико мојим генерацијама, јер се ми стварно трудимо да будемо нормални људи и нас не занимају многа данашња лудила и глупости".

Шта је то што ти највише „боде очи“?

"Пре свега, сукоб Фибе и Евролиге, о чему се толико прича, а нико не зна о чему се ради. Замислите ви да Кобију Брајанту да сваке седмице два пута мењате лопте (Фиба и Евролига имају лопте различитих произвођача прим. аут.). Знате шта би он урадио? Он би вас шутнуо из те лиге и више никада не би разговарао с вама. То је сада најмањи пример, али имате и много већих..."

Као на пример?

„Календар. Стално се потенцира на томе како ми играмо мање утакмица него у НБА. Па и није баш тако. Ми смо прошле сезоне одиграли 78 или 79 утакмица. И ту смо још испали из националног купа, четвртфинале Евролиге смо добили без пораза, као и плеј-оф турске лиге. Дакле, ту смо могли да имамо бар још шест или седам мечева. Многи не схватају да је и та сезона дошла после целог репрезентативног циклуса. Зато ми је ово била најтежа сезона у каријери, као и она 2013. године, када сам после обавеза у универзитетској репрезентацији позван у А тим, па на Евробаскет, па у нову сезону... Логично, после толико обавеза ти си емотивно, физички и психички испражњен. У реду, изађеш ти на терен и покушаш да пружиш максимум. Али није исто то и ситуација када ти у халу уђеш после 30 дана одмора. Много је лакше".

Видео се умор на лицима играча још оног тренутка када сте освојили Евролигу, а онда вас је тек чекао посао у турском првенству...

„Тада се све скупило. Све неке ствари из претходне две године. Нама је пораз од ЦСКА у финалу прошле године јако тешко пао. Жељко нас је сваки дан подсећао да смо ту утакмицу изгубили због једног скока, једног поседа лопте... Ми смо му сада захвални на томе што је радио и знам да је он то било свесно и с намером, али тада нам је било много тешко. Јер неко те годину дана подсећа на можда и најтежи пораз у каријери и ти стално проживљаваш ту сцену изнова и изнова. То нас је и натерало да тренирамо још више и радимо на томе да будемо још бољи, како бисмо дошли ту где јесмо. Скинули смо велики терет са срца. Сада имамо обавезе са репрезентацијом Србије, а онда идемо да пробамо да поновимо успех".

А КО ЋЕ СУДИЈЕ ДА КОНТРОЛИШЕ?!

Што се тиче проблематике о којој смо почели да причамо... Има ли решења?

„Дуго сам о томе причао с Богданом, с обзиром да сам с њим проводио највише времена. Играмо заједно, сличних смо година и интересовања... И он је заиста био 'запаљен' за ту идеју о стварању синдиката играча, али јако је тешко. Рећи ћу вам и зашто. Највећи проблем је што многи играчи иду у НБА. Гледајте, ми и када бисмо направили синдикат, после годину дана одређени број играча би отишао у НБА, а ти ту онда губиш људе. Или, ево, да је синдикат постојао већ сада, где су ти Богдан Богдановић и Милош Теодосић били главна лица те уније... Они оду у НБА и ти губиш оне који су се борили за све то, који су преговарали о свему... Ту би, такође, морали да се донесу одређени акти, као у државама, где ви имате законе, прописе, одредбе, пореске обавезе... И то би морало да се донесе тако да се сви акти усагласе на нивоу Европе", застао је Калинић и онда наставио:
„Колико сам ја схватио тежи се ка томе да се Евролига 'затвори' и направи систем са 20 клубова. Тада би било лакше да се говори о стварању синдиката играча".

Све то зазире у много дубље поре?

"Људи не схватају колика је потрошња играча у континуитету. На тренинзима, утакмицама, путовањима, муке с повредама... Ето, опет једна ситница – допинг тестови. Не кажем ја да су допинг тестови лоши, далеко од тога. Али ја сам био у ситуацији да моји саиграчи славе титулу шампиона Европе у аутобусу, а ја седим у канцеларији и треба да радим допинг тест, а не могу. Не могу јер сам нервозан, срећан, узбуђен због највећег успеха у клупској каријери. Мора да постоји решење и за то. Доктори су ти који боље знају, али сигурно ти тестови могу да се пребаце за дан после утакмице... Али, опет, то је проблем који је постојао пре мене, а постојаће и после мене".

Наставио је крилни кошаркаш у истом ритму.

"Да не причам о судијама. Гледајте НБА лигу – то је лига кошаркаша и они 'коло воде' и све је то тамо направљено због њих. Па не долазе људи да би гледали судије, већ играче. Зато и јесте тако популарна. Ја сам проглашен за неког ко има проблем са судијама. У реду, ја сам тога свестан и стално радим на томе да променим", завршио је ас Фенера мисао и дао пример са каквим се ситуацијама сусретао:
„Узећу пример из утакмице против Ефеса, када сам добио два меча суспензије зато што сам викао на судију. Јасно је мени да није манир да се тако играч понаша и да вичеш на судију. Јер то гледају људи, деца, сви. Они су мене тада узели 'на зуб', јер сам се и ја понашао тако како сам се понашао. И добро, ја сам прихватио суспензију, признао сам грешку, платио сам казну. Чак бих се и извинио да сам осетио да то треба да урадим. Али ко ће мени да компензује то што је тај судија направио грешку? Да ли ће и тај судија да добије неку казну или суспензију за то што ми није свирао фаул? А враћао сам ту ситуацију неколико пута, па и људи у тиму... Сви су видели да ме је човек вукао за руку намерно и да не добијам фаул. Гледајте, пошто је на крају одлучивала кош-разлика о томе ко ће имати предност домаћег терена, могло је да се догоди да баш та два поена пресуде. Схватам ја да не треба да се понашам тако како се понашам понекад. Али опет и судије мора неко да контролише. А ако немаш унију играча, онда нема ко да врши тај притисак".

Калинић је дао један занимљив предлог.

„То је више била шала. Али да се уведе систем оцењивања. Да играчи који су наступали оцењују рад судија, али и да они оцењују играче. Ето, да видимо како би то изгледало. Могло би да се крене о млађих категорија, као неки тест, па да се види да ли то може да се спроведе даље. Верујем да би се тада обе стране понашале боље и културније. Догоди ми се много пута да ми суди арбитар из Србије или Евролиге, који мене лично не воли. И ја то знам, јер се то види. Суде тако да ја добијем две личне грешке одмах. Ја онда морам да играм и да се носим с тим. Али ја то не могу да променим. Е сад, људи могу да кажу да сам ја параноичан, али ја то знам. Када ти неко свира кораке на пола терена, не знам због чега, онда то не може да буде случајно. То све вуче корене одраније, због неких приговора, свађа или тако неких ситуација. Постоји ту много тога, али нећу сада да именујем никог. Знам тачно ко су ти људи, јер се такве ситуације понављају кад се сретнемо. Али мени је то додатна мотивација. Људи ми кажу да сам луд, али мене то мотивише. Е сад ћу да победим и судије и противника и навијаче... То ми даје још већу сатисфакцију на крају".

НАПРАВИЛА СЕ ОГРОМНА ПОМПА ОКО МОГ ТРАНСФЕРА У ФЕНЕР, А НИЈЕ ТРЕБАЛО

Слушајући те сада, посебно када си говорио о додатној мотивацији и глади за победом, вратили смо  се на тренутак када си отишао из Црвене звезде и целу причу о том трансферу – од цене (милион евра прим. аут.), до притиска који је стављен на твоја леђа. Да ли је све то у теби пробудило овај инат да свима покажеш да си ти тај и да можеш?

„Јесте. По мени је инат особина коју човек треба да има, али није увек баш најбоља. Било је тешко. Цела та прича која се створила око мог трансфера, а која није морала да буде таква, где се лицитирало са сумама, клубовима, подизањима и спуштањима цена... Тада се дешавало да ме људи зову и кажу: 'Е знам да си потписао!' А ја им кажем да нисам и да нема разлога да их лажем. Па први бих ја то објавио свима. Било је ту много убеђивања с људима који ми можда јесу веровали, а можда и нису... Цела та помпа је довела до тог да се створи непотребан притисак", застао је на час Калинић, а онда подсетио на врло свеж пример:

"Ево, погледајте како је било око Гудурићевог трансфера. Писало се и причало да ће потписати и све је било готово за седам дана. А моја прича се провлачила преко двадесет дана, па су још новинари то отезали. Ја сам у свему томе само проналазио мотивацију, заинатио сам се и рекао: 'Сада ћете да видите' и ево. Трудио сам се све ове године и дошао до овог нивоа".

Шта се десило на Фајнал фору? Гледали смо нову, унапређену верзију Николе Калинића...

„Пре свега остварио сам бољу конекцију са Жељком. Подигли смо однос на виши ниво, јер је почео да ми верује и то ми је коначно дало слободу да имам улогу какву сам имао у неким претходним клубовима. Вера саиграча је једна ствар, много је важно и када ти тренер верује. И то се десило. Волим битне утакмице, када се 'ломи'. Волим да видим противника када је уплашен. Не кажем је да су играчи Олимпијакоса били уплашени, али када су такве утакмице и када уђете у свлачионицу и видите да тензију и нервозу можете да сечете ножем... Е то мене додатно 'ложи'. Увек чувам нешто додатно, нешто више за такве утакмице. Додатни напор, скок, енергију, кош..."

Због тога си зарадио посебно место у срцима навијача и то се види.

„После освајања Евролиге цео тим је нашао посебно место у њиховим срцима. Драго ми је што су ме навијачи прихватили и волим с њима да имам интеракцију преко друштвених мрежа. Волим да се шалимо, све док су у питању нормалне шале. Такође, ја знам колико њима то значи. Многи пре свега не знају колики је клуб Фенербахче заправо, колика је Турска као држава. Ви ту имате 80.000.000 становника, од чега је 20.000.000 навијача Фенера. То када поредите је као три или четири Србије. А то је стварно јако много".

Сви имамо прилику да видимо Жељка Обрадовића у једном светлу – на терену. Али какав је он ван паркета и хале, нађеш ли начин да се с њим нашалиш?

„Када смо на терену, тада нема шале, онда радимо свако свој посао. Он је тренер, ја сам играч и ту је јасан циљ. Ту можемо да причамо само о кошарци, утакмицама и осталим детаљима. Али ван терена он је човек с којим можеш да разговараш потпуно опуштено. О разним темама. А и он је човек који воли дружења, пријатеље, воли да буде у кругу људи које цени и поштује. Због тога често организује вечере за екипу, дружимо се и покушавамо да се зближимо сви што више. И на тај начин се труди да одржи нормалан дух у тиму, здраву атмосферу која свима прија. Да сви будемо задовољни, срећни, пуни енергије... И то даје резултат, девети пут, што није случајно", насмејао се Калинић.

Пређимо сада на неке актуелне теме. Отишао је Богдан, стиже ти Марко Гудурић, како се теби то чини?

"Људи погрешно гледају целу ту ситуацију. Гудура је сјајан дечко и играч, али он пре свега не сме да направи грешку и покуша да буде нови Богдан. Да проба да уђе у његове ципеле, јер то не може у овом тренутку. Марко је сјајан играч, али нисам причао с њим. Када га будем видео, то ћу му и рећи. Потребно је много да ради. Сетимо се сви колико је Богдан радио да би био ту где јесте. Не смеју ни људи да направе ту грешку – да очекују од њега да одмах замени Богдана и да ради оно што је Богдан радио. Па ни Богдан није одмах радио све то што је радио, него је много радио на себи и тренирао како би подигао свој ниво игре. Зато треба да иде корак по корак. Има невероватну шансу да направи нешто велико и мора то да искористи. Ја знам да је он вредан момак, радан и ако остане такав, сигуран сам да ће успети".

Ето, сада је он дошао у твоју ситуацију од пре само неколико година – постао је играч од милион евра, од кога сви очекују много. Хоће ли Марку сада бити лакше, када има тебе, који си кроз све то већ прошао и успео?

„Наравно да хоће. Опет, све зависи од тога како се он постави и како он прихвати целу ситуацију. Требало би да му буде лакше, из једног угла, а опет и теже из другог. Теже – јер долази у редове првака Европе, у клуб где су ствари јасно постављене и где се зна ко шта ради, где су очекивања увек велика, а то значи да опет будеш првак, или бар у финалу. С те стране је много теже и то ће и сам схватити с временом. Када си шампион сви те нападају са 110 одсто снаге. Опет, биће му лакше, јер је Богдан први све то прошао, па онда ја, сада он. А опет, људи су коначно схватили да ми Срби ипак знамо да играмо кошарку и даље. Да тај новац који се издвоје за нас, и ако звучи много, није заправо толико велик. Јер неко има такву годишњу плату на годишњем или полугодишњем нивоу. То све поприма нову димензију када се у новинама праве сензационалистички наслови, када се провлаче те бројке и прави од тога као да је то велика ствар. Па онда крену с причама шта је све могло да се уради са тих милион евра... Па се тако праве замене теза. И наведу људе да помисле лоше. А онда када се открије да тамо неки играч тај новац добије за неколико месеци, онда почну да мисле својом главом и схвате да то ипак није много. Па још ако се све то врати освајањем Европе, онда схвате да је то ипак новац који вреди уложити. А што се Марка тиче,само да слуша Жељка, да слуша мене, да се опусти. Од Богдана сам направио играча, тако да направићу и од Гудуре, а-ха-ха”.

ЗВЕЗДА? НЕ ИЗНЕНАЂУЈЕ МЕ ОВО ШТО СЕ САДА ДЕШАВА...

Како видиш ово што се тренутно догађа у Црвеној звезди? Ситуација са одласком Дејана Радоњића, играча…

„Свима је било јасно, није изненађење. Мислио сам искрено да ће ово да се догоди много раније. Не раније током сезоне, него прошло лето, или оно тамо. Глупо је да сада причам. Зато што је клуб у ком сам направио себе и будућност. Али многе ствари су ту биле погрешне, тако су се издешавале. Остављаш момке или тренера без плате. Не кажем да је то грешка председника, али опет таква је ситуација у држави. Није мене срамота да кажем, односно не плашим се, можда ће неко да ме замрзи или омаловажава због тога. Али ако је таква ситуација – гаси се спорт! Онда се улаже у здравство, у болнице. Помаже се болесној деци. Не могу да причам јер сам живео од тога, али добијао сам мање од, првенствено странаца, а потом и наших играча. Ако нема пара за спорт, онда се гаси спорт и праве се школе. То је катастрофа, али ако је већ дошло дотле не треба на силу. А ради се на силу 15-20 година. Да не узимам ситуацију каква је била у Партизану. Онда се лепо изађе пред медије каже се такав је буџет. То је страшно, али тако је".

Какву Звезду очекујеш следеће сезоне?

„Направиће Звезда респектабилан тим. Сви знају да Звезда игра Евролигу, да је примамљива, знају каква је атмосфера у Пиониру, у Арени. Као што је пре око седам, осам, десет година била част играти за Партизан, сада је тако играти  за Звезду. То је таква атмосфера. Почело је да се прича свуда по Европи да када се иде у Београд, то је оно, озбиљнија утакмица".

Воле ли странци да играју против Звезде и Партизана у гостима?

„Наравно да воле. Сви кажу да воле, не би био кошаркаш да каше да не воли. Е сад, да ли неко може да игра или не... Сви ће у интервјуу рећи да воле да играју тешке утакмице. 'Ја сам тај! Ја сам тај играч ' и онда дође утакмица и он нестане. Због тога мислим да Звезда неће имати проблема да направи, мислим, дај боже да грешим, али то неће бити тим на нивоу од прошле године. Сигурно ће направити респектабилну екипу. Имају младе играче, и странци ће доћи да осете све то, тако да мислим да ће све бити скроз у реду. Не треба подизати очекивања, не треба их ни напустити, треба дати подршку и нек наставе да раде најбоље што могу".

Финансијска ситуација стварно није најбоља.

„Смислиће нешто. Зна и Човић ста ради, није први пут у оваквим ситуацијама. Као што сам негде чуо да је рекао да су били у оваквој ситуацији 2011, само много горе, без тима, без ичега, па ево шест година касније су ту где јесу. Сад су у много бољој ситуацији. За шест година ћемо причати опет".

Како се ти осећаш кад дођеш да играш против Звезде, против клуба у ком си доживео потпуну афирмацију?

„Осећам се чудно. Сад су прошле већ две године, прва утакмица ми је била заиста најтежа. У Звезди сам био само годину дана. Имао сам осећај да сам био много, много дуже. Тако сам стекао неку конекцију и са навијачима и саиграчима и са публиком. Причао сам често са Луком Митровић колико је она сезона (2014/15 прим. аут.) била специјална за све нас. Толико смо се дружили, уживали у сваком мечу и имали успеха. Први пут смо освојили нашу и Јадранску лигу, то су заиста драге сцене којих ће се сви сећати цео живот.  Зато ми је било тешко да се вратим и играм против Звезде, глупо је да кажем, али је то све лакше и лакше временом што је и нормално".

Како ти се чине одласци играча генерално из Евролиге у НБА, Кину?

„Све је ОК када причамо о привржености клубу... Али људи морају да схвате да смо ми професионалци који играју за паре и имамо 10 година када смо на врхунцу. Тада шта узмеш - то ти је. Можеш ти да радиш после у животу наравно, али то је то. Ту се опет враћамо о причи о унији играча – колико се пара даје у НБА, а колико у Европи. НБА је миљама испред. Кад би погледао тржиште, колико људи има у Европи, са свим екипама и када би упоредио са оним у Америци, не би то била разлика у броју људи, али потребан је неки визионар који би све то покренуо... У Евролиги је све боље и боље, нећу да грешим душу и кажем да је све лоше. Иде на боље, али још није добро. Када ти неко понуди пет бомбона и две бомбоне, мислим, шта би узео? Да се не лажемо, а још да не причамо о условима живота, тренирања, чартерима, тренерима, шта год... Нећемо ни да улазимо у то. Екпе Јудо је то лепо упоредио – да су НЦАА екипе по условима боље него евролигашке екипе".

Да ли си задовољан новим уговором где си потписао са Фенером до 2020. године?

„Јесам. Урадили смо нешто специјално прошле сезоне, први пут смо донели европску титулу у Турску, људи су одушевљени, заиста сам срећан што ћу бити бар још три године у Фенеру. И финансијски услови су бољи у односу на онај уговор који сам имао кад сам дошао из Звезде, јер је због обештећења био осакаћен. Али добро, уложио сам у себе. Ево сада се вратило и надам се у будућем периоду".

ДА СЕ НЕ УВРЕДИ ЈОКИЋ, ТЕО ЈЕ ДУПЛО БОЉИ У ТИМ ШОУМЕН СТВАРИМА

Јеси ли испратио мало трансфере по Европи који се догађају овог лета?

„Јесам донекле. Мало сам желео да се искључим са друштвених мрежа, кошарке и свега. Тео и Богдан су у НБА, мислим да је то сјајно. Тео ће тамо да се снађе са таквим талентом. Американци то обожавају. Видели смо са Јокићем како је он направио помпу. Да се не увреди Јокић, Тео је дупло бољи у тим стварима од њега. У тим пасовима и тако тим 'шоумен' стварима. Биће занимљиво стварно и ако се потрефе неке коцкице, Тео може тамо да направи страшне ствари. Што се тиче Богдана, знајући њега, како год да му крене, он ће да се избори за своје место. Можда не данас, сутра, али тамо негде хоће. Зато су нам се и сложили карактери. Кад-тад ће он нешто урадити, само је питање када".

Откад је Саша Ђорђевић дошао на место тренера, осећа се добра атмосфера, створени су резултати. На окупљању ћеш поново видети све те момке са којима си се дружио.

„Због тога и долазимо. Када видиш да те неко поштује, селектор и стручни штаб, да ти је лепо да дођеш, када те неко с уважавањем посматра, третира и вероватно с тим у вези су сви расположени и добра је атмосфера. Не кажем да ми идемо тамо да се шалимо и зезамо, али много лакше је све то поднети, те тренинге и трчања, када си у некој лепој атмосфери. Када су сви насмејани. И још када дође успех на све то..."

Какав је однос са свим тим саиграчима из репрезентације када их виђаш у противничком табору у оквиру Евролиге?

„У хотелу ако се сретнемо – у реду. Лично не волим та поздрављања пред загревање. Ти се сад ту са неким поздрављаш 'е како си, шта има'. Ту си, зови ме и отићи ћемо на кафу, на лимунаду, на вечеру, да прошетамо, испричаћемо се два сата. Али сада смо на утакмици, наравно да ћемо се поздравити, али хајде да одиграмо, па после тога можемо шта хоћемо".

На овом првенству неће бити Немање Бјелице и Стефана Марковића. Колико ће вам недостајати?

„Наравно да ће бити чудно, поготово због Стефана који је био заменик капитена. Често је испадао и капитен, преузимао је одговорност, не само на терену него и у свлачионици. Када је требало да се каже нешто што нико није смео да каже, да се уради нешто што нико није смео да уради. Да се подржи. Сваки пут је испадао коректан, биће тешко да се надокнади, али кога нема, без њега се мора. Други момци ће добити већу прилику за доказивање. Идемо, играмо даље. Ја га разумем потпуно, човек има проблема са леђима, хајде сад је вероватно залечио, има породицу, треба му тај одмор. Ко зна, можда ће се следећег лета или оног тамо, опет вратити, не треба му затварати врата – никада".

Кога видиш као главног ривала за злато? Да ли је то Шпанија?

„Шпанија је повела тешку муницију, тешку коњицу, тешку артиљерију. Они имају страшан култ репрезентације. Сви се одазивају. Иако се Пау Гасол три пута није одазивао у последњих 10 година, наравно, али он је увек ту, за репрезентацију свако друго-треће лето. Сигурно и он хоће да се опрости, па жели да то буде са стилом. Ту је и Литванија, која има култ репрезентације, Француска, они јесу мало подмладили екипу, али не треба их никад отписати. Грци су исто добри, али имају и они неке своје бољке. Ту је и Турска уз публику, еуфорију да ураде нешто. Хрватску сам изоставио, и они су имали проблема са отказима, али талентована су репрезентација. Има једно пет-шест фаворита за злато".

Може ли да се каже да би ово ЕП могло да буде једно од јачих последњих година, бар на папиру по квалитету екипа?

„Сигурно да јесте. Заиста су страшна имена одазвала у свим репрезентацијама. Наравно, увек има повреда и отказа, али биће једно од јачих и зато имамо додатну мотивацију. Зато и не треба најваљивати нека злата, чуда. Зато треба остати на земљи као и увек до сада, корак по корак, утакмица по утакмица. С вером у себе. Сигурно да ће бити занимљиво и да ће првенство бити кошаркашки и навијачки сјајно".

Коначно си ухватио време да дођеш у своју Суботицу на дужи временски период. Да ли си стигао да се одмориш и скупиш енергију за оно што те чека са репрезентацијом јако брзо?

„Није за похвалу, али морам да признам да не проводим много времена у Суботици. Чак и када сам овде, ближи сам Новом Саду, јер су ми тамо брат и сестра. У Суботицу дођем због родитеља и пријатеља. Остао сам у Суботици овог лета, јер сам се много ужелео свега – целе атмосфере, хране, људи, новина, језика... Ево, скоро месец дана сам био и много ми је пријало. Можда сам пропустио неке егзотичне плаже, али биће времена за то наредног лета".

Отворио си терен који ће носити твоје име. Имао си подршку пријатеља и суграђана, који су те поздравили и од тебе на поклон добили реновиран простор за рекреацију. Какав је осећај?

„Значи ми много. То је ситница коју сам могао да урадим. У овако лудом ритму и свету у којем живимо није било времена да се раније то изведе због бројних репрезентативних, личних и клупских обавеза. Сада су се коначно коцкице поклопиле и захвалан сам компанији МОЗЗАРТ на целој акцији. Надам се да ће неки нови клинци имати боље услове за раст и даљи развој и да ће то повећати њихове шансе за успех у овом свету. Можда ће бити кошаркаши, можда ће упознати другара за цео живот, можда ће стећи неке лепе навику, или их кош одвуче од улице и живота 'са друге стране'. То је оно најважније".

Када си први пут узео лопту у руке, да ли си размишљао о томе да би једног дана неки терен могао да добије име по теби?

„Нисам. Оно што могу да кажем да ми је мало непријатно, јер сматрам да неке много веће величине треба да имају своје паркове, улице, терене... Ја још нисам стигао до тог нивоа. Најбитније је да су ти кошеви постављени и да ће деца моћи да се играју ту. А то је само почетак, јер можемо још много тога да урадимо. Почели смо, активирали смо се ми у репрезентацији. Сви смо схватили да можемо много тога доброг да урадимо, да могу и људи много више, а не само да седе код куће, малеришу и размишљају о негативним стварима. Можемо да изађемо на улицу и покренемо ствари, а у време друштвених мрежа то је бар мало олакшано, да људи могу лакше да чују твој глас. Ово је само почетак, јер за следећу годину имам већ испланиране неке акције, а са мном и сви остали".

Да ли ти недостаје баскет, с обзиром на посебан осећај који буди у човеку?

"Наравно! То је осећај који не може да се опише. Има много лепих места за играње баскета, толико добрих терена и људи. Многи су били кошаркаши, неки су само тренирали, а неки чак ни то нису, па играју тако да заслужују свако поштовање. Волим да одиграм по један до два баскета лети са својим ортацима, посебно на тартану који је бољи за колена и мекша је подлога од паркета. То је моја страст и моја велика љубав још од малих ногу", закључио јеКалинић интервју.

Извор: моззартспорт