Анализа - Случај "Јокић": Шта је једно у односу на 10 љета?!
Одлука која је у јавности представљена као жеља и воља Николе Јокића је трага оставила само на имиџу младића који је будућност српске кошарке.
Кошарка 24.07.2017 | 22:15
Сваког чуда за три дана – изрека је која на овим просторима, у ово данашње, најмодерније доба није баш најтачнија. Рок трајања “вести“ је можда дан и по и смањује се.
Теме се нижу, догађаји претичу једни друге, а "шокантне" приче често остају само на том нивоу – подигну прашину и не труде се да ишта од тога разјасне, док се јавност таласа, а "укаљани" такви остају, па скоро заувек.
Последњи у низу таквих је момак који је пунио новинске и порталске странице, давао разлога већини доколичара да забораве на тренутак на све своје јаде који их муче и које не могу да реше тиме што је "тамо негде далеко" представљао своју државу на диван начин, показавши целом свету да је Србија земља која рађа бриљантне кошаркаше.
Никола Јокић је од националног хероја постао инстант национални издајник у очима оних који се бусају у "родољубне српске груди", тиме што је донета одлука да овог лета прескочи окупљање репрезентације.
Генијални човек из Сомбора, сакривен иза бебећег лица и незграпног тела на коме ће радити цело лето, урадио је нешто што је сасвим нормална ствар или је бар неко у његово име одлучио тако – кошарку има у малом прсту, али да би могао да покреће свој бриљантни ум неопходна му је и гвоздена машина.
Сезона за њим је била брутално тешка, а тек каква ће бити следећа... А какве ће бити наредних десетак, имајући у виду начин на који се он развија. Од дебељуце је постао момак са изгледом који је пристојан за врхунског спортисту, али “само пристојан“.
Да би у наредних десетак година био вођа репрезентације и да би постао дугорочно конкурентан у физички све захтевнијој НБА лиги, мора да иде у корак с временом – да је неко на време водио рачуна о њему и да му је ставио до знања да с килом бурека дневно неће далеко стићи, данас би ствари биле другачије.
Ипак, жеља за моменталним успехом, без осећаја за ствари које добробит могу да донесу у будућности, да ли ближој, да ли даљој, заслепила нас је, принцип "све и одмах" не зна за "одложено дејство" и "виши циљ", а тек колико смо мали и бедни да побацамо све дрвље и камење које нам се накупило на једног 22-годишњака...
Јокић не дугује ништа Србији, нити било коме од нас
Да ли се сећате приче о томе како је нестварни таленат једног буцмастог дечака испливао на површину, иако су постојали сви услови да се то никада не деси?
Пронашао га је ловац на таленте, приватно лице, бизнисмен, човек који је искористио рупе које су остале иза оних којима би то требало да буде посао да таквих рупа не буде и Србији дао Николу Јокића, оваквог каквог сада знамо, за којим кукамо и на кога смо бесни.
Ако Миодрага Ражнатовића ико види као државу Србију, онда се може рећи да је његов пулен дужан и држави... Али, власник Беобаскета, према свим параметрима, није то, а једини је заслужан за (веома је важно) могућност да сви ми заједно гледамо како Јокић користи свој богом дани таленат.
Зашто Јокића није препознао некакав скаутинг тим Кошаркашког савеза Србије? Па да се на време почело са тренирањем тела које носи невероватан таленат? Или да се обезбеди да се јасно стави до знања чији је он репрезентативац – менаџера са држављанством Србије или кошаркашке огранизације под покровитељством државе Србије?
Да ли треба подсећати да је Немања Бјелица у националном дресу дебитовао тек као сениор? Да за Богдана Богдановића некада није било места ни у селекцији Београда? Да ли они којима је то посао заиста брину о деци која би за пет, десет, двадесет година требало да буду носиоци репрезентација? Да ли то треба да ради један менаџер или једна државна институција?
Е, па можда бисмо тек онда, када би се јасно поделиле улоге и описи послова, могли да кажемо да је Јокић или било који други играч дужан да буде константно на располагању репрезентацијама које селектују стручњаци који су запосленици управо тог Кошаркашког савеза Србије. Овако, то није случај.
О родољубљу, патриотизму, емоцији, култу репрезентације, “зову родне груде“, па и не вреди причати, колико држава воли вас толико и ви треба да волите државу, јер нисте ви власништво државе, већ је она власништво вас, али то су неке друге и далеко комплексније теме.
Спортисти у Србији добију љубав од Србије тек када јој донесу нешто велико, до тада су остављени углавном сами себи, а онда се, као по неком аутоматизму, очекује да велике ствари стижу и стижу у недоглед.
Коме није јасно – пример Новака Ђоковића је више него јасан показатељ тога, у слављу га славимо, у недаћама га затопимо катраном, уваљамо у перје, питамо се где плаћа порез и да ли се и даље крсти са три прста.
Мишков маневар и амерички принципи
Говоркало се ту и тамо “да ли ће Денвер да пусти Јокића“, али не толико гласно док се на ТВ Пинк није огласио Ражнатовић, изјавом која је у медијима одјекнула бомбастично и која је схваћена као да “Нагетси не дају Јокићу да игра за Србију“.
То је требало да буде јасан знак да селектор Александар Ђорђевић неће на располагању имати креативног центра, али је јавност остављена “на жеравици“, мржња је усмерена ка “омраженим Американцима који нам отимају децу“, (а ми се као трудимо да их задржимо) као и “издајнику Јокићу“ (а ми смо као богом дани да пресуђујемо ко је шта).
“Он има велику жељу да игра, али видећемо шта ће се догодити“, рекао је Ражнатовић 17. априла и тиме изазвао буру, док је једна, још важнија реченица, остала далеко у дну скоро свих медијских извештаја о томе, а она гласи:
“Спорно је само ово лето, наредних 5-10 није сигурно, али ово им је битно“.
Ражнатовићеве оптужбе на рачун Денвера су демантоване, јавио се генерални менаџер Нагетса Артурас Карнишовас, рекавши за Вечерње новости да на основу договора ФИБА и НБА Денвер не може и неће да блокира Јокићев наступ за репрезентацију.
Коначно, после свега тога, огласио се и председник КСС Предраг Даниловић, изјавом која би могла да представља утопијско светло у помрачини која постоји кроз “диктатуру менаџеријата“ и слабост комплетне европске кошарке која је у никад горој позицији, у организационом смислу.
“С обзиром на учесталу непрофесионалност да се о кандидатима за кошаркашку репрезентацију прве вести о евентуалном отказивању учешћа често шаљу кроз медије преко трећих лица, уместо да се најпре обавести КСС, желимо да укратко објаснимо истиниту чињеницу. Ниједан НБА, нити било који други клуб, нема право ни могућност, осим у случају повреде, да својим играчима који су под уговором забрани играње за националне тимове, из много разлога. Пре свега, јер се кроз репрезентативне припреме и такмичења играчи развијају и враћају у клубове много бољи и зрелији. Клубовима је у директном интересу да што више њихових играча постану стандардни репрезентативци, поготово оних репрезентација које имају шансу да се кроз такмичења боре за освајање медаља“, навео је Даниловић.
Неколико ствари је први човек КСС пренебрегао... Денвер је око Јокића преговарао са “трећим лицем“, тако да је у овом случају КСС трећа страна. Желели да признамо или не, ствари стоје овако – генерални менаџери НБА тимова и менаџери играча се питају о свему, играчи и савези су ту “трећа страна“.
Даље, Денверу не треба “бољи и зрелији“ Јокић, њима треба Јокић-машина, која ће имати довољно снажна леђа да предводи и носи франшизу која је жељна великих светала НБА лиге. Тада ће постати бољи и зрелији, по логици америчког система пословања у кошарци.
Треће и најважније, чисто да ствари буду реалне и у складу са данашњим стањем ствари – ниједан НБА клуб ни најмање не занима да ли ће његов играч бити репрезентативац своје земље, а сваки генерални менаџер, осим евентуално Влада Дивца, судећи по његовом обраћању путем ФИБА, желео би да се током лета његов играч максимално спреми за све изазове у наредној сезони, а не да ризикује повреду или да се бави оним стварима за које они мисле да нису важне.
Европа НБА лигу занима само као тржиште, узимају најбоље од ње, а ако јој се свиди и доноси јој корист, зна да је сачува, негује и извуче максимум из ње. И да је добро плати за то. Тржишне везе су толико продубљене да се оно шири и у "другу лигу", тако да "преко баре" одлазе и играчи који нису достигли елиту на европском нивоу.
Стари континент није имао прилику да уживо види игре Дирка Новицког или Јаниса Адетокумба, Јокић је "средњошколац", а проходност играча који из клубова који нису ни помислили да икада могу да се нађу у такмичењу ранга Евролиге је толика да су у НБА стигли Тимоти Луваву и Раде Загорац – директно. Тако је, прихватили смо такав систем и морамо да живимо са тим.
Са тим рецимо живи и Душко Вујошевић у репрезентацији БиХ - Јусуф Нуркић се кали у Портланду, јер не би баш волели да му се понављају падања на дриблинге противничких бекова.
Чињеница је, НБА тимови не могу да "забране" играчу да наступа за своју селекцију, али могу да "добронамерно сугеришу", као што то могу да ураде и друге укључене стране из окружења играча. У томе смо највећи екстрем видели у другом спорту, популарнијем и очигледнијем - случај Андрије Живковића.
Једно лето је једно лето – деценија је деценија
Кратко памћење се често наводи као једна од великих националних мана, али томе треба додати и кратковидост. Подсетимо, Јокић има свега 22 године и пред њим је вероватно петнаестак година бриљантне каријере, уколико га здравље и срећа послуже.
За ово друго вероватно не би требало да брине јер поседује врлину која се у модерном добу помало изгубила – љубитељи гејминг франшизе 2К се вероватно сећају уводника Леброна Џејмса који каже да “кошарка није лака“ – Јокић је сушта супротност тога... Да, кошарка је најлакша игра на свету за дете које уме да се игра и то га чини срећним. Да није тако, остао би веран буреку, кока-коли и тркачким коњима.
Здравље се у америчком кошаркашком систему се не препушта случају. Колико је само бруталних талената изгубљено због повреда које нису или су касно препознате или чак незалечене, а тек колико је играча страдало све због тога што њихова физичка конституција није могла да издржи паклени ритам НБА лиге.
Нико не жели да то буде случај с Јокићем. Ни Денвер Нагетси, ни његов менаџер, вероватно ниједан љубитељ кошарке у Србији, а чак ни они који су дали себи за право да том златном младићу упућују увреде, клетве...
У прилог томе колико је индивидуални рад у летњим, вансезонским месецима важан, говори и изјава Милоша Теодосића од прошлог лета, када је истакао да би његова каријера вероватно ишла у бољем (ако икако то може) смеру, да је имао више времена да посвети свом телу.
Тело – највећи проблем у Јокићевом кошаркашком животу, а евидентно је да се рад исплаћује, из године у годину некадашњи дебељуца изгледа све боље и исклесаније. Да врхунски кондициони тренери из Денвера не мисле тако не би долазили у Сомбор. А не би ни први тренер Мајк Мелоун, да не види да у Јокари има златан грумен.
Не би Јокићу било лоше ни да проведе лето са Ђорђевићем, али проводиће наредних десетак, исклесанији него што је сада, искуснији него што је сада, зрелији него што је сада, са већим кредибилитетом него што има сада и могућношћу да самостално доноси одлуке о својој каријери.
До тада, сетите се прошлогодишње “шокантне теме“. Бобан Марјановић је преседео целу сезону, жељан је кошарке, репрезентације, да покаже свима онима који су га осуђивали да је урадио праву ствар и да је бољи играч него раније.
Бићемо и без Немање Бјелице ове године, што је последица тешког привикавања на физичке изазове у НБА лиги...
Од јесени ће у Америци играти и Милош Теодосић и Богдан Богдановић, који можда неће имати проблем са тим, али су разлике између европске и америчке кошарке толике да неке ствари не могу да се схвате гарантованим.
Не треба превише бринути о путу којим је кренуо Јокић, иако пласирање информација о овогодишњем трасирању није било најсрећније, од октобра ћете опет улазити на странице портала и трчати на последње стране дневних листова да бисте видели шта је урадио млади Сомборац и шта је ко и да ли је написао ишта о њему.
А и гласати да се појави на Ол-стар утакмици, ако ни због чега другог, онда бар да бисмо сви заједно ускликнули као у филму Кад порастем бићу кенгур – “Син Србије, принц Дунава и Саве...“
И не осуђујте, медаља има две стране, изаберите лепшу и уживајте у лепоти кошарке коју нам приређују наши земљаци, на било ком нивоу и не заборавите да живимо у времену у ком емоција, морала, правичности, родољубља, свега лепог чега се сетите – нема.
Интереси великих и моћних креирају судбине и животе, а спорт је одавно постао много више од пуке игре, а правила одређују играчи којима лопта или неки други реквизит одавно више нису у рукама, ако су икада и били.
П.С. Аутор уз текст прилаже и, нешто што би поједине колеге назвале "бонус видео". Ради се о снимку тренинга које у међусезони ради Џулијус Рендл, крилни центар Лос Анђелес Лејкерса и играч који има потешкоће сличне Јокићевим.
На снимку можете видети "пре" и "после", али и схватити шта НБА лига тражи од играча којима даје милионске уговоре - перфектну физичку спремност, "снагу која кладе ваља" како би "ум царовао лакше".
Све оно кроз шта пролази Рендл, мораће да прође и Јокић јер сви око њега желе, сигурно и он сам, да од себе и свог талента извуче највише...
Користи од тога има свако ко се налази у кругу, некоме је то слава, некоме моћ, некоме новац, некоме престиж, а репрезентацији Србије ће добити предводника генерације. Додуше, мораће мало да сачека на то, јер је он "НБА звезда". Да ли може? Мораће, таква су времена и околности.