Голи оток је имала и Грчка

Грчко острво Јарос увек је било далеко од очију туриста. Јер то је, слично Голом отоку, био огроман затвор за политичке затворенике. И то више пута чак и у данашњој Грчкој: четрдесетих, па онда поново крајем шездесетих.

Свијет 14.07.2017 | 07:37 Острво Јарос звали су свакаквим погрдним именима: „Ђавоље острво“, па чак „Дахау на Средоземном мору“.

Још старим Римљанима служио је као место где су прогањани њихови непожељни суграђани. Њихова судбина на том острву готово без било какве вегетације, једва да је била нешто мало боља од погубљења.

У Атини су се сетили Јароса након грађанског рата у Грчкој (1946-1949) када су тамо послали више од 20.000 комуниста и других „државних непријатеља“.

И баш као у тадашњој Југославији, и Јарос није био затвор већ „васпитно-поправна институција“ у којој је робијаше требало преваспитати да поново постану „прави Грци“. Али тај званични назив ништа у суштини није променио: било је то острво за робијаше на коме су они мучени и злостављани.

Због свега тога атински адвокат Костас Кацибинис прича да су Грци у то време Јарос звали „Дахау на Средоземном мору“. „Већ и сама архитектура затвореничких барака недвосмислено подсећа на концентрационе логоре. Затвореници су под ужасним условима, морали да сазидају сопствени затвор. Многи су притом умрли од врућине и глади“.

„Нема ничег...“

Кацибинис је пре 17 година основао удружење чији је циљ да се сачува сећање на то место ужаса за многе његове суграђане.
Али за разлику од Голог отока, затвор на Јаросу четрдесетих година је напуштен, и то тек што су биле изграђене затвореничке бараке.

Наиме, иако је острво било далеко, ипак се прочуло по окрутностима тако да су чак и Уједињене нације осудиле грчку владу.



Тадашња конзервативна влада послушно је прихватила критику и затворила робијашницу на острву. Али то не значи да је робијаше пустила на слободу: преместила их је по затворима широм Грчке.

И дуго је то острво било готово заборављено – све до војног удара у Грчкој 1967. Пучисти су тада искористили Јарос да тамо сместе на хиљаде својих политичких противника. И за разлику од четрдесетих, војна хунта тамо је слала и жене – а било је чак и трудница!

На Јаросу су робијали и неки познати Грци: Јоанис Хараламбопулус, касније грчки министар спољних послова социјалистичке владе, или познати песник Јанис Рицос. Грчка војна хунта негирала је да било кога држи на Јаросу.

Адвокат Кацибинис прича да за за њихово „откриће“ може захвалити – немачким новинарима: „Године 1967. новинари немачког недељника ’Штерн’ успели су да авионом прелете изнад Јароса и да фотографишу оно што се на њему догађа. Нешто слично касније је успело и новинарима француског магазина ’Парис мач’.“

Режиму у Атини више није било могуће да негира да постоји логор. Те фотографије и докази касније су довели до тога да Грчка буде искључена из Савета Европе због кршења људских права. У суштини се не зна колико је било жртава на Јаросу у време војне хунте.

Адвокат Кацибинис каже: „На гробљу на Јаросу покопано је само 22-је људи. То се може објаснити и тиме да је много затвореника пребачено на острво Сирос, онда када је било јасно да они ’неће још дуго’ – само да се не изазове пажња због броја смртних случајева на Јаросу.“



Сигуран дом медитеранске медведице

Адвокат Кацибинис и удружење које је основао жели да Јарос отвори за широку публику. Да људи виде шта се тамо догађало. Међутим, суочавају се с великим проблемима: као прво, не постоји никаква саобраћајна веза с тим острвом, чак и рибарима је забрањено да тамо пристају.

Острво је, наиме, проглашено за забрањену зону. Ипак, Кацибинис је постигао барем то да грчка ратна морнарица Јарос више не користи као циљ током својих вежби гађања. Зграде затвора ионако је нагризао зуб времена, а артиљеријска паљба могла би да уништи и оно што је преостало.

Постоје чак и студије о побољшању локалне инфраструктуре Јароса, али сви такви планови су до сада тонули у дубинама фијока државних службеника Атине.

Али сада се појавила нова иницијатива: Јарос би могао да постане зона заштићене природе и прави рај за рониоце. Острво је, наиме, јединствено уточиште за многе животиње – све до већ готово истребљене средоземне морске медведице (Монацхус монацхус).

Биотопом Јароса одушевљено је и у Светској фондацији за природу (WWФ). Портпарол те организације Јасон Кантас упозорава: „У водама око Јароса живи чак 15 одсто свих познатих средоземних морских медведица.

То је можда највећа колонија тих животиња на читавом свету.“ Читаво подморје практично је остало нетакнуто тако да је још од 2011. то подручје заштићене природе – и готово је сигурно да ће пројекте финансијски да подржи и Европска унија.

Како спојити туристе, историју и природу?

„Чињеница да људска нога деценијама није ступила на Јарос има и свој позитиван ефекат – природа је остала нетакнута. Своје уточиште тамо су пронашле многе животиње и птице“, каже сарадник WWФ Спирос Котоматас. Предност је и то што је Јарос релативно близу највећем острву на Кикладама – Сиросу.

Људи би да развију неки облик „благог туризма“ на Јаросу, што је Котоматас и лично утврдио када је крајем марта био тамо. Али сада се ради о томе, како то некадашње Ђавоље острво отворити за посетиоце, а истовремено очувати и његову историјску улогу, и његову природну љепоту.



Уопште није једноставно све то ставити под исту капу: већ сам правни статус острва ствара проблеме. Оно је 2001. Проглашено за „историјски споменик“, и због тога су све грађевинске интервенције на њему забрањене. Десет година касније, та забрана је укинута, али само делимично. Јавио се и један инвеститор који је предложио на се на острву подигну ветроелектране и он је чак добио одобрење за тај пројекат. Али као што то у грчкој често бива, план је још увек само – план.

А није ни баш тако једноставно само пустити доконе туристе да шетају по острву. Не само да ће угрозити животиње, већ и себе. То острво је полигон грчке ратне морнарице и на њему још увек има гомила неексплодираних граната и муниције. Зато сарадник WWФ Котоматас каже: „Уз помоћ стручњака грчке војске већ смо пронашли много граната које смо успели да деактивирамо и да ослободимо путеве ка центру острва. Али има још много, много посла.“

Извор: ДW