Ратовали заједно, па се ''развели''

Дугогодишњи црногорски премијер Мило Ђукановић тврдио је 1997. да је он “демократска опција” која жели Црну Гору повезану са свијетом, “богату и перспективну”. Политичког противника, дојучерашњег саборца и партијског шефа, предсједника Црне Горе Момира Булатовића оптуживао је за издају интереса Црне Горе, за слуганство Слободану Милошевићу, и да “Црну Гору жели да врати уназад”. . .  

Регион 11.07.2017 | 10:33 Булатовић је Ђукановића и његове присталице у Влади, пак, проглашавао носиоцима “опште криминализације друштва” који користе “полицију у политичке сврхе”, приговарајући им на енормном личном богаћењу и на занемаривању сјеверног дијела Црне Горе.

Испоставља се да је у ријечима обојице било доста истине, да се реторика и Ђукановића и његових садашњих политичких ривала незнатно промијенила, док су односи између власти Црне Горе и Србије, који су тада јавности представљени као главни разлог сукоба у ДПС-у, опет испреплетани нејасним и проблематичним везама.

На данашњи дан прије 20 година, негдје око 16 сати, завршена је сједница Главног одбора ДПС-а која је означила коначан расцјеп те партије и након које је Ђукановић самостално загосподарио Црном Гором, умјесто владајућег „тријумвирата” (Ђукановић као премијер, Булатовић као предсједник Црне Горе и Светозар Маровић као шеф Скупштине). 

Булатовић, до тог дана предсједник ДПС-а, мимо ранијих обичаја, затражио је да сједница ГО ДПС-а буде отворена за јавност, али новинарима није омогућено да уђу у зграду Владе.

Према тадашњим медијским тумачењима, Булатовићу је било јасно да улази у изгубљену битку јер нема већину у ГО. Због тога је желио присуство јавности како би на тежини добила његова тврдња да је ријеч о сукобу поштених и непоштених, при чеми би медијски притисак успио да донекле утиче на однос снага у партији који се радикалано промијенио од марта, када је Ђукановића подржало само шест или седам чланова ГО.  

Булатовићево присуство ГО свело се на констатацију да нису створени регуларни услови за рад, након чега је за 23. аугуст заказао конгрес ДПС-а. 

Након што је Булатовић "закључио сједницу", скоро двије трећине, 62 члана ГО, наставило је са радом, оцјењујући да постоји статутарни основ за то, док су 34 члана напустила сједницу са Булатовићем.

У оквиру прве тачке дневног реда разматрана је одговорност Булатовића за стање у партији, након чега је он смијењен са мјеста предсједника ДПС-а са 58 гласова, док су четири била уздржана. 

На његово мјесто изабрана је Милица Пејановић-Ђуришић, тадашњи потпредсједник ДПС-а. 



Након што су се Маровић и Пејановић-Ђуришић одрекли кандидатуре за предсједника Црне Горе у корист Ђукановића, чланови ГО су се изјашњавали о кандидатури Булатовића, Ђукановића и Милана Гајовића.

Новом врху ДПС-а није сметало да позову Булатовића да презентује свој изборни програм, иако је он претходно смијењен и напустио сједницу. Између два кандидата, ГО ДПС-а се убједљивом већином (58:3) опредијелио за Ђукановића. 

Тог јутра, 11. јула,  у “Побједи” је освануо интервју Маровића у којем је напао Булатовића: “Црна Гора мора да мисли и о себи...

Умјесто јаких и апсолутно моћних појединаца, Црна Гора је изабрала владавину права и подијељене моћи. Опасно је превише моћи у било чијим рукама.” 

Од савезних кадрова у ГО, против Булатовића се једино окренуо потпредсједник Владе СРЈ Војин Ђукановић, док су му остали вјерни Срђа Божовић, тада предсједник Вијећа грађана савезне Скупштине и савезни министри одбране и правде Павле Булатовић и Зоран Кнежевић, те тадашњи потпредсједник Скупштине Црне Горе Зоран Жижић.

Шеф Клуба посланика ДПС-а у Скупштини Црне Горе Предраг Булатовић сврстао се уз презимењака Момира и, према каснијим свједочењима, као предсједник  ОО Подгорица, који је распуштен тог дана, био најопаснији противник политичким ривалима. 

Шеф посланичког клуба у Вијећу грађана савезне Скупштине СРЈ Жељко Штурановић приклонио се Ђукановићу, као и Гајевић, тада координатор црногорске делегације у Вијећу република.

Упућени тврде да је сукоб у ДПС-у почео знатно раније. Иако су о томе почеле излазити информације тек након 25. марта 1997., када је у зору завршена сједница ГО ДПС-а које је претходила јулској. 

Један од мотива за раздор у врху ДПС-а био је и интервју који је Ђукановић дао за београдски часопис “Време”, у којем је навео да је „Милошевић човјек превазиђене политичке мисли, лишен способности стратешког гледања на изазове који стоје пред нашом државом”.

Чланови ГО на сједници која је почела у поподневним часовима 24. марта изјашњавали су се о два закључка - да ли сте за Југославију без предуслова и алтернативе и о одговорности тадашњег министра културе Горана-Сита Ракочевића и шефа Службе државне безбједности (СДБ) Вукашина Мараша.

Првом је Булатовић тражио главу због изјава да Југославија нема будућности са Милошевићем, а други је био на удару због наводне повезаности са фирмом АСИ, преко које се шверцовала нафта.

Гласати за ове закључке значило је гласати против тадашњег премијера и потпредсједника ДПС-а Ђукановића и његовог окружења, иако по накнадним сјећањима то није било јасно великом броју чланова.

Тада је уз Ђукановића стао само Маровић, иначе кум Момира Булатовића, тадашњи министар полиције Филип Вујановић, генерални секретар Владе Душко Марковић, Војин Ђукановић, градоначелник Никшића Благоје Церовић и директор владине Агенције за преструктурирање привреде Милутин Лалић.

Због ријетких независних медијских извјештаја из тог периода, али и селективног памћења актера сједнице, тешко је тврдити да ли је сам Ђукановић током јавне прозивке био тај седми глас или је ријеч о тадашњем директору Будванске ривијере Ђорђију Прибиловићу или о директору Фонда ПИО Михаилу Бањевићу, мада је вјероватније да је са Драганом Ђуровићем, Штурановићем, Данилом Вуксановићем... био међу онима уздржанима. Њих је било, опет према различитим подацима, између оних 11 до 22.

Ђукановић је тада поднио оставку на мјесто потпредсједника ДПС-а, али је задржао премијерску фотељу, по наговору Маровића, којег многи виде као кључну фигуру у побједи против Булатовића, што због идеолошких темеља које је поставио у унутарпартијској борби, што због начина на који је вођена битка у општинским одборима.

Након раскола 11. јула, Ђукановићевој струји у парламенту остало је 28 мандата, јер се 17 посланика приклонило Булатовићу. ДПС је у септембру оформио коалициону владу у коју су ушле и опозициона Народна странка, СДП, албанске партије, Демократска унија Албанаца и Демократски савез.

Након јулске сједнице ГО ДПС-а, Булатовић и његове присталице су на свом конгресу одржаном 16. августа одлучили да своју странку, такође, назову ДПС, а да њихов кандидат на предсједничким изборима буде Момир Булатовић.

Уставни суд Црне Горе је Ђукановића “потврдио” као јединог кандидата ДПС-а, након чега је Булатовић неколико мјесеци касније формирао Социјалистичку народну партију. 

У међувремену, изборно надметање претварало се у сукоб током којег су медији, укључујући и ТВЦГ, коју је контролисао Ђукановић, и “Побједа”, коју је дуго контролисао Булатовић, износиле прљави веш супротстављених табора.



Раскидана су “нераскидива” кумства и пријатељства, склапана нова, а сукоб је кулминирао 13. јануара 1998. на протестима које је испред Скупштине Црне Горе организовао Момир Булатовић, након што је одбио да призна пораз од Ђукановића на октобарским предсједничким изборима... 

Извор: Вијести.ме