Упознајте ''Златну копачку'' Србије у Европи...
Од девет операција, аматерског фудбала и утоваривања телевизора до хет-трикова Монаку и Базелу! Ко је револуционар Маринко, а ко Дани Алвес из Обале Слоноваче; зашто је и сам допринео повређивању; како то да је Фалкао оставио просечан утисак на њега; да ли је размишљао о репрезентацији; за кога би играо - Звезду или Партизан; ко је највећи готивац у Швајцарској.
Фудбал 12.07.2017 | 00:00
Његово име је Дејан Соргић. Има 27 година, рођен је у Книну, одрастао у Цугу и игра за Тун на позицији нападача. Отац му је у потрази за бољим животом 90-их година кренуо пут Швајцарске где је прво радио као конобар да би касније добио посао у фабрици. Соргићје прошле сезоне постигао 15 погодака, а како је коефицијент тамошње прве лиге 1,5, води се да је дао 22,5 голова. Иза себе је оставио Марка Шћеповића, Адема Љајића, Данка Лазовића и Мирослава Радовића. Погоцима је сачувао Тун у елити, између осталих и хет-триком против Базела у гостима - што никоме пре тога није пошло за ногом 17 година - па су швајцарски новинари на темељу његових заслуга проглашавали овај клуб најзанимљивијим пројектом првенства, а управо њега лансирали у домаће фудбалско сазвежђе. "Човек којем је само небо граница", "Соргићев нови живот" само су неки од наслова који су украшавали насловнице Блика и осталих медија.
Не брините ако нисте знали одговор на оно питање. Није ни он.
"Нисам имао појма за то, сазнао сам тек кад сам прочитао код вас на МОЗЗАРТ Спорту. Нисам ни знао како се рачуна Златна копачка. Супер је осећај стварно. Пре годину дана био сам срећан што сам уопште добио професионални уговор, нисам ни сањао да ће овако све да испадне и да ћу постићи толико голова", почиње Соргић разговор за наш портал.
ДЕВЕТ ОПЕРАЦИЈА, ХЕТ-ТРИК ПРОТИВ МОНАКА, ПРОСЕЧНИ ФАЛКАО И ПОЗИВ КОЈИ СЕ НЕ ОДБИЈА
Верујте, његова прича би комотно могла да се пренесе на филмско платно. Да позавидеАлфред Хичкок, Мартин Скорсезе и Квентин Тарантино заједно.
Каријеру је започео у Луцерну у којем је прошао скоро све млађе категорије, али су убрзо малери попут авети почели да куцају на врата. Један за другим, други за трећим и све тако до броја девет. Чак толико пута је морао под нож.
"У Луцерн сам дошао са 15 година, а са 19 потписао професионални уговор. Провео сам четири године у првом тиму, од тога сам две-три био повређен. Скоро сваки пут различита повреда. Двапут лево, једном десно колено, примицач, зглоб, ломио сам руку, двапут оперисао вилицу. Најгоре ми је било када су ми отишли укрштени лигаменти. Имао сам 21 годину. Најдуже сам се опорављао од тога. Али, никада нисам губио веру у себе. Увек ми је био циљ да се вратим, да играм у првој лиги. Многи тренери су ми говорили да баталим фудбал, да се запослим као и остали људи. Одустајање никад није била опција за мене. Нисам хтео да се предам. Подржавали су ме пријатељи и породица и захвалан сам им на томе."
После кратке епизоде у Шафхаузену у сезони 2013/2014 - где је уживао наклоност тренера Мауриција Јакобачија, али који му се уједно захвалио на сарадњи јер једноставно није желео фудбалера са "стакленим ногама" - уследио је, многи би рекли, стрмоглав пад у аматерски Кринс. А испоставило се да се препородио и вратио на фудбалску мапу. Како, зашто? Нека вам сам Соргић каже. Памтиће се тај трећи јул...
"Прошле године смо баш негде у ово време у Лугану играли пријатељску утакмицу са Монаком. Постигао сам хет-трик у првом полувремену! Било је ту много познатих играча. Андреа Рађи, Тјемуе Бакајоко, Тома Лемар, Радамел Фалкао, Валер Жермен, Вагнер Лав... Да нисам раније гледао Фалкаа и да ми је као једини параметар послужио тај меч, 'ладно бих рекао да је просечан нападач. Није се нешто показао, а-ха-ха. Не знам шта му је било, можда није имао воље. Реално, сви знамо да је одличан центарфор. Биле су припреме, не знам колико су били мотивисани, утренирани, да ли су већ имали тренинг ујутру. Наступили су у измешаној постави."
Соргићу је посебну пажњу привукао момак за којег ове сезоне једноставно није било места у машинерији Леонарда Жардима.
"Зове се Алан Сен-Максимен. Има фризуру као Хуан Квадрадо, а и наликују по стилу игре. Млад играч, лево крило, фантастичан је. Убијао нас је позади. Једини који је играо добро за њих у првом полувремену. Ове сезоне су га позајмили Бастији, верујем да ће бити од њега нешто у будућности. Тек му је 20 година. Такође, Бењамин Менди је страшан играч. Набил Дирар је исто био добар. Пошто сам у првом полувремену играо на левом крилу, чувао ме је десни бек Меди Бенедин и није одиграо нешто добро. Али, штопер Марсел Тисеран је био солидан. Баш је прошлог лета прешао у Инголштат, био је иначе на позајмицама у Лансу и Тулузу. Андреа Рађи је јак као стена, стабилан, агресиван је максимално. Разменио сам дрес с њим. Тјемуе Бакајоко ме није одушевио на тој утакмици, нисам ни знао да је играо. Валер Жермен је сјајан."
Није ни слутио колико је решетање Монака имало одјека. Живот дефинитивно пише романе...
"Спортски директор Туна Андрес Гербер прочитао је извештај ове утакмице у новинама. Потом је звао мог бившег тренера из Луцерна Данијела Гроса који ме је тренирао када сам имао 20 година. Њих двојица су добри пријатељи, а и играли су заједно у Јанг Бојсу. Гербер га је звао, а овај ми је јавио за интересовање Туна. Нисам веровао да ће људи да сазнају за утакмицу, да ће директори разни да прате, да ће да се дигне толика фрка. Мислио сам 'Пријатељска је, кога брига за то?' Погрешио сам, очигледно. Гербер се стварно разуме у свој посао, добар је човек пре свега, квалитетан спортски директор и уме да препозна таленте."
"СВИ МЕ САДА СХВАТАЈУ ОЗБИЉНИЈЕ, НИЈЕ МЕ БИЛО СТИД РАДА У ДИСКОНТУ"
Дејан има само речи хвале за Тун. Како и не би, буквално је прогледао у новој средини.
"Одлично су ме прихватили од самог почетка, али осећам да ме сада више поштују и гледају неким другим очима. Тренери су ми често причали да сам важан играч и да могу да одлучим меч. Играо сам добро и када нисам давао голове, што је њима веома важно. Знали су то да цене. Био сам користан на други начин, одвлачио сам чуваре, стварао шансе. Тун је одличан клуб, све се ради транспарентно. Купују јефтино, живе од продаје, трагају за младим и перспективним играчима, као и за фудбалерима из нижих лига, резервистима у неким другим клубовима... Има мало странаца, али није да имају било какав проблем са њима. Играо је овде и Андрија Калуђеровић, има много играча из Африке, пружају им шансу да заиграју у првој лиги, што им је убедљиво најјачи адут."
Годинама се у везу са Туном доводе финансијски проблеми. Помињао се чак и банкрот, гашење клуба, навијачи су донирали новац... Велика деградација клуба који је пре десетак година играо Лигу шампиона. О чему се заправо ради?
"Од тих силних донација управа је добила 1.500.000 франака, слиће им се у касу озбиљна свота и од Савеза, тако да њима новац није проблем. Скоро сваке године се диже фрка око гашења, али мислим да је немогуће да овај клуб банкротира, иако нема много пара. Ми играчи на својој кожи никада нисмо осетили било какву кризу. Увек смо добијали плату на време."
Хајде за трен да се вратимо на онај период пре трансфера у Тун. Како си зарађивао? Плате у трећој лиги нису бајне.
"Радио сам три месеца у дисконту који функционише по принципу "Максија" у Србији. Пре тога сам завршио школу за канцеларијски посао. Да нисам потписао за Тун, вероватно бих радио у другој, јачој фирми, пошто је све било договорено. Ништа од тога ми није тешко пало јер сам радио парт-тајм да бих могао да тренирам. Нисам могао да радим цео дан нити сам горео од жеље да боравим у дисконту, али био сам свестан да морам. Овде је скуп живот. Не можеш живети само од плате у трећој лиги. Нисам имао избора, али то не значи да ме је било стид тога. Главни задатак ми је био да утоварам ствари у камион. Пиће, храну, робу... Или ако неко наручи, рецимо, телевизор одем на адресу и донесем му."
Да ли су те муштерије препознавале на новом радном месту?
"Ха-ха-ха, ту и тамо, знали су ме преко имена. Играо сам ја у Луцерну, али нисам тад нешто био познат. Сад ме у Туну сви знају, а и у Луцерну. Приметим да ме препознају и да причају о мени, али не питају често за слику или аутограм. Можда само понеко дете."
РЕВОЛУЦИОНАР МАРИНКО, ЛИМАР КАО ИНСПИРАЦИЈА, МЕК, СОНИ И ОСАМ ФАМОЗНИХ МИНУТА
Два су човека важна за Соргићев препород. Први је Маринко Јурендић. Бивши хрватски нападач, те доскорашњи тренер Кринса у којем је Соргић процветао. Недавно је квалитетан рад наплатио одласком у друголигаша Арау.
"Маринко је и сам играо у навали, па је знао како да тренира и мотивише нападаче у свом тиму. Често је остајао са мном после тренинга, радили смо заједно, вежбали шутеве... Улио ми је невероватно самопоуздање, а оно је неопходно нападачу. Стварно је велики мотиватор. Строг је, али истовремено и правичан. Увек ми је говорио да постоји шанса, веровао је у мене, причао ми је да ћу једног дана опет играти као професионалац. Много сам ствари научио од њега."
Јурендић је спровео праву револуцију у трећелигашком швајцарском фудбалу који је - аматерски. Због тога су разни играчи којима је каријера била у ћорсокаку спас потражили управо у Кринсу где су им врата увек отворена и где могу да тренирају као професионалци. Ретки су се покајали.
"Већина трећелигаша има три тренинга недељно, максимум четири, јер ту играју углавном људи који се баве другим пословима. Јурендић је у Кринсу променио све. Увео је шест тренинга седмично за оне који не раде или иду у школу. Четири увече и два додатна ујутру. То је била заједничка идеја Маринка и спортског директора. Одличан је тренер стварно, можда и најталентованији млади стручњак у Швајцарској."
Други човек који је заслужан за Соргићеву ренесансу је Риџ Мунси, центарфор из Демократске Републике Конго. Додуше, он је нашем саговорнику више послужио као инспирација. Зашто?
"Прошао је сличан пут као ја. Радио је код свог оца у фирми као лимар. Заједно смо играли од 15. године, прошли смо заједно скоро сваку категорију у Луцерну. Он је већ био ту кад сам дошао. Играли смо заједно и у првом тиму где смо баш добро функционисали. И он је изборио трансфер у Тун преко Кринса, дао је 22 гола на 14 утакмица. Сада је у Грасхоперсу, али слабо игра и није стандардан. За разлику од мене никад није био повређен, па не знам шта је проблем. Инсприсао ме је да успем. Размишљао сам у фазону што не бих могао и ја, ако је он остварио бар део својих снова. Улио ми је огромну наду."
Соргић и Мунси својевремено нису живели као професионалци, што је, чега је и сам Дејансвестан, макар делом кумовало повредама.
"Не кријем да сам начином живота бар мало допринео повређивању. Највише сам се у Луцерну дружио управо са Мунсијем. Радили смо што и свако са 19, 20 година. Ишли смо у Мек, играли Сони, излазили... Нисмо живели баш као професионалци. Свестан сам да је можда и то допринело повредама, али има ту више фактора. Можда ми тело једноставно није било спремно за професионални ниво. Сада више користим слободно време да се одмарам, што раније нисам чинио."
Њихово пријатељство изродило је занимљиву анегдоту...
"Из Цуга до Луцерна имао сам два воза. Један што баш брзо стиже до Луцерна и други који стаје на сваких 10 минута, али којим иде Мунси. Намерно сам ишао другим да бих се срео са њим и да бисмо причали, па макар било то и тих осам минута. Много је духовит и добар човек. Увек је насмејан, стално збија шале. Што се фудбала тиче, друкчији је тип играча од мене. Одговара му енглески стил, на дуге лопте, није неки техничар, али је одличан у ваздуху. Снажан је, а и брз, уме да главом спусти лопту, висок је скоро 190 центиметара."
ОБОЖАВА ШПАНЦЕ, ГЛЕДА НЕМЦЕ, ГОТИВИ ИТАЛИЈАНЕ
У реду, знамо шта лежи Мунсију. А Дејану?
"Обожавам шпански фудбал. Пошто сам брз и добар техничар, управо волим такав стил. Реал Мадрид ми је омиљени клуб, још откад је тамо играо Пеђа Мијатовић. Свеједно ми је да ли сам усамљен у шпицу, да ли нас је двојица или имам крила са стране. Само не волим да сам ја тај који је на боку. Не креирам шансе, већ сам усмерен ка голу. Волим да играм у средини напада."
Ипак, највише је у немачком фудбалу...
"Пратим Бундеслигу јер се овде свака утакмица преноси на ТВ-у. Не могу ја без фудбала. Свако слободно време користим да га гледам. Углавном пратим тимове у којима играју Срби и Швајцарци. Са Фабијаном Лустенбергером и Валентином Штокером из Херте играо сам у Луцерну. Свиђа ми се немачки менталитет. Ево, освојили су Европско првенство за младе, узели су Куп конфедерација, актуелни су светски прваци... Не знам шта им је, али дефинитивно имају другачији менталитет од нас Срба а-ха-ха. Рођени су победници. У Бундеслиги највише волим Дортмунд, баш форсирају тај пресинг који ја волим, као и наш нови тренер Марк Шнајдер. Играо сам са братом Романа Биркија, он се сад вратио са позајмице у Јанг Бојс. Причао ми је како су Дортмундови играчи добијали високе премије у Лиги шампиона, а и о фамозном Жутом зиду. Каже да нешто слично никада у животу није видео."
Дејан симпатише и фудбал на Чизми.
"Готивим Италијане. Ремо Фројлер је прешао из Луцерна у Аталанту, недавно и Николас Хас, млади швајцарски репрезентативац. Добар је, играо сам против њега. Највише волим Интер, али немају среће никако. Није ми јасно зашто не игра Стеван Јоветић кад је топ играч."
Поменуо си Марка Шнајдера и његов стил. О каквом тренеру је реч?
"Ту је већ четири-пет година. Он је био главни мозак екипе прошле сезоне. Деловао је из сенке јер није поседовао лиценцу. Наш бивши тренер Џеф Сајбене је индиректно на његовим заслугама изборио трансфер у Арминију Билефелд. Да не будем погрешно схваћен, и Сајбене је изванредан тренер, али је главни концепт игре био Шнајдеров, који је био асистент и Сајбенеу и пре њега Урсу Фишеру који је сада у Базелу. Тражи од нас да играмо хај-спид фудбал, хоће да ми имамо лопту, да не чекамо у одбрани и играмо на контре, него да вршимо пресинг и водимо главну реч на терену. Захтева брзу игру. Показивао нам је снимке РБ Лајпцига и Атлетико Мадрида који управо гаје такав стил."
"БАЗЕЛ БИ И СА РЕЗЕРВАМА БИО ШАМПИОН"
Значи, трансфери из Туна у Базел нису неуобичајени. Отишао је Урс Фишер, али и још неки играчи. Ти си им се препоручио само тако - хет-триком на њиховом стадиону.
"Волео бих да пређем у Базел, али не знам да ли сам им интересантан. Ако би стигла понуда, не бих се бунио. Мада мислим да су њима приоритет млађи играчи, а и тамо је јака конкуренција. Још увек нисам добио никакву понуду. Не знам да ли се неко јавио клубу, мени није, а-ха-ха. Не бих имао ништа против да останем у Туну. Све око и унутар клуба је супер. Атмосфера, људи, нови тренер... Наравно, ако би ме позвали из Немачке или Италије, то би било веома интересантно за мене. Али, није као да морам да идем. Не жури ми се."
А о Базелу - очекивано - само речи хвале.
"Убедљиво најбољи и најорганизованији швајцарски клуб. Прошле сезоне су неколико кола пре краја освојили првенство. Лагано би и са резервним тимом били шампиони. Шта рећи, када су тамо играли Сејду Думбија и Марк Јанко. Они су сада отишли, али управа се увек снађе. Сваке године имају најбољи тим, играју Лигу шампиона или Лигу Европе, имају паре, скауте... Сада је нови спортски директор Марко Штрелер, у управи је и Александер Фрај (бивши швајцарски репрезентативци, прим. аут), видећемо како ће се показати. Георг Хајц, спортски директор пре Штрелера, обављао је сјајан посао. Базел не купује скупо, али имају пара за добар скаутинг, што на крају веома добро уновче. Имена попут Џердана Шаћирија, Ерена Дердијока, Ивана Ракитића, Здравка Кузмановића, Гранита Џаке и Брила Ембола довољно говоре..."
Тунова "деветка" из топа одговара на питање ко му је био убедљиво најтежи противник прошле сезоне. Реч је управо о једном од Базелових штопера.
"Чех Марек Сухи! Баш је агресиван и јак. Кад год сам хтео да примим лопту, он ме је јако ударао. Чувао ме је скоро и није ми било лако."
Не бисмо баш рекли, али 'ајде. Дао им човек три гола. Кратко је Дејан скенирао и остале играче у Швајцарској, махом наше интернационалце.
"Одушевио ме је Миралем Сулејмани када сам играо против њега у купу. Види се да је одличан играч, техничар, обожавам његов стил. Левицу поготово. Могао је много више да није било повреда. Није ми јасно како Данијел Алексић не игра више у Санкт Галену. Кад год смо играли против њих, седео је на клупи. Можда има неки проблем са тренером. Мислим да је предобар играч за тај клуб. Мало је на терену с обзиром на то какве квалитете поседује и како изводи слободњаке. Дао је Базелу голчину са 30 метара."
ДАНИ АЛВЕС ИЗ ОБАЛЕ СЛОНОВАЧЕ, КОБРА ЈАНКО, "СТАРКЕЉА" ДУМБИЈА И БИВШИ НАПАДАЧ ПСЖ-А КОЈИ ПЕВА РЕГЕ
А онда су на ред дошли странци...
"Одлично сам се капирао са Кристијаном Фаснахтом, слични смо по стилу игре. Недавно је прешао у Јанг Бојс. Добар је играч, очекујем од њега да заблиста у будућности. Једног дана ће сигурно играти у швајцарској репрезентацији. Али полако, још је млад. Одличан је и Матео Тосети, уписао је 15 асистенција прошле сезоне, невероватно центрира. Сад је код нас из Кринса дошао Крис Каблан, десни бек. Пореклом је из Обале Слоноваче. Брз је, агресиван, није висок, борбен, техничар, има одличан центаршут. Подсећа ме на Данија Алвеса. Марк Јанко је феноменалан. Колико је само хладнокрван испред гола... Убојит је у шеснаестерцу, слично као Мунси о којем сам причао. Овде су Јанка звали Кобра. Сејду Думбија ме није одушевио, не знам како је дао оволико голова. Против нас нешто није био расположен, није играо ништа специјално. Чак ми и изгледа много старије него што заправо јесте. Није више тако брз а-ха-ха."
На страну фудбал, ко је највећи готивац у швајцарском фудбалу?
"Гиом Оаро. Много добар момак. Није арогантан, не фолира се, иако је играо за Пари Сен Жермен. Виђам га често по граду, иначе је у Берну, воли да пева и свира гитару. Баш је на додели награда за фудбалере певао песме Боба Марлија. Одличан је певач. Запалио је друштвене мреже."
У Туну - каже Дејан - нема неког притиска, но то не значи да га нема у другим редовима.
"Зависи од клуба до клуба. Ако Тун веже два-три пораза, то није сад не знам какав проблем. Не осећамо притисак. Рецимо, у Луцерну је већи притисак од стране навијача и председника, а ко зна како је тек у Базелу. Ипак, мислим да нигде није као у Партизану и Звезди. Има и овде ватрених навијача, али боља је контрола на улазу у стадион. Све у свему, нигде није као на вечитом дербију. Чини ми се и да су српски новинари више критички настројени према клубовима, него што је то случај са Швајцарцима."
Дакле, швајцарска фудбалска култура је много другачија од српске?
"Швајцарци воле фудбал, али нису толико страствени као Срби. Не врти се све око фудбала нити су фудбалери идоли. Овде и са обичним послом можеш да зарађујеш као фудбалер, што у Србији није случај."
"ЧУЈЕМ ДА У ЗВЕЗДИ КАСНЕ ПЛАТЕ, ШВАЈЦАРЦИ СУ ОДУШЕВЉЕНИ ГРОБАРИМА, СРБИЈА КОНАЧНО ЛИЧИ НА ТИМ"
А кад смо већ код београдских вечитих ривала, за кога навија Соргић?
"Навијам за Звезду, али не мрзим Партизан. Увек навијам за црно-беле када играју међународне утакмице. Другачија је моја перспектива у односу на људе у Србији. Одрастао сам у Швајцарској. Мени је Србија испред вечитих ривала. Наравно, волео бих да некад заиграм за Звезду, али не свиђа ми се што читам да играчима касне плате. Не знам да ли бих у случају евентуалног позива баш сад дошао у Звезду. Кажем, нисам потпуно информисан, само сам неке ствари читао. Не бих имао ништа против ни да заиграм за Партизан. Понављам, пре свега сам Србин."
Долазио је Дејан и на стадионе Звезде и Партизана.
"Двапут сам ишао на Маракану да гледам Звезду. Једном је била нека квалификациона утакмица још док је играо Миленко Аћимовић, а други пут пре неколико година када је Звезда играла са ОФК Београдом пред крај првенства. Гледао сам уживо само један Партизанов меч, мислим да су играли са Напретком. Иначе, препричавали су ми неки саиграчи из Туна атмосферу из Београда када су играли против Партизана. Гробари су их одушевили."
У разговору са Швајцарцима незаобилазна тема је - Београд.
"Причамо о Србији, како не. Највише их занима Београд јер су чули за сплавове и добар провод. Стално ме питају за Београд. Често причамо и о репрезентацији."
А шта има Соргић да каже на ту тему?
"Србија сада игра добро, коначно изгледа као тим, откад је Муслин променио систем. Можда је то важније него да имамо добре појединце који не функционишу заједно. Од српских играча издвојио бих Адема Љајића који је паклен играч. Раније сам волео Матеју Кежмана. Иначе, пре сам се увек чудио како губимо, а имамо одличне играче."
Можда је требало да дође Соргић?
"Да, да, можда, нападач из Туна, а-ха-ха."
Питање се само наметнуло. Да ли је време за репрезентативни дрес?
"Нисам очекивао да ћу оволико бити ефикасан, нити да ће ме ико звати у репрезентацију. Наравно, то ми је велика жеља, али реалан сам. Теже је дати гол, рецимо, у Њукаслу, него у Туну. Да играм у Базелу можда би била друга прича. Овако... Да се разумемо, не бих имао дилему ако би ме позвала Србија. Србин сам, немам швајцарски пасош, упркос томе што се у швајцарском фудбалу не водим као странац, пошто сам играо за јуниоре Луцерна."
Значи, ништа ако позову Швајцарци?
"Ништа, немам пасош, а-ха-ха..."
И за крај, како се опушта Дејан Соргић?
"Гледам "Брејкинг Бед" и "Призон Брејк". Омиљени филм ми је "Милионер из блата", гледао сам га три-четири пута. Опуштам се и уз музику. Волим хип-хоп, слушам и Лексингтон, Милиграм, Амадеус. Не волим старе народне песме."
ФИФА или ПЕС?
"ФИФА. Увек бирам Арсенал због Алексиса. Обожавам како игра. И, наравно, Реал Мадрид."
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар