Звезда: Докази да смо 1946. били прваци Србије!
"То нису биле квалификације, већ првенство Србије у фудбалу и то се јасно може видети. Не радимо ово из хира, већ из потребе да се захвалимо Рајку и осталима за оно што су постигли на терену, у немогућим условима", кажу у Црвеној звезди.
Фудбал 01.07.2017 | 22:30
Хиру, који је потпредседник ФК Партизан, Владимир Вулетић, коментаришући иницијативу "вечитог ривала" приписао генералном директор црвено-белих, Звездану Терзићу.
И не само то.
Вулетић је, као доктор правних наука, опширно говорио и о 1946, али и о чувеној "Шајберовој" сезони 1985/86, у којој је - ако причате са људима из Љутице Богдана - титула морала да припадне Црвеној звезди. У Хумској, међуитим, сматрају да њихове комшије "силују историју".
У потрази за одговорима и црвено-белом страном ове несвакидашње и помало шкакљиве приче, из угла односа два наша највећа клуба, Мондо је посетио Стадион "Рајко Митић" и, симболично, у просторијама Секције ветерана срео се са господином Браниславом Јоцићем (57), дипломираним спортским новинаром, хроничаром спорта и историчаром фудбала иза којег су три објављене књиге: "Рајков пут до звезда", "Фудбал у Београду за време Другог светског рата" и "Ел гранд Милован".
Друштво су нам правиле легенде ФК Црвена звезда, од Милоша Шестића, преко Станислава Карасија и осталих, који су пажљиво слушали разговор који се овог пута, на инсистирање саговорника, ограничио само на 1946. годину.
Прихватили смо сугестију.
"Тема је преобимна да бисмо имали и концентрацију за разговор о '46. и '86. у исто време, а камоли за читање. Предлажем да данас причамо само о '46, а да остало отавимо за неку наредну прилику", предложио је популарни Јоцке, којег су нам као члана Скупштине ФК Црвена звезда и препоручили у клубу као "овлашћеног и релевантног саговорника на ову тему".
Јоцић је десет година провео истражујући не само 1946. и 1986. фудбалску годину у Југославији, већ комплетну историју фудбала на овим просторима, надасве Црвене звезде за коју је наступао у млађим категоријама.
"Овај пројекат није хир, нити машта господина генералног директора Терзића, нити било кога запосленог у Црвеној звезди", почео је Јоцић разговор за Мондо.
"Ово је титула која је освојена на терену, давне 1946. и прави актери те титуле више нису живи, осим члана наше ветеранске секције и голмана те генерације фудбалера Црвене звезде, Миодрага Малише Петровића. Он је живи сведок првог послератног клупског првенства у фудбалу, с којим сам ступио у контакт пре седам година и од њега добио прве релевантне податке о том првенству".
"Искористио сам и познанство с Рајком Митићем, од 2005. до пред саму његу смрт 2008. године. Тада сам постао и његов биограф, уз сагласност његове породице и Секције ветерана Црвене звезде да могу да напишем биографију о Рајку Митићу", додао је Јоцић и истакао да се тада и упознао са природом "спорног" првенства, који у Партизану доживљавају као "квалификационо такмичење уже Србије од пет кола, са једнокружним системом".
"Кроз рад на биографији први пут сам се упознао са тим фудбалским првенством и, уопште, с фудбалом који се играо током Другог светског рата рачунајући и прво послератно раздобље - како је организован спорт, како су организоване фискултурне секције и по републикама, и у заједничкој држави. Кренуло се од државног, који је назван Фискултурни одбор Југославије, испод њега Фискултурни спортски одбор Србије (у даљем тексту ФИСОС, прим. аут), онда су били окружни одбори, срески и на крају месни одбори. Комплетна инфраструктура се спустила до најмањих места у Србији", причао је Јоцић можда сувопарне, али важне податке везане за саму природу такмичења.
"Први покушај организованог фудбалског првенства у Србији био је у мају, јуну и јулу 1945. године. Али, пошто је инфраструктура била разорена, клубови су били у повоју, није се могло играти првенство, већ се играло међу-окружно првенство у којем је репрезентација Крагујевца победила репрезентацију Београда 5:1, тако да је репрезентација Крагујевца први послератни првак Србије у фудбалу. Већ два месеца касније одржано је прво државно првенство (ФНРЈ, прим. аут), на којем нису учествовали клубови, него све републике, покрајна Војводина и тим ЈНА", рекао је Јоцић и додао:
"Космет тада још није био покрајна, у спортском смислу имао је статус округа, тако да је такмичењима руководио ФИСОС".
КАКО ВОЈВОДИНА ОДВОЈЕНО?
Спонтано смо се задржали на примеру Војводине, утолико што је један од аргумената "против" Звездине иницијативе био и тај што је суботички Спартак у исто време освојио покрајинску лигу која је била истог ранга као и - српска.
"Војводина је административно и географски припадала Србији, али је спортски била потпуно одвојена. Постојао је посебан Покрајински фискултурни савез Војводине, који је сва своја такмичења организовао одвојено од ужег дела Србије. Да појасним, ако би се случајно догодило да, не дај Боже, Војводина једног дана буде самостална, Спартак би имао свако право да каже да је 1946. освојио прву титулу", појаснио је Јоцић.
Није само Војводина...
"Важно је напоменути да ово првенство народних република није играно само у Србији, већ у свакој републици, покрајини Војводина, али и Истри, која није била покрајина. Она је административно и географски припадала Хрватској, али је нечијом вољом одлучено да се тамо игра посебно првенство тако да је и Истра имала свог првака", открива Јоцић.
Када је покушај организовања републичког такмичења на пролеће 1945. пропао, за разлику од Хрватске где је Хајдук освојио титулу и касније, 2011. године, за тај успех добио пехар од Хрватског ногометног савеза, фудбал се у Србији закотрљао организовано на јесен исте године.
У Партизану сматрају да су то биле само квалификације за прво државно првенство ФНРЈ 1946/47, али у Црвеној звезди нуде прегршт доказа да то није било тако, већ...
"Прво послератно клупско фудбалско првенство основано је 30. септембра 1945. утакмицом Црвена звезда - Железничар 18:0. Фудбал је те јесени био организован по окрузима. Тада је, у београдском округу Црвена звезда одиграла своју прву званичну утакмицу. Београдски округ био је један од 14 у Србији, уз Нишки, Ваљевски, Топлички, Пожаревачки, Смедервски... и једини који је, због величине и бројности клубова, био подељен у три групе: Дунав, Сава и Жупа Земун".
"Првенство је било организовано по једноструком бод систему и било је предвиђено да се игра и јесење и пролећно коло. Међутим, такмичење се у Београду отегло, док је у свим осталим окрузима у Србији било завршено, тако да је ФИСОС одлучио да уместо пролећног дела такмичења у Београдском округу, снаге одмере прваци група Дунав, Сава и Земун. Ми смо већ 25. новембра завршили то првенство као први и, заједно са осталих 13 првака округа наставили такмичење на пролеће у међу-окружној лиги", испричао је Јоцић.
Још један важан догађај догодио се између краја јесењег дела, 25. новембра, и првих утакмица наредног пролећа.
"ФИСКУЛТУРА": ПРВЕНСТВО СРБИЈЕ
Јоцић је из богате архиве извукао неколико докумената о седници одржаној у децембру 1945. на којој је донета одлука о организацији првог државног првенства у фудбалу за сезону 1946/47. Опоненти Звездине иницијативе сматрају да је све што се играло пре тога на територији Србије било квалификационог карактера, међутим Јоцић нуди доказе да је седница одржана када су републичка првенства била увелико у току.
"Стога, не могу бити квалификациона. Овде се (показујући на извештаје у листовима Политика, Наш спорт, итд, као и часопис Фискултура који је имао статус Службеног листа у то време) јасно види да се радило о првенству Србије. Иста су, у исто време, била играна и у другим републикама".
"Ту се тачно види да је првенство Народне републике Србије покренуто не као квалификационо, већ као регуларно првенство јер се од нечега морало кренути. А онда је Фискултурни савез Југославије на седници између 14. и 16. децембра 1945. године донео одлуку да се игра прво државно првенство за сезону 1946/47 и она је објављена на насловној страни листа 'Фискултура'. Тек тада је одлучено ко ће и како учествовати у државној лиги, што побија тезу да се радило о квалификацијама", тврди Јоцић.
"У тој одлуци, наводи се да ће у првој сезони учествовати победници републичких првенстава и покрајине Војводина, осим у случају Србије и Хрватске које су као републике са највише клубова дале два учесника. Тада је акламацијом донето да једино тим Централног дома Југословенске армије, Партизан, наступи у првенству ФНРЈ апсолутно без иједне утакмице у првенству Србије", наставио је даље са излагањем.
"Морам да напоменем и да није истина да Партизан није постојао у време када је одржано то прво првенство Србије (што је Вулетић у једном тренутку навео, алудирајући на то да је Црвена звезда играла фудбал, док је војска ослобађала Јасеновац, прим. аут). Оно је почело 30. септембра 1945, Партизан је основан шест дана касније и прву утакмицу одиграо је 6. октобра. Партизан је могао да се укључи у то првенство, али према свим сведочењима, као и сведочењима у мемоарима Светозара Вукомановића Темпа, Партизан није био ни основан да би играо боранија лигу, већ да би био приказан источној Европи и Совјетском савезу".
"И, заиста, Партизан је већ у октобру отпутовао на турнеју по Чешкој, Словачкој, Пољској, касније СССР-у, имао је изванредне резултате тамо, приказао сјајну игру и модеран фудбал, а на поменутој децембарској седници био је проглашен за јединог сигурног учесника државног првенства 1946/47", рекао је Јоцић.
ПРОЛЕЋЕ 1946.
Када се снег отопио, фудбал се поново заиграо широм Србије на пролеће '46. године. У Црвеној звезди сматрају да је то био наставак првенства републике, које ће кулминирати финалним туриром у мају и јуну.
"За разлику од Партизана, остали клубови рачунајући и Црвену звезду на пролеће 1946. наставили су такмичење на републичком нивоу. На међу-окружним првенствима одржаним од 20. марта до 5. маја добијени су прваци округа и тада се издвојило шест клубова који су играли уже завршно првенство Србије за 1946. годину, које је одржано од 19. маја до 30. јуна. То је турнир због којих неки људи злонамерно истичу табелу тврдећи да је Црвена звезда одиграла пет утакмица по једнокружном систему…", осврнуо се Јоцић на један део Вулетићевог интервјуа датом нашем репортеру на припремама Партизана у Словенији.
"Црвена звезда јесте одиграла тих пет, али то је било завршно првенство. То је заправо био процес у којем је наш клуб одиграо 17 утакмица од 30. септембра 1945. до 30. јуна 1946. године. Дакле, апсолутна је неистина да смо одиграли само пет утакмица", подвукао је Јоцић и нагласио масовност и озбиљност самог такмичења:
"Према мојој евиденцији, у првом првенству Народне републике Србије учествовало је преко 150 тимова, што је касније по броју учесника надмашио само Куп Југославије".
Због чега ово радите и зашто вам је ово важно?
"Од 2007. активно радим на овој теми. Жао ми је што се о томе озбиљно говори тек сада, када је Црвена звезда егал с Партизаном, због тога што би неко могао да помисли да желимо да наметнемо те две титуле, да се оне девастирају и девалвирају... То није тачно. Пројекат је започет пре десет година, пет година је рађено на њему, међутим вероватно је сада сазрело време да се о томе разговара. То није ни хир, ни омаж. Титулу су освојили момци које су као капитени предводили Милован Ћирић и Рајко Митић. Они су прву титулу освојили на терену, заслужено, на разореним теренима без траве, због чега су се многи те '45. и '46. повредили, сам Рајко Митић је био седам месеци одсутан због повреде менискуса. Играло се по џомбама, блату... То је био трновит пут и дужни смо да изгурамо ово до краја, због њих", испричао је Јоцић, док су остали потврдно климали главама.
"Можда су и претходне генерације биле дужне, али као аутор овог пројекта осећам да смо дужни према Црвеној звезди да то урадимо. Радимо ово уздигнута чела, ово није хир јер на овоме радимо десет година, можда је тек сад дошао у жижу јавности али они који прате мој рад знају када је то започето", додао је.
"ЗАШТО ОВО ПАРТИЗАНУ СМЕТА?"
У Хумској, између осталог, сматрају да је Црвена звезда играла фудбал, док је армија ослобађала Јасеновац, где је - цитирамо господина Вулетића - "погинуло 20.000 Срба".
"Заиста није било тако и не знам шта бих рекао на те речи господина Вулетића. Претеча Црвене звезде је УСАОС, који је прву утакмицу одиграо у ослобођеном Београду 19. новембра 1944. године против тима Прве пролетерске дивизије и победио 4:3. А, Црвена звезда је прву утакмицу одиграла 4. марта против екипе КНОЈ-а Београда, Друга коњичка бригада, победили смо их 3:0. Обе екипе биле су састављене од војника из Београда, било је и неколико фудбалера из Загреба који су били придодати", наставио је Јоцић неуморно да наводи податке, датуме и резултате без да би и краичком ока потражио помоћ у обимној документацији која чека излазак пред надлежну комисију ФСС.
"Није тачно да је Црвена звезда прву пријатељску међународну утакмицу одиграла у Албанији, већ је то било 28. марта 1945, победила је 12:0 репрезентацију Албанија. После тога, Црвена звезда гостовала је у Албанији у априлу, одиграла три утакмице и све три добила, тако да не стоје приче да су се 'они борили, а ми играли фудбал'. Партизан тада није ни постојао. Тек у октобру месецу, четири-пет месеци после ослобођења, Партизан је формирао своју екипу од Загребачке, Београдске армијске области и појединаца из редова мађарске, македонске и муслиманске вероисповести", напоменуо је Јоцић.
"Утолико, тврдње господина Вулетића не стоје, изрекао је много неистина, не знам да ли из незнања или није имао добре саветнике... О 1986. години нећу сада да причам, мада је и ту погрешио, јер није кажњено шест, него 12 клубова одузимањем шест бодова, итд, али о томе неки други пут. Не видим због чега се било ко у Партизану буни око наше иницијативе везане за 1946. годину, они који су створили тај клуб нису ни желели да он игра у било каквом првенству Србије, једноставно то је био државни пројекат који ће касније као једини привилеговани тим акламацијом ући међу учеснике првног државног првенства. Да су играли, верујем да би они били прваци. Већ сам рекао да су нас сјајно представљали у иностранству, играли су добар фудбал и то потврдили тако што су освојили прва два државна првенства ФНРЈ".
Јоцићу је засметала и Вулетићева шала на рачун "мангупарије из Црвене звезде, која се организовала као одговор на загребачко оснивање Партизана".
"То је велика неистина, да не кажем нешто друго. Зна се да је Уједињени савез анти-фашистичке омладине Београда оснивач Црвене звезде, да су све то били млади људи од '22. до '24. годишта, од најстаријег Ђорђа Које Паљића, до најмлађег Зорана Жујовића. Први председник Коста Томашевић је био '23. годиште. То су све били омладинци, а неки су били студенти пре рата, док су после рата сви уписали студије. Зато је Црвена звезда у првим послератним годинама носила име Омладинско фискултурно друштво, а онда је фузијом са Студентом променила назив у Омладинско-студентско фискултурно друштво и тај назив је имала до 1950. године, када је преименована у Спортско друштво Црвена звезда", причао је Јоцић озбиљним тоном и нагласио:
"Никаква београдска мангупарија није основала Црвену звезду, све су то били напредни омладинци и студенти. Сви су они провели анти-фашистички рад у Београду, међу њима је било и истакнутих комуниста, тако да то што прича господин Вулетић не стоји", поручио је новинар и публициста Бранислав Јоцић на крају првог и опширног разговора за Мондо, после којег је јавности, верујемо, јасније због чега Црвена звезда инсистира на томе да у званичним документима буде наведено да је и шампион Србије за 1946. годину.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар