Стари и нови крајишки завичаји

Забиљежено у Бачком Јарку поводом шездесетогодишњице доласка колониста Крајишника у Војводину. У Бачком Јарку, у ресторану „Троглав“ породице Росић, окупљају се Крајишници, углавном поријеклом испод Динаре - они који су у Бачку стигли у вријеме колонизације – али и они који су напустили родни праг у љето 1995. године. Састају се тако стари и нови крајишки завичаји.

Србија 28.06.2017 | 22:14 Какве све слике и мисли прођу човјеку кроз сјећање када му у нови завичај дође онај стари?! Када му на врата његовог новог дома закуцају рођаци, пријатељи, кумови, комшије... И донесу мирис старог краја: колијевке, огњишта, варенике, пуре, пршуте, сира, бијелог лука, уштипака, ракије, дима који вјетрови враћају с тавана...

Када му у нову кућу уђу опанци од броја четрдесет и пет, па навише, а у њима бијеле вунене чарапе докољенице, плаве сукнене панталоне, бијела кошуља, преко леђа нехајно пребачен огртач, а на глави крајишка капа.



Све смо то гледали у Бачком Јарку, гдје кипти од Крајишника. И равничарских и горштачких, и прогнаних, и окућених - од Крајишника сваке феле. А то није мала ствар, јер је стари завичај дошао у посјету новом, оном бачком.

Послије "добро дошли" и "боље вас нашли" стари завичај сједа за нови сто, вади цигарету, па вели:
- Додајде ми, домаћине, мало ватре! - каже један који је дошао из старог краја.
- Како би на путу? – питају једни друге.
- А, свакојако – одговарају упитани.

Никада домаћину не бива јасно зашто баш тако са старим завичајем започиње разговор. Зашто му тада ријечи наједном отежају и зашто баш мора да пита како је било на путу?



А онда прочну пролазити слике и мисли. Нижу се. Поредане. Једна за другом. Под конац. Прво оне из дјетињства, па онда редом надаље. Све су из старог завичаја. У овом случају из оног испод Динаре.

Када слике и мисли почну дефиловати, постаје јасно зашто је стари завичај прво питао како је било на путу. И да је хтио другачије, и није могао бити заподјенут разговор двају завичаја.

Једина мудрост у томе јесте то што веће планине од кућног прага никада није било. Што су од старог до новог завичаја прегажени брда и планине, потоци и ријеке, камење и стазе, шуме и пропланци, села и градови...

Путовало се. Одувијек. И увијек се питало: - Како је било на путу? А то најчешће послије „осме офанзиве - након колонизације Војводине.

Ако се то чини и сада, па и након шездесет година, поново отежају ријечи домаћина, упркос томе што сада мало ко каже да је кућни праг највећа планина.

И на путовањима су ријечи тешке. Надјачавају их многи путујући звуци: клопарање точкова воза, писак локомотиве, трактање запрега, брујање мотора... Па и сама тишина. Она је најтежа.

А слике и мисли теку.
- Како је било на путу? - пита увијек и бака Сава Росић, некада Мрђа, када јој у њен нови завичај у Бачком Јарку покуца на врата неко из старог завичаја - на врата ресторана "Троглав".

Бака Сава је прескочила највећу планину на свијету 1946. године - кућни праг. Имала је четрнаест година. Велики рат је био завршен, а почињала је нова офанзива - осма. Најдужа. Ништа мање болна и опака од претходних седам, ратних. Офанзива је почела испод Динаре и Троглава, са Ливањског поља, из Дрвара, Шипова, Петровца - из Крајине. Кренули су Крајишници на далек пут. Неизвјестан. Са дјецом и завежљајима, са старим и болесним, са младим и веселим - у далеки крај. До њега и путници и путовање.

Прво збориште - Петровац. Осма офанзива тутњи. Ваља се свијет. Иде, иде... Чује се и пјесма, али и она запиње у грлу, као и сада ријечи када стари крај закуца на врата новог завичаја и затражи ватре да припали цигарету.

И пјесма је, али и није. Пјева се, али нема радости у набреклим крајишким прсима као када се раније пјевало на копању, берби, комушању, код стоке, на извору, на сијелу и прелу... Нема, па нема.

Напунио прса Крајишницима ппреголеми жал за дрењинама, за оскорушама, за варелим млијеком, посној пури, троношцу, огњишту, веригама, за првим уздасима, врелинама и милинама.

- Осма офанзива се окупила у Петровцу. У вагоне су се пењали Шиповљани, Дрварчани, Граховљаци и сви остали Крајишници. Маса забринутих људи прелива се у воз без возног реда. Колонисти засјели на платформе, на прозоре, у клупее, на кровове... Путују у равницу – сјећа се књижевник Јован Михаило, сада настањен у Петроварадину.

Станице нису бројане. А зашто и да се броје? Постојале су само двије: прва - полазна у старом крају, те крајња - посљедња у том новом, одређеном завичају.
У ствари, станице и нису могли бројати. Воз крене, па стане. Крене, па се украјчи на неком слијепом колосијеку. Дан на станици, ноћ на прузи. Пролази вријеме. Стари крај иза сваког клопота точкова бива све удаљенији. У неком вагону лаје пас. Понио га у торби босоноги дјечак.

Освану и Нови Сад. Прострла се равница. Бачка!

“Крајишници! Идемо у Бачки Јарак! Полазак! Пјесма. По наређењу, али ни сада она не помаже да се од милине надимају крајишка прса. Стисла равница. И њен још невиђени кру' велик к'о точак од запреге. Бачки Јарак - крајња станица. Путовању је крај - сјећа се бака Сава.

Полако казује. Ријеч по ријеч, док јој на свечаност пристижу стари и нови завичај - њени Крајишници.

А Бачка каљава, влажна, оронула, сива и жалостива. Да је чељаде, мирне душе да јој удијелиш милостињу. Само понека лијепа кућа. Кућа да изгледа кућом. Остале су начињене од набоја – од иловаче и пљеве. Па, бар да су од камена као у старом крају подно Динаре, Старетине и Троглава.

Тако у Бачку дођоше Ињци, Михаљице, Росићи, Вујановићи, Козомаре, Павловићи, Арежине, Михаили, Мрђе, Балаћи, Томићи, Ћулибрци, Бикићи...

Бачки дани потекоше у трудоданима, у блату, у редовима – у обнови.

- Крајишници, пјесма! - рече старица када су се скоро сви окупили у ресторану поводом шездесетогодишњице доласка у Бачку.

А онда опет неко из старог завичаја закуца на врата ресторана "Троглав".
- Узми, дијете. Узми, ваља се - још на вратима нуди дошљака бака Сава хљебом и сољу.
- Како би на путу?
- Ево, послали дрењинов пекмез - каже дошљак из старог краја, па из торбе вади још ракију, сир, јабуковачу... Многе ђаконије.
- Да се то, дијете, поједе - казује осмоофанзивка бака Сава Мрђа и путник из воза без возног реда, потоњи ударник и бригадир, а сада чувар успомена на стари крај.
А стари завичај засјео у новом. Савио ноге под столом. Потегао ракију, па запјевао. Пјесма грлена и набрекла. Прса хоће да попуцају.
- Крајишници, пјесма!
На вратима поново куца неко одоцнио из старог завичаја.
- Узми, дијете, ваља се.



Воза без возног реда више нема. Ни стари крај више није онакав какав је некад био - када су кренули путници и путовања. Такође, ни нови. Урасле су бачке пруге којима су долазили возови са Крајишницима.

Крајином је протутњала још једна офанзива. "Олуја"! Сажегла је стари крај.
- Да се то, дијете, поједе - вели старица.
Какве ли јој тек сада слике и мисли пролазе кроз сјећање?
- Узми, дијете. Узми, ваља се - понављала је старица, нудећи храном своје Крајишнике из Бачке, али и оне из старог завичаја.

У међувремену многи од Крајишника који су, када је настајала ова приповијест, били у Бачком Јарку упокојили су се. Мир пепелу њиховом.

(БН/Тихомир Несторовић)