Прича: Император - разорне љевице и тужне судбине...!
Пречесто имамо потребу да критикујемо друге, стављајући се у њихову улогу и говорећи како бисмо ми “то нешто“ другачије урадили.
Фудбал 29.06.2017 | 23:30
Већина тих теорија, нешто чиме, као нација, волимо да се бавимо у слободно време, почиње чувеним – “Кад би' ја имао ТЕ паре...“.
Потпуно логично, претпостављајући да је апсолутно све решиво новчаним путем, ваљда верујући да постоје ’неки’ људи који за адекватну надокнаду решавају све оне ситуације у животу – ситуације у којима престаје да буде важно и како се зовете и презивате, а не чиме се бавите или колико новца имате.
На те неизбежне животне факторе свако од нас реагује другачије, носећи се са њима на свој начин. Они нити су лаки, нити их има превише, па сходно томе ни не би требало уопште улазити у њих, а посебно износити свој, најређе, супротан став.
Иако и све то никако не сме бити дугорочни ’изговор за све’, управо је трагедија обележила живот и каријеру једног од најбољих и најдоминантнијих нападача света у последњих неколико деценија. Играча који је по таленту и могућностима био пројектован у ’надограђену’ верзију свог земљака, једног од најбољих у историји, Луиса Назарија Роналда да Лиме.
Центарфора конституције титана и исте такве снаге, ’левака’ страховитог ударца и добре душе, али и специфичног односа према лопти. Као уосталом и сви који долазе са поднебља где сте од малих ногу научени да се искључиво ’Игра лепо’ (Јога Бонито) – Адријано Леите Рибеиро.
Његова прича, барем њен почетак, не разликује се превише од оних које смо често имали прилику да читамо или за живота пратимо – рођен је 17. фебруара 1982. године у Вили Крузеиро, једној од најопаснијих и најсиромашнијих фавела у Рио де Жанеиру.
Колико је ’Баре’ суров крај, поред тога што њиме дневно патролира 530 војних полицајаца, описује и ситуација из 2002. године, када је новинар телевизије ’Глобо’ Тим Лопес заробљен, мучен и убијен, после чега је исечен на комаде – јер је кришом снимао дистрибуције дроге на улицама Бразила.
Као што је неколико пута рекао и Дејан Рамбо Петковић – легенда српског, али више бразилског фудбала – када одрастате у фавели прве три ствари које вам се саме наметну јесу да крадете, продајтете дрогу или играте фудбал.
И поред бурног окружења, у ком су свирепа убиства, насиље и упад јединице Б.О.П.Е. у ваш дневни боравак потпуно нормална ствар, нису ретки случајеви где су појединци успевали да се спасу беде, а да на том путу постану светски познати спортисти.
Адријано је фудбал почео да игра управо на тим улицама, улицама на којима за 24 часа погине преко двадесеторо деце, од старта користећи чињеницу да је физички напреднији од вршњака, што му је омогућавало да брже развије остале параметре своје игре, пре свега технику, а потом и дриблинг.
Адријанов деда, Луис, био је један од зидара који су градили Бразилију, престоницу Бразила, баба Ванда продавала је зачине и чоколаду на пијаци, како би му куповала аутобуске карте и копачке, док је млађи од браће, Тијаго, постао свештеник.
Заједно са неколицином пријатеља освајао је аматерске турнире у малом фудбалу, догађаје које редовно посећују скаути највећих домаћих клубова, па се тако по први пут нашао на великом терену са непуних 15 година, у млађим категоријама великана Фламенга.
“Када сте дете, ваши снови су прелепа девојка и брз ауто, док вам је мајка најважнија особа на свету, она којој желите да обезбедите велику кућу и лагодан живот. Ја сам живео за дан када ћу ући у кућу и рећи јој – ’Мама, од данас не мораш више да радиш’“, рекао је једном старији од синова чистачице Росилде Леите и грађевинског радника Алмира Рибеира.
Није превише времена прошло пре него што је Адри, како га је мајка звала, могао Росилди да изговори реченицу коју је толико желео, пошто је већ са 17 година постао првотимац тима са чувене Маракане.
Већ следеће, 2000, уписао је свој први наступ за црвено-црне, четири дана касније и први погодак, да би га на крају сезоне, у којој је постигао 19 голова на 26 сусрета, Вандерлеј Луксембурго начино и делом националног тима.
Још док је био члан омладинског погона, спекулисало се да су за њега заинтересовани милански великани – Интер и Милан, а причало се и да мадридски Реал и Манчестер Јунајтед мотре на развој каријере новог бразилског чуда.
’Неразури’ су на крају били најстрпљивији, али и најконкрентији, па је Адријано на почетку новог миленијума стигао у престонцу моде, у трансферу који је подсећао на трејд НБА тимова. Да је баш Интер на крају победио и не треба да чуди, пошто је познато колико је Масимо Морати, ’отац’ модерног, моћног Интера, ’слаб’ на играче из Јужне Америке.
Да би цео посао био завршен, управа тима са Ђузепе Меаце најпре је продала другу половину уговора његовог земљака Вампете Пари Сен Жермену за нешто мање од десет милиона евра, везиста је на крају завршио у Фламенгу, а центарфор од 190 центиметара и 90 килограма за 13,1 милион евра постао нови играч Интера.
“Играли смо пријатељску утакмицу против Реала у Мадриду, чини ми се на турниру ’Сантјаго Бернабеу’, када је дао импесиван погодак, прави пројектил из слободњака у 90. минуту. Рекао сам себи – ’Хавијере, ово је нови Роналдо. Има све што је потребно – снагу, дриблинг, шут, игру главом, осећај за постављање у одбрани...’“, присећа се један од најбољих бекова свих времена, велики господин и жива легенда Интера Хавијер Занети.
Ипак, и поред импресивног старта, како су места у самом шпицу била резервисана за споменутог ’Ил Феномена’, Кристијана Боба Вијерија и Хакана Шукура, Адријано је позамљен Фиорентини.
И у Фиренци је била паклена конкуренција – Енрико Кијеза, Предраг Мијатовић, Нуно Гомеш, Маурицио Ганц.... Али, то му није засметало да настави да показује колики потенцијал поседује.
’Виола’ и поред изузетно квалитетног играчког кадра није успела да се спасе испадања у Серију Б, а Бразилац је сезону завршио са импресивних 13 погодака на 17 мечева. Деловало је да ће то бити довољно да се врати у редове клуба с којим је под уговором, али је онда уследио нови ’трејд’...
’Дупло’ власништво није ништа страно за фудбал у Италији, ни тада, а ни сада, с тим да је Адријано овога пута имао ’улогу’ Вампете. На крају, донекле се испоставило да се све то уклапало у дугорочнији план Интера.
Како би дошли до потписа Фабија Канавара у Парму су послали Матеа Ферарија, тачније одрекли се његове друге половине уговора, 8,8 милиона евра и послали Адријана међу ’Млекаџије’, а датум за наредну одлуку о његовој каријери заказали за тачно две године.
Опет, мајка природа омогућила му је да увек неугодно упознавање са бритким италијанским штоперима ’не осети’ као други, пошто су се они одбијали од њега, безуспешно покушавајући или да му одузму лопту или да га просто оборе.
На ’Енио Тарднију’ је новог најбољег другара нашао у виду, такође млађаног, Адријана Мутуа – тада одличног и обећавајућег румунског нападача.
Споменути двојац, заједно са Себастијаном Фрејом, Хидетошијем Хакатом и Сабријем Ламушијем, преводио је Парму до петог места у лиги, а јунак наше приче у потпуности се 'одомаћио'.
У првих 16 мечева 15 пута је погађао мрежу – левом, десном, главом, из прекида... Заиста је деловао супериорно на терену, а одисеју у Парми завршио је са 27 погодака на 42 дуела, што је напокон било довољно за шансу у Милану.
То што су желели да га врате шест месеци пре договора, у јануару 2003. године ’неразури’ су платили готово 33 милиона евра. Реципрочно гледано, у поређењу са данашњим трансферима – то би било негде између 70 и 80 милиона.
Међутим, већ до краја фебруара огроман новац, који је донекле и непотребно потрошен, био је у петом, шестом плану пошто је насловнице италијански дневних листова красила једна слика и једна реч.
Црно-плави дрес са бројем десет, а изнад златним словима – Император.
Управо тако је и деловао, разгрчући и варајући противнике једне за другим, пре него што пошаље пројектил под саму пречку или савршеним пасом пронађе саиграча.
Касније је постао познат и упамћен по специфичном надимку, који га је и најбоље описивао док је на терену, али је за први ипак заслужна његова бака. Она му је пре и после сваког тренинга правила кокице, па су га саиграчи из подмлатка управо тако и прозвали – кокица.
Са 22 године био је првотимац и први стрелац једног од најбољих тимова света, са уговором на четири и по године, док се у међувремену усталио и у ’Селесау’. Полусезону је завршио са 14 голова, да би круна дошла на Копа Америци.
Јавност у Бразилу очекивала је од Роналдиња, Каке и њега да надоместе изостанак повређеног Роналда, што је он и те како озбиљно схватио. Предводио је екипу до финала са шест погодака и две асистенције, али је седми њему омиљени и најдражи, како каже, у каријери.
“Лепо је живети у Италији, у Милану... Девојке су прелепе, храна је савршена, клима, град, а има и доста добрих клубова. Ипак, и поред новца и лагадног живота, као и саме могућности да се са Интером боримо за највеће титуле – ништа не може да се пореди са играњем за своју земљу. То је највећа част коју један Бразилац може да доживи, ништа није ни слично“, јасан је био Адријано.
Аргентина је водила у ’вечитом дербију’ 2:1, у великом финалу у Лими, играо се 93. минут када је Дијего послао центаршут на ивицу казненог, а лопта се одбила од два играча мало иза Адријанових леђа... Као на песку, само је подигао, измакао се уназад, и закуцао у мрежу...
Био је сигуран и у пенал серији за коначни тријумф, а селектор Карлос Алберто га је током славља неколико пута означио као главног јунака у походу Бразила на трофеј.
Све је било као у сну, био је херој нације и један од најбољих нападача планете, спремао се за поход на титулу и Лигу шампиона, али је један позив променио све у секунди...
“Пратио сам га исто колико и клуб, знао сам све о њему од првог дана, али ме је само једна ствар уплашила. Адри је из фавела, а у Бразилу је беда као и у мојој Аргентини... Видео сам претњу јер није нимало лако када се обогатиш, а да пре тога ниси имао готово ништа. Сваки дан сам разговарао с њим, трудио сам се да има све што му је потребно. Истовремено, питао сам се и где иде после тренинга, шта ради, колико излази... Бојао сам се да не упадне у неке невоље, да направи себи проблем“, морао је Занети да застане како га не би савладале емоције, пре него што је наставио у даху:
“Адри је јако био везан за оца, који је уживао да га гледа, никада није пропуштао његове мечеве, иако смо играли и у терминима који су у пола ноћи у Јужној Америци. Једног дана предсезоне, играли смо ’Тим трофео’, традиционални турнир на нашем стадиону, и после меча смо се договорили да идемо на вечеру. Свратио сам до његове собе, кренули смо да излазимо и тада му је зазвонио телефон, позив из Бразила – ’Адри, тата је мртав’. Бацио је слушалицу о зид и почео да вришти. Најежим се и данас кад се сетим... Председник и ја смо га од тог дана пазили као млађег брата, али...“.
Наслутио је ’Ел Тракторе’ да све врло може за час да оде у потпуно супротном смеру, а први покушај Моратија и управе, не би ли га тргли из депресије у коју је лагано тонуо, био је нови петогодишњи уговор, којим су желели да му ставе до знања да су каријера и живот тек пред њим.
У први мах, деловало је да су успели јер је Адријано, закључно са јуном наредне године, постигао 42 поготка за клуб и репрезентацију. Нажалост, испоставило се да је тело успело да издржи само ’сезону и по’ режима којим се борио са губитком оца.
Није помогла ни прва, ни друга дупла круна са Интером, трофеј за најбољег стрелца и победа на Купу Конфедерација, ни то што му је нови колега у шпицу био Златан Ибрахимовић. Из ове перспективе, чини се да га је дотукао напад јавности у домовини после Мундијала у Немачкој, његових лоших игара и ране елиминације петоструких првака света.
“Отац је био неко ко је био уз мене од првог дана, давајући ми безрезервну подршку на и ван терена. Обожавао је да ме гледа како играм. Због њега сам постао ово што сам данас. Нисам могао да се помирим да га више нема, тонуо сам се дубље и дубље, а једино ми је алкохол помагао. Излазио сам свако вече и остајао до ујутру, а и пио сам све чега сам се дохватио – пиво, вино, водка, виски... “.
Почео је да касни или да уопште не долази на јутарње тренинге, пошто није био у стању да се пробуди, да би кулминација свега уследила 19. фебруара 2007. године у познатом миланском ноћном клубу, на његов 25. рођендан, Адријано се физички сукобио са 206 центиметара високим Американцем Роландом Ховелом, тадашњим плејмејкером Варезеа, који га је – према речима сведока – провоцирао.
Тучу су започели у клубу, завршили је испред њега, а инцидент озбиљнијих последица спречили су Роналдо и остатак друштва с којим је изашао, док се Адријано на наредном тренингу појавио са неколико ожиљака на лицу.
Роберто Манчини само је чекао разлог да га уклони, али Масимо Морати и даље није желео да одустане, иако је овај имао барем десет кила вишка – одлучивши да би за Адрија било најбоље да се на сезону врати у Бразил.
Уточиште је пронашао тамо одакле је и кренуо, проводећи дан и ноћ на улици са ’Црвеном командом’ – го до појаса, у јапанкама, док га на једној од тераса шиша ’локални’ берберин. Убрзо је саопштено да је постигнут договор са Сао Паолом и да ће играч наредних годину дана наступати на ’Мурумбију’.
“Идем да кажем мами да смо били много срећнији док нисмо имали новац“, рекао је за ’Скy Италиа’ пре него што се запутио ка аеродрому.
Да све буде још горе 'побринуо' се тако што је мајци једног од најбољих пријатеља, једног од најопаснијих нарко дилера, купио мотор кредитном картицом. То му је на крају донело серију саслушавања, а истовремено и наслове широм света који су га оптуживали да сада зарађује продајући дрогу.
Улицама су доминирали дресови са бројем десет и његовим именом, и пре него што је дебитовао, а кренуло је са два гола у првих деведесет минута, дао их је још девет... Међутим, алкохол – у комбинацији са екипом с којом је одрастао, која је у међувремена постала једна од најјачих у бразилском подземљу, били су превише.
Најпре је суспендован због ударања играча Сантоса главом, потом је кажњен због кашњења на тренинг, а да је завршио са Сао Паолом било је јасно пошто је самоиницијативно изашао с тренинга, уз речи – ’Може ми се’.
По повратку у Италију, на старту сезоне 2008/09, стигао је до 100. гола у клупској каријери, био је стрелац и у дербију ’Дела Мадонина’, стигао до још једне титуле, али је и даље тврдоглаво одбијао да на другачији начин барем покуша да остави трагичну смрт оца иза себе.
Покушао је и Жозе Мурињо, који је у међувремену преузео екипу, да му помогне на разне начине, па чак и директним, јавним апелима на њега – не желећи уопште да говори о томе зашто га нема ни у протоколу за мечеве, иако је било довољно само да га погледате, пошто је изгледао као да су га пчеле изуједале, са тежином од 102 килограма у том тренутку.
“Не би превише ни требало да разговарамо о томе, сви знају да, када сте у том стању, ништа није лако. Ово је веома озбиљна ситуација, за све нас, никако није шала. Нема никакве везе са недостатком дисциплине, али... Нећемо више о томе. Све у свему, нисам бесан, већ тужан. Видећемо како ће се све завршити, али ме он, од сада, занима као особа и као човек, па тек онда као центарфор“, искрен је био господин ’Посебни’, пре него што је Адријано почетком маја 2009. постао слободан играч.
“Изгубио сам жељу и љубав за игром, а верујем да свако има право да буде срећан својим послом. Не знам, видећу шта ћу и како даље, за сада знам да неколико месеци нећу ни мислити на фудбал...", рекао је Адријано по доласку о домовину.
На срећу, челни људи његовог Фламенга, уз малу помоћ мајке, успели су да га наговоре да настави са тренинзима и потпише једногодишњи уговор. Желели су да учине све како би га спречили да се тотално окрене 'улици', а поново је деловало да је крај 'тунела' тако близу.
Мање од 20 дана по повратку у дечачки клуб био је стрелац против Атлетико Параненсеа, а двадесет дана касније и првог хет-трика у дресу вољеног тима. Мало је смршао и почео да личи на некадашњег 'Императора', док је све наставило да се одвија као у бајци.
И поред тога што се крајем године колима закуцао у кола у супротном смеру, као и док је био у Италији – нико није превише марио шта ради ван терена, када из недеље у недељу тресе мреже.
После тачно седамнаест година Фламенго је постао првак Бразила, а Адријано се још једном осетио као херој. Са 34 гола на 48 наступа и још једним хет-триком, у спектакуларном преокрету у Фла-Флу(Флуминенсе) дербију (5:3). Заслужио је и повратак у репрезентацију, а шлаг на торти била је понуда породице Сенси – трогодишњи уговор са Ромом вредан пет милиона евра по сезони...
Наредних дана у медијима су се појављиваље слике слављеничке журке коју је приредио, фотографије са барем двадесет девојака и гомилом алкохола, али и једна због које је упропастио све што је у претходних годину дана урадио.
Усликан је како заједно са пријатељем држи оружије у рукама, од којих је једно било поприлично упечатљиво – златни калашњиков.
Није му непримерна слика донела ништа сем неколико нових рунди разговора у оближној полицијској станици, али је истовремено натерала и селектора Карлоса Дунгу на размишљање, а његова одлука била је довољна за нови, коначни суноврат.
Није га било у националном тиму за Мундијал у Јужној Африци због, како је Дунга рекао, "непримерног понашања и неспортског начина живота", што је довело до тога да еуфорију у Риму експресно замени велико разочарање.
Само девет месеци пошто се вратио на 'Чизму', два старта и шест улазака с клупе касније, уз нула постигнутих погодака, поново је био на аеродрому, у авиону за Рио, још једном као слободан играч. Најмање је била срећна његова мајка, која га је једва 'отерала' из Бразила, из лошег друштва, кримогене средине...
Ипак, боље да се не дотичемо онога што је уследило, пошто два наступа за Коринтијанс и један за Атлетико Параненсе не спадају у озбиљан фудбал.
А, шта тек рећи за два меча у дресу извесног Мајами Јунајтеда, у трећој лиги Сједињених Америчких Држава, где је Дејвид Бекам одређено време фигурирао као потенцијални власник. Мама је инсистирала на одласку из добро познатих разлога, а Адријано се понадао да ће попут неколицине познатијих колега заиграти у МЛС лиги.
"Јесте он у међувремену наставио да игра фудбал, прослављајући сваки гол тако што је гледао у небо и посвећујући га њему, али после оног телефонског позива ништа није било исто. И остали су се укључивали временом, Иван Рамиро Кордоба је такође проводио доста времена с њим, сећам се да му је стално причао – Адри, ти си мешавина Роналда и Ибрахимовића, да ли си свестан да би могао да постанеш најбољи у историји?. Нисмо успели да га тргнемо, депресија га је 'јела' изнова и изнова... То је можда и мој највећи пораз у каријери. И даље ме јако боли све то, чињеница да нисам могао да му помогнем, да сам био немоћан...", закључио је Хавијер Занети.
Тако је остало записано да је Адријано Леите Рибеиро свој последњи меч одиграо првог дана маја 2016. године у дресу Јунајтеда са Флориде, против градског ривала Фјужна, али чак ни то, као ни све што нам је приређивао годинама, не може да умањи оно што нам оставља у 'аманет'.
Од спектакуларних голова, дриблинга, доминације на чувеном 'Про Еволуитон Соццеру', па све до једне од бољих фотографија са београдских улица – Миха, Вијери и он у епизоди – 'Шта ћемо од прилога?'.
Да се разумемо, далеко од тога да оправдавам његове животне одлуке или начин на који се понашао у великом броју ситуација, свестан да постоје људи чија је свакодневница далеко тежа, таква да у људима буди инстинкт за пуким преживљавањем.
Он просто није успео да се избори са ониме што му је догодило... На крају крајева, њевог живот, његов таленат, његов новац...
"Чим се вратим међу моје људе, у мој крај, одмах се пише да продајем дрогу, отворим пиво са другарима после фудбала, ево – опет се опија, наставља да се уништава.... Не знам како људи не могу да увиде да сам овде већим делом времена, насмејан, расположен, срећан... То је осећај који за који сам мислио да више не постоји. Сада сам овде и трудим се да сваким даном више помогнем, највише преко фондације коју сам основао само за 'Баре', како би што више деце кроз школу изашло на прави пут. То је моја мисија", нема дилему Адријано.
Нама остаје жал за још једним прерано потрошеним талентом, али и још једно подсећање да није све увек онако као што изгледа, или како пише у новинама, кад већ постоји тај порив за 'прекројавањем' туђег живота.
Да ли је могао све другачије? Наравно да дâ.
Да ли је морао? Апсолутно не.
Чак и када данас гледате његове најбоље потезе и голове, фактор импресивности увек је исти. Посебно јачина којом је био у стању да шутне лопту, притом веома прецизно, а омиљени су му били ударци из ’маске’ – када искористи неколико ривалских дефанзиваца, само је ћушне испред себе и из корака гађа контра угао.
"Добијем лопту на центру, погледам – испред мене три играча и голман... Рекох себи, шта имам да се мучим и да трчим. Узмем и шутем са 40 метара, под пречку" – Адриано Леите Рибеиро.
Адријано и Синиша Михајловић аутори су једне од најоргиналнијих сцена у новијој фудбалској историји, пошто су на мечу против Роме помоћу игре папир-камен-маказе одлучивали ко ће извести слободњак. Миха је оба пута победио... и оба пута погодио.
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар