Прича: Кад Фараони плачу...!
Мидо, Заки, Абутрика и скупи Момо! Момо Салах мораће да има на уму сва та искуства, и нераскидиву везу с политиком, и очекивања огромне нације, и мудре речи и дела Мохамеда Абуртике и све глупости Ахмеда Хосама Мида и Закија, и 36,9 милиона фунти вредно увеличавајуће стакло кроз које ће га посматрати навијачи Ливерпула, страхујући да то опет – није то. . .
Фудбал 26.06.2017 | 23:00
Са Мохамедом Салахом није могло да буде другачије: 36,9 милиона фунти, колико је по сопственом признању инкасирала Рома, клупски је рекорд, и ценимо да је оних 1,9 милиона убачено тек да на листи најскупљих појачања трон више не заузима Енди Керол, бламантни појас за спасавање (а у ствари бетонске ципеле) у обличју неуспелог “енглеског Батистуте” који је доведен за гро новца од трансфера Фернанда Тореса у Челси.
Салах делује као играч који ће се лако уклопити у Клопову “хеви-метал” трупу. Вредан и брз, десно крило са опасном левицом и њухом за гол – нешто попут Арјена Робена са севера Африке – и са жељом да покаже да његов период у Челсију није био ништа друго до лоша адаптација и неразумевање са Жозеом Мурињом, који га је тада безецовао.
(У истом периоду, када је Салах блистао за Базел у Лиги шампиона, тражио га је и Ливерпул)
Но ово није време ни место за причу где би Салах могао да се уклопи у првих једанаест – рецимо, да мађионичар Кутињо добије нешто повученију улогу, а да ударни трио, у недостатку новог шпица, чине Мане, Салах и Фирмино и даље као лажна “деветка” – па чак ни за ону о рокади, која је управо Роберту Фирмину дала сада већ помало уклети Ливерпулов дрес са бројем 9, који су у протеклим годинама од економа дужили ликови попут Кристијана Бентекеа, Јага Аспаса и Рикија Ламберта.
Сем доказивања да је наредан за највише домете у најспектакуларнијој лиги на свету,Салах ће имати један тежи задатак, онај који од њега очекује нешто више од 90 милиона Египћана у турбулентној, древној држави: да сруши фаму о неснађеним египатским фудбалерима у иностранству и измири све дугове оних који су трошили свој таленат “на црту” и потом нестали са фудбалске мапе, својом или туђом вољом.
Без притиска, момак...
Египћани верују да је претеча фудбала настала баш овде – мада ће вам исту реченицу говорити и у Централној Америци, и у Јужној Америци, и у Кини – када је у време прослава плодности играна нека игра налик овој, са ланеним лоптама које ће вековима касније бити пронађене у гробницама.
Од доба фараона до данас, фудбал је у Египту (као и у остатку Африке, више него на било ком другом континенту) тесно везан са политиком, нацијом и менталитетом, од тога да су били прва модерна држава Африке чији се спортски успех огледао у учествовању на једном Мундијалу и на два турнира на Олимпијским играма између два рата (на оним првим савладали су Краљевину СХС, 4:2), преко узлета за великог југословенског пријатеља, пуковника Насера – тада ће, 1957, освојити први од седам трофеја за Куп афричких нација, са Насером у публици и са Ад-Дибом на терену – до нереда, грађанских и других ратова, протеста и жртава, свих турбуленција које су почињале или се завршавале на египатским стадионима.
Можда ту, у константним успонима и падовима, у фудбалској функцији која изгледа као ЕКГ човека и једнако брзо уме да се обори, треба тражити разлог посустајања или одсуства храбрости великих египатских фудбалера: од земље која је луда за фудбалом, која је у фудбал на прескоке улагала много новца, и која има једно од највећих ривалстава – Ал-Али и Замалек, као пролетаријат против буржоазије, републиканци против монархиста, либерали против конзервативаца – очекивало би се да пред суд историје изађе са нечим јачим од два учешћа на светским првенствима, без иједне победе. Да, освајали су Куп афричких нација и у прошлој деценији, редовно и заредом, али то нема тежину као учешће на смотри најбољих.
Египатске фудбалере дуго је тукао глас да су лењи, да болују од фараонског комплекса и да им то обожавање нације некако увек дође главе; да ствар буде замршенија, мало ко од њих успео је да се клони дневне политике и да не уђе у често неухватљиве дилеме и политичке битке.
И нема, ваљда, бољег примера тај самостечени нарцисизам од Ахмеда Хосама Хусеина Абделахмеда, најнадаренијег играча којег је надсахарска Африка икада видела.
Поређења са његовим другаром из Ајакса, када су обојица ступила на велику сцену, неминовна су и неће се допасти нашем египатском пријатељу: Мидо – јер иза она четири имена крије се, наравно, Мидо, са стопалима од злата и главом пуном хелијума – био је способан да испрати све ране лудости Златана Ибрахимовића ван терена (о неподопштинама, тучама, пријатељству њих двојице Швеђанин је имао неколико упечатљивих пасуса у својој чувеној аутобиографији), а на њему и да га надмаши. Иако две године млађи, у оној генерацији Ајакса која и даље, упркос финалу Лиге Европе, важи за последњу велику, Мидо је изгледао као да може све.
Био је (тада и само тада) бољи шпиц од Златана, а био је и већа звезда од Златана, не само зато што је имао поклонике спремне да га мумифицирају тамо доле на југу.
Ништа није онако како изгледа, па чак и ако поредите Египат и Шведску: иако би човек неупућен у фудбал могао помислити да је Швеђанин имао безбрижно детињство, а Египћанин одрастао у сиромаштву, истина је заправо супротна. Док је Златан и на северу Европе живео балканске ратове и слушао босанску музику, Мидо је бивао опточен свилом и кадифом, као син угледне и имућне каирске породице.
Остали су пријатељи, али њихове су каријере отишле у потпуно супротним смеровима и правцима, о интензитету да не говоримо: Златан је и са 36 тражена роба, док је Мидопровео године смуцајући се по Европи и Енглеској – тог би периода Салах морао поново да се подсети – и на крају, стиче се утисак, протраћио своју каријеру, са свега неколико трофеја и без опипљивијег успеха у 51 одиграној утакмици за национални тим.
Данас учи за УЕФА лиценцу и нада се да ће постати тренер који ће умети да стане на реп свим играчима као што је био Мидо...
Још гори према свом таленту био је “Булдожер”, како су звали краткотрајну сензацију у Премијер лиги. Амр Заки, сетиће се можда приљежнији пратиоци Премијер лиге, стигао је једног лета на позајмицу из Замалека као неиспитана роба, а онда запалио Острво својим инстинктом за гол и лудилом у глави за мање од пола године.
Пет голова на шест утакмица, па два гола Ливерпулу на Енфилду – други су биле маказице! – једно време треће место на листи стрелаца, иза Анелке и Робиња... И онда крах.
Амр Заки се зиме 2008. једноставно није вратио у Виган са утакмице репрезентације – стигао је тек после неколико дана и није се ни трудио да објасни менаџеру Стиву Брусу и газди Дејву Вилану где је био и шта је радио – након чега је пропала опција да му Виган понуди уговор. Заки се мучио и са повредама, да, али више од тога је губио снагу у свакодневном ремпловању са сопственим егом. Професионализам и залагање биле су му стране речи, и тако је и он испунио усуд и постао тај стереотипни Египћанин у иностранству; давно је у пензији и о њему се мало шта зна и чује.
Можда је, зато, и природно да су најбољи египатски фудбалери били они које Европа малтене није ни упознала, који су остали верни својој земљи – или, у појединим случајевима, арапском свету – и задовољавали се тиме да буду најбољи међу пирамидама, без икакве амбиције да распале машту и упознају чуда Старог континента.
Легендарни Хосам Хасан и Ахмед Хасан – нису браћа – одиграће заједно више од 350 утакмица за египатску репрезентацију и макар ће се окушати у иностранству (слично је урадио и херој са Цхампионсхип Манагера, ноторни Ибрахим Саид), али онај највећи, који је за Египћане и даље непомућени херој, мада нове власти покушавају да га огаде народу, оптужујући га за тероризам (сличности са оним што се догодило Хакану Шукуру и његовом мање опеваном, а скоро ништа мање значајном ортаку Арифу су фрапантне и природне), он ће остати најгоре чувана тајна афричког фудбала.
Бројни ће новинари, али и стручњаци, рећи да је Мохамед Абутрика био најбољи фудбалер свих времена који никада није заиграо ни у Европи ни у Јужној Америци.
Можда је то био недостатак амбиције, страх да се не претвори баш у оног стереотипног Египћанина, али десетка Ал-Алија, која је с правом носила надимак “Ел Магицо” (знамо да клипови на YоуТубе-у некада умеју да лажу, па ипак погледајте неке његове компилације, ту нема преваре, само непатворено чаробњаштво), никада није био стереотипан.
Дипломирани филозоф, играч који се својевремено одрекао новог уговора јер је чуо да ће бити плаћен много више од својих саиграча, борац за правду и слободу Газе, хуманитарац, човек који је на рукама износио рањенике након неразумне трагедије у Порт Саиду, када су се угасила 74 живота... И изнад свега готово савршен фудбалер, способан да заврти мозак чак и Бразилцима, као на Купу конфедерација 2009. године.
Момо Салах мораће да има на уму сва та искуства, и нераскидиву везу с политиком, и очекивања огромне нације, и мудре речи и дела Мохамеда Абуртике и све глупостиАхмеда Хосама Мида и Закија, и 36,9 милиона фунти вредно увеличавајуће стакло кроз које ће га посматрати навијачи Ливерпула, страхујући да то опет – није то.
Па ипак, овај је Египћанин досад показао да уме да предрибла или претрчи све препреке, уз аут-линију све тамо до рогља шеснаестерца, а онда да заковрне улево и намести се на леву ногу, за шут или параболу.
Као фараони у древно доба, као Мидо у холандским данима, као Амр Заки кад су га још звали Булдожер, као некада Мохамед Абутрика, као што ниједан син Египта никада није успео.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар