У 103 години дружи се са ђацима

Некадашњи ђаци Прве београдске прославили 45 година матуре са омиљеном професорком. Да виде Радмилу Стошић неки дошли чак из Африке, Канаде. . .

Србија 21.06.2017 | 16:35 Када сам одлазила у пензију, давне 1972. године, с намером да се преселим код кћерке у Француску, мислила сам да вас, моју децу, последњу генерацију којој сам била разредни старешина, више никада нећу видети. Ипак, овај тренутак дошао је после равно 45 година. Рођена још у време Првог светског рата, никада се нисам надала да ћу проживети оволико дуго, али ево нас ту где смо.

Говорила је овако кроз сузе Радмила Стошић (103), чувена професорка математике Прве београдске гимназије, када су је на улазу ове школе дочекали ђаци четвртог један одељења на прослави 45. годишњице матуре.

Према писању Новости, окупљање генерације 72. било је договорено за тачно у подне, а пријатељи, од којих се неки нису видели и дуже од три и по деценије, ипак су лако препознавали једни друге. За ову прилику, како би видели своју драгу разредну, дошли су са свих страна света, из Африке, Америке...

Загрљаји су дуго трајали, а осмеси на лицима блистали. Видно узбуђени, чекали су да се појави Радмила, ученица Мике Петровића Аласа, којој су се дивили и која је променила њихове животе.

- Доживети 45 година од матуре и притом видети разредну коју смо обожавали, велика је срећа за све - прича Јелена Живковић.



- Мислили смо да легендарна Радмила Стошић одавно није међу нама. Случајно смо, док смо пре неколико година пратили меч Новака Ђоковића, видели да га је једна старија госпођа замолила да је прими. Тада смо препознали нашу разредну и одлучили да је пронађемо, ступимо у контакт с њом и доведемо је на прославу матуре. Захваљујући Ђорђу Конфортију, нашем школском другу који је цео овај догађај организовао из Канаде, успели смо у томе.

Усхићеност, сузе, осмеси, сећања и туга за старим временима мешали су се из минута у минут. Омиљеној разредној љубили су руку, миловали је, брисали јој сузе. Бритког духа и ума, она их је по доласку одмах прекорила зашто су им цигаре у рукама.

- Свега се сећа, чак и како ме је јурила кроз ходник школе да ме бије - говори Ђорђе Конфорти.

- Кад сам је пре неки дан дочекао на аеродрому када је допутовала са ћерком из Париза, испричала ми је ствари које сам ја заборавио. Био сам јој миљеник, па ме је одмах препознала.

Иако су скоро годину дана, преко друштвених мрежа, планирали овај скуп, поједини школски другови срели су се и проговорили први пут после више од три деценије.

- Сад кад смо старији, ми који смо још у Беграду, окупљамо се овако сваке или сваке друге године. Ипак, неке смо после дуго година "убедили" да дођу. Драгица Тодоровић је, само за ову прилику, из Гане дошла у Србију. Због разредне су и Ђорђе и Дубравка дошли из Канаде. Жао ми је што још неки пријатељи нису могли да присуствују овоме - говори Михаило Репак.

У свечаној сали гимназије, времешна Радмила Стошић полако је прозивала ђаке, читајући редом имена из старог дневника. Дугогодишњи пријатељи су причали о себи и свом животу, шалили се једни с другима.

После прозивке, дружење је настављено у кафани "Ловац". Уз пиће и храну, приче су почеле да се ређају, а сећања да навиру. Разговор није могао да прође ни без старих школских симпатија, али ни прозивки на рачун оних који нису желели да беже са часова.

- У разреду је било нас 24 девојке и само седам момака - присећа се Љиљана Петровић.

- Сви смо били сложни, јединствени. Заједно смо бежали са часова, али смо и заједно учили. Помагали смо и бранили једни друге. А наша дивна разредна је била строга и правична. Знала је добро свакога од нас, како живи и какве проблеме има. Ученицима са лошим оценама бесплатно је држала додатне часове јер је сматрала да јој је то дужност.

Свакоме је остао у сећању и родитељски који је Радмила сазвала зато што је њено одељење посећивало кафану "Шара".

Реченица: "Ваша деца пију и брукају ову школу" и данас им изазове смех и сузе. Била је то само једна у низу догодовштина, коју су са легендарном професорком Стошић доживели.

Прославу су учинили посебном и долазак Лепе Јовановић (91) пофесорке хемије, али и Оливере Џелебрић (69), професорке српског језика и књижевности, која је разред четврто један преузела када је имала 24 године.

- Ово одељење ми је додељено као прво старешинство, а пошто сам тада била млада, они су то искористили. Били су веома немирни и толико проблема правили да сам мислила да више никада нећу прихватити да будем разредни старешина.

(Новости)