Анализа: Шта Срби губе без Јокића и добијају са Бобаном?

Излишно је свако директно поређење двојице НБА асова, јер се ради о потпуно различитим играчким склоповима. Свако, па и сам селектор Ђорђевић, волео би да види Николу и Бобана у истом тиму. Али, шта би Србија добила са Марјановићем у тиму, а шта изгубила ако Јокић дефинитивно одлучи да пропусти Евробаскет?

Кошарка 21.06.2017 | 22:45 Звучи можда као излизана флоскула, али - у каквом год саставу била, Србија увек иде на победу и злато. Као земља која живи за игру под обручима, јурњаву за баскетаром и онај прелепи звук проласка лопте кроз мрежицу, ген победника урезан је у ДНК. Типични пример такве животне и спортске идеологије је - Александар Ђорђевић. 

Селектор кошаркашке репрезентације Србије поставио је у понедељак темељ великог пројекта „Евробаскет 2017“. У односу на већ архивирану верзију радног модула „Рио 2016“ Србија неће имати на располагању Стефана Марковића, коме се још тражи прави наследник. Мада још није званично, извесно је да ће Никола Јокић прескочити ово репрезентативно окупљање, а у тиму би требало да га одмени Бобан Марјановић. 

И док се чека коначни став прве звезде Денвера, цела ситуација подстакла нас је да гласно промислимо - шта би Србија могла да изгуби испадањем Николе Јокића, а шта може да добије коначним увођењем Бобана Марјановића у систем? 

Јасно је, Србија ће Јокићевим изостанком остати без ослонца сребрног тима са Олимпијских игара у Рију. Остаће без одређених индивидуалних, али и тимских спецификација које је 22-годишњи Сомборац унео прошлог лета. У ситуацији када је извесно да у екипи неће бити Немање Бјелице, као ни пензионисаног Стефана Марковића, Србија се налази у одређеном проблему. 

Србија је у Јокићу пронашла офанзивно решење какво годинама није имала. Атипичног мајстора игре који једним потезом мења утакмицу. Избалансираног нападача са кошаркашким знањем далеко већим од искуства које заиста поседује. Центарску верзију Милоша Теодосића. И мада ће многи помислити да за све оно што Јокић зна већ имамо Теодосића, у Београду и Рију се видело колико је српска офанзива јача када имаш два мастермајнда на терену. 

Његове асистенције завршавале су на бројним телевизијским шпицама, јер поседује готово нестварну визију терена. Тако је знао да препозна моменте када да проследи квалитетно додавање Радуљици под кошем, или шутерским опцијама отвореној линији. 

Подједнако добар и опасан код шута са дистанце, пик'н'рол ситуацијама где је далеко бољи када „рола“ ка кошу, али и када се нађе у рекету. Осим јаког окрета преко левог рамена, успео је да ојача и десно раме, које су му критичари помињали као ману. 

Јокићев квалитет више је то што поседује изванредан осећај за игру и ритам, што му је једна од највећих врлина. Непредвидив и јако интелигентан - његов мозак ради толико брзо да у секунди може да искомбинује три различите акције за крај. 

Тако је знао да превари чак и најбоље дефанзивце и натера их да им се заврти у глави. Не ради се само о кошаркашкој разноврсности. Његова палета је толико богата већ после две НБА сезоне, да је потпуно нормално да се постави логично питање - који су његови коначни домети?

Најбитније од свега, успео је своје квалитете да обликује тако да је Ђорђевићев систем додатно унапредио. Одлично се снашао у комуникацији са Теодосићем и Богдановићем као главним моторима тима, а по потреби се изротира са центарским партнером и натера противнике да увек буду у стању приправности. 

Јокићу је врлина и то што може лако да се адаптира на све форме игре и што му није тешко да буде играч система, акције, али и неко ко би слободно могао да креира нападе и прави идеална самостална решења. 

Додуше, Јокићу се и даље оспорава готово целокупни дефанзивни учинак. Прецизније, временски интервали са недостатком воље за решавањем одбрамбених задатака. И то је нешто што су противници знали да користе. Тај психички моменат је нешто на чему озбиљно мора да поради Јокић. Није то лак задатак, посебно јер он не воли да се држи стриктних режима и воли пуну слободу у којој ужива. И зато се и каже за њега да се игра кошарке, не да игра кошарку. 

Опет, у Денверу и гледају у њега као центар универзума и целог пројекта за године које долазе. Зато Нагетси и хоће да Јокић ово лето још више ради на себи, како би исправио све недостатке и постао Ол-стар играч и водећа фигура целе франшизе из Колорада. 

Код Бобана Марјановића ситуација је другачија. Кошаркашки стручњаци још чекају да виде шта је то што би Марјановић могао да створи у сарадњи са Теодосићем, Богданом, Недовићем... За разлику од Јокића, Марјановић нема ту моћ прилагођавања условима игре и петорке, већ се систем прилагођава њему. Дакле, тешко је очекивати да ће, на пример, Радуљица и Марјановић бити на паркету истовремено, као што је то био случај са Јокићем. Тешко га је уклопити у програм слободне игре, јер је он пре свега човек кога треба максимално користити у пик'н'рол ситуацијама и акцијама где се најчешће оптерећује рекет.

О томе је прошле године говорио и селектор Ђорђевић када је постало јасно да тадашњи играч Сан Антонија ни друго лето заредном неће бити у тиму. Открио је Ђорђевић тада и да је спремио посебне офанзивно-дефанзивне системе за минуте када је Марјановић на терену, али је стицајем околности ту свеску морао да остави у фиоку. Сада ће, годину дана касније, моћи да обрише прашину и подсети се свих тактичких замисли које је имао. 

Јасно је да у поређењу Марјановића из репрезентативне акције са Евробаскета у Литванији 2011. и сада постоје велике разлике. Бобан је имао невероватну срећу да је у Меги могао да ради са центарским мајстором Дејаном Милојевићем, те да је каснији одлазак у Црвену звезду заправо била само надоградња. Одакле је достигао звездане висине и постао најдоминантији играч Европе. А као такав дошао у руке непоновљивом Грегу Поповичу, који је годинама подизао и унапређивао центарске асове попут Дејвида Робинсона, Тима Данкана, потом и њега и Ламаркуса Олдриџа. На крају, отишао је у Детроит код још једног специјалисте, Стена ван Гандија, који је надалеко познат по раду са петицама и као човек који је направио Двајта Хауарда.

Није много играо током сезоне за нама, што може да донесе одређену бољку селектору, али је индивидуално додатно напредовао. 

Пре свега, његова физичка спрема доведена је до личног савршенства. Упркос висини и конституцији, трчи беспрекорно, па му чак контре или брз повратак у одбрану не представљају проблем. Самим тим, нема ни потребу да често излази из игре и прави велике паузе, као што је случај са многим играчима његовог габарита. Дејан Радоњић је у време Марјановићевог боравка у Звезди успоставио препознатљиви систем где је 222 центиметара високог центра држао на терену дужи временски период, а потом га изводио из игре и остављао га на клупи све док није било потребе да поново ступи на сцену. Мада је било критичара овакве тактике, Радоњић је заправо знао да Марјановићу направи „идеалну ситуацију“ и праву дозу енергетске рекуперације. То је нешто што би могло да се користи и у репрезентативним наступима. 

Офанзивно, Марјановић готово да нема мана. За кошаркаша своје висине има невероватно меку руку, па је знао у континуитету да погађа шутеве са полудистанце. У рекету је готово незаустављив, због тежишта и сирове снаге коју поседује. А чињеница да му готово није потребно да скочи како би закуцао додатно отежава посао дефанзивцима. 

Неретко су противници решења проналазили у брзим удвајањима, а чак и тада Марјановић је знао да се извуче и упосли саиграче. 

Одбрамбено, Марјановић је имао проблема када против себе има брже, окретније играче, посебно у ситуацији кад се игра ван рекета. Као и, на пример, у одбрани пик'н'рола, где је научен да се из блока повуче ка кошу, како иза њега не би остајао небрањени простор. И то је нешто на чему би остатак тима добрано морао да поради, како би му помогао да чува снагу и ефикасно ради свој део посла. У унутрашњем простору Марјановић је владар и ту ретко ко пролази. На обе половине терена. С висином и резонским размишљањем постао је доминантан скакач, што ће Србији бити потребно, пошто је управо тај сегмент био одређена бољка. 

Излишно је свако директно поређење Марјановића и Јокића, јер се ради о потпуно различитим играчким склоповима. Свако, па и сам селектор Ђорђевић, волео би да види Николу и Бобанау истом тиму. Али, то је изгледа (опет) неизводљиво. Срећом, има Ђорђевић широк центарски спектар (Штимац, Кузмић, Радуљица...). 

Чињеница остаје да ће навијачи у Србији бар још неко време морати да маштају о тиму са Марјановићем и Јокићем. Орлови ће изгубити одређене квалитете, али ће добити нешто ново.

Питање је само - како ће изгледати нови Ђорђевићев пројекат?

Извор: моззартспорт