Прича: Ранијери, Канаринац у руднику угља...

Клаудио Ранијери неће баш сићи у рударско окно, мада није искључено да га, уколико резултата не буде одмах, нападну отровни медијски гасови током другог мандата у Француској.

Фудбал 22.06.2017 | 23:45 У енглеском језику, који јунак ове приче добро зна, мада се некад кад му то одговара прави да га не зна толико, па често заврши на виралним клиповима, и мада има тежак нагласак као и сви његови земљаци, постоји израз “канаринац у руднику угља”.

Позадина тог идиома је тегобна као рад у руднику: давно, када је живот коштао који килограм угља, када би сиромашни рудари падали као снопље од тровања ваздухом у ископаним коповима, неко се добро сетио да, пре него што у нову рупу спусти човека, њу прво испитају баш канаринци.

Ове мајушне, цвркутаве птице, испоставило се, поседују веома низак праг толеранције на узгљен моноксид, јер дишу “ситно” и имају брз метаболизам. Када би канаринац осетио угљен диоскид, слошило би му се или би, јадничак, одмах угинуо, и то је био знак да није безбедно ни рудару да се спусти у окно.

Канаринци су тако постали познати као научници, испитивачи, а израз о којем говоримо усталио се у енглеском у значењу некога ко унапред упозорава на будућност и све њене потенцијално лоше последице.

Клаудио Ранијери, који је после неколико дана перипетија и отвореног противљења "бизарног", како ће га не једном назвати, Рамона Доменека, председника Француске фудбалске асоцијације (ЛФП), постао нови тренер Нанта, неће баш сићи у рударско окно, мада није искључено да га, уколико резултата не буде одмах, нападну отровни медијски гасови током другог мандата у Француској (од 2012. до 2014. водио је Монако).

И француско првенство, руку на срце, све више личи на скуп “ноувеау рицхе” него на мусаве деветнаестовековне фабрике смрти, али “канаринци” из Нанта, на челу са легендом европског фудбала (до чуда у Лестеру посматрали смо га као лузера, од тада је “легенда” превише слаб израз, кад смо већ код семантике) који је наследио талентованогСержа Консеисаа – зов његовог Порта био је, као што је и природно, јачи – играће неку сличну улогу: може ли се и даље, у ери пребогатих власника и нове, покондирене фудбалске буржоазије, бити мали клуб са великом традицијом, може ли канаринац да нађе своје парче неба међу блискоисточним јастребовима, полетном руском авифауном из моденског средишта или међу марсејским крејама на амерички погон?

О лешинарима да не говоримо...

То неће бити ништа ново за Нант, поносни клуб из Бретање, који је протеклих шеснаест година проводио мало у првом, мало у другом рангу такмичења, док су се неки други, који су о утакмицама попут оних које су се играле на стадиону Божуар, чије је презиме у славу председника из најсветлијих дана, Луја Фонтенуа, могли само да сањају, гурали међу европску браманску касту.

Од тима који је освојио последњу титулу, 2001. године, памтимо можда Оливијеа Монтерубија, Виорела Молдована и, због имена, националности, због игре која се тада звала Цхампионсхип Манагер, али и због повремених спектакуларних потеза, момка који се звао Марама Вахируа и који је долазио чак са Тахитија.

Из оне претходне генерације, која ће 1995. стићи до полуфинала Лиге шампиона (избацио их је Јувентус, бриљирао је у том двомечу Владимир Југовић), остала су у сећању именаНиколаса Уедека и Патриса Локоа, али оно по чему је нови Ранијеријев дом заиста био познат јесу омладинска школа и шест титула растегнутих од средине шездесетих до почетка осамдесетих.

Нант је био последњи “велики мали” француски клуб, уз Сент Етјен, рецимо, пре него што је једна чудесна екипа националног тима освојила европски шампионат и најзад натерала Французе да занемаре бициклизам и рагби и непоправљиво се заљубе у фудбал – а што ће им, и ту ће Нант имати своју ролу, донети и титулу светских првака деценију и по касније – и пре него што су уместо фабричких или градских тимова, којима су председавали газде локалне индустрије или начелници општина, земљом и Лигом један загосподарили припадници француске бизнис елите.

Луј Фонтену није могао да се мери ни по чему – сем по фудбалском знању и по љубави према клубу и према игри, али ко за то још мари? – са менаџерима налик на Данијела Аштеа, који је основао Пари Сен Жермен, или његовог наследника Борелија, а посебно не са бркатим љубитељем вина, “бентлија” и свега другог луксузног као што је био БордоовКлод Без, творац нечега што ће Флорентино Перез много касније назвати “галактикоси” (довести сваког лета макар једног суперстара), а понајмање са оштроумношћу и преварантским карактером једног Бернара Тапија.

На терену, Нант се поносио нечим што се назива “јеу а ла нантаисе”, стил игре који је патентирао још Хосе Арибас, Баск који је шездесетих водио тим – мада ће се сам израз појавити доцније – а који је подразумевао брзину, једноставност и лакоћу покрета, уз примену научних достигнућа и понајпре мускетарско ослањање на саиграче и чврсту веру у њих; никада нису у Нанту играле огромне звезде, али је тимски дух био јачи од индивидуалних сујета.

Један француски новинар ће “игру на нантски начин” упоредити са куваром који је у исто време и власник ресторана и конобар...

И у свечаној ложи и канцеларијама, Нант је увек био народни клуб, колективистичког духа, са председником који није примао чак ни плату. За такав начин пословања није било места у новој подели карата, и песма “Канаринаца” чула се све ређе, док у 21. веку није готово потпуно утихнула.

Њихову славу зато су проносили "академци" Нанта: у оној шампионској генерацији из 1998. био их је покер: Марсеј Десаји, Дидије Дешан, Клод Макелеле и Кристијан Карембо/Карембе/Карембу, узмите како вам драго.

Довођењем Клаудија Ранијерија, и то уз немалу победу извојевану над старим ривалима из Сент Етјена, који су првобитно звали Италијана, Нант је показао амбицију да после стабилизације под Консеисаом уради нешто налик Ници ове године, да буде изненађење у првенству које важи за једно од најтежих, где свако свакога може да победи.

Ранијери се ту уклапа као пазл, макар то на први поглед и не изгледало тако. Могао је, сигурно, Мистер да одабере неки много извиканији клуб за свој повратак уз терен, након што је на ружан начин скрајнут из Лестера. Могао је, без сумње, да се отисне и он на Далеки исток и да Кинезе оклепа за милионе и милионе долара. (Ето, један матори Италијан није алав на концу своје каријере, а ових дана читамо о једном премладом Италијану који је већ упао у раље суперагената и наљутио чак и оне који не миришу АЦ Милан.)

Није тај грабеж и то срљање Ранијеријев начин рада, не само зато што би му мама била предалеко да и он оде путем који се све чешће иде, па заврши у лиги која обара рекорде и дрма тржиштима. И не само зато што председник Нанта, Пољак Валдемар Кита, очигледно поседује довољно дубок џеп да га приволи да дође у кишовиту Бретању, и да га сломи током вишечасовних преговора у париском хотелу Роyал Монцеау.

Дили-динг, дили-донг, Клаудио жели и другима и себи да покаже да оно са Лестером није било случајно.

У Нанту ће имати још већу слободу да “измисли” неког играча, као што је то чинио саМарезом или Вардијем, имаће и још један град који ће га прихватити као да је ту рођен, имаће мисију да “успаваног дива” постави на стабилне ноге, а да се у исто време наруга милијардерима који нештедимице сипају паре у фудбалски бунар.

И да буде, у неку руку, канаринац који ће у рударском окну фудбала дати сигнал да ли још има простора за лестеровске приче.

Извор: моззартспорт