ЕП до 21 - Прича: А бивши клинци могу да схвате...

. . . дошло је време да постану тате! Почиње операција „злато на ЕП“!

Фудбал 17.06.2017 | 16:15 Биле су ране деведесете. Нико од њих није био рођен. Није ни имао прилику да види како се на ТВ екранима врти реклама једне фабрике кондиторских производа:

„За генерацију која расте“.

Данас, имају прилику да (п)остану крем српског фудбала. Да ураде нешто што нико није пре њих. Да освоје Првенство Европе младих репрезентација. Да, да, да освоје. Нису отишли у Пољску да би били статисти. Нису да би попунили број и(ли) испали у групи. Нису радили годинама да би се олако предали. Нити смо их послали тамо да их гледамо у подређеном положају. Не, отишли су као шампиони. Ред је да се као шампиони и врате. Ништа друго од њих не очекујемо.

Преамбициозно?

Питајте њих шта стварно мисле, читајте између редова шта (и како) говоре селектор Ненад Лалатовић и капитен Урош Ђурђевић, не гледајте саставе других репрезентација, јер ова наша - доказала је то на два велика такмичења - има квалитет да се носи са сваком. И да је победи. Ако је део ове генерације успео да покори Европу 2013. и свет 2015. онда може и до трона на последњој степеници пред улазак у „фудбал за одрасле“.

Данас, од 18.00 Орлићи почињу операцију „Злато на ЕП“. Не медаља, него најсјајнија медаља.

Није то (само) навијачки поклич, базиран на страстима. То је шампионска црта генерације која је обликована у Литванији и на Новом Зеланду и која без обзира ко је води - побеђује. Прецизније, тешко ју је победити. Скоро немогуће. Мењали су се на клупи Љубинко Друловић, Вељко Пауновић, Томислав Сивић, све до Ненада Лалатовића и такав се утисак стекао да је овим момцима мање важно ко их води и како их води, јер они сами некад прекрајају замисли селектора и чупају се из ситуација кад ривал мисли да их је победио.

„Литванци“ нам то доказали у оном полуфиналу 2013. баш против Португала, па и у финалу у који је Француска ушла као фаворит. Није вредело. Немања Максимовић, Милош Вељковић,Дејан Мелег, Мијат Гаћиновић, Александар Филиповић, Огњен Ожеговић, Александар Чаврић иУрош Ђурђевић имали су другачији план и славили 1:0, голом Андрије Луковића.

А онда... Нема човека који не зна све о Мундијалиту на Новом Зеланду. Како смо прошли први круг квалификација (голом Немање Максимовића у последњем минуту против Турске), како смо одбијали да се предамо против Мађарске, Малија, Сједињених Америчких Држава. Финале са Бразилом (еј, Бразилом) и у њему милина од акција против најфудбалскије земље света. Тај Пауновићев састав - а одатле су данас у Пољској Максимовић, Вељковић,Гаћиниовић, Антонов, Гајић, Вања Милинковић Савић, Јовановић, Грујић, Живковић, Панков иМанојловић - научен је да игра до краја.

А овај садашњи све то лепо надоградио, није поражен у два меча са, можда на папиру, квалитетнијим Италијанима, па је у марту тукао званичног првака Европе, Шведску у контролном сусрету и доказао себи - ваљда и нама - да је израстао у генерацију која је порасла.

За још једно злато. Нису више деца.

Зато, као у реклами из деведесетих:

„А бивши клинци могу да схвате, дошло је време да постану тате“.

Извор: моззартспорт