Анализа - ЕП: Уочи српског похода на Пољску...
Како су нам Де Роси, Ђилардино и Бабел „отели“ две европске титуле?! Сећање на две одличне фудбалске генерације које су вратиле веру у фудбал српским навијачима.
Фудбал 16.06.2017 | 00:00
И један и други резултат су у неку руку тада дошли као изненађење, улили велику наду и подигли апетите фудбалске јавности. Јер, није мала ствар бити други у Европи. Остаје, наравно, жал због тих пораза, али, ваља подсетити да су прво Италија, а онда и Холандија тих година заиста имале нека “страшна“ имена у својим тимовима.
Оно што је красило и једну и други генерацију, прво фудбалера СЦГ, а затим и Србије, како су нам рекли тадашњи репрезентативци Андрија Делибашић и Дамир Кахриман је заиста одлична атмосфера, поред, наравно, очигледних играчких потенцијала. Неки од играча касније су направили веома добре каријере у сениорској конкуренцији и обележили један део историје овдашњег фудбала.
Пођимо редом. Ова прва генерација, из 2004. године, која је још носила чувене плаве дресове у баражу је избацила Норвежане, а поред Делибашића, ту су били и играчи попут Данка Лазовића, Бранислава Ивановића, Милана Бишевца, Дејана Миловановића, Милоша Марића, Ђорђа Јокића, Симона Вукчевића, Николе Мијаиловић и, тада тек надолазећих Милоша Красића и Бошка Јанковића.
Полако смо кренули да “одмотавамо“ филм са Делибашићем, који сада ради као тренер у стручном штабу Партизана.
“Жао ми је што нисмо пружили још више, а могли смо, али нам је недостајало мало искуства. Нисмо били ни у пуном саставу у финалу. Јокић и ја нисмо играли због жутих картона. Мада, после свега што смо прошли и у квалификацијама и у групи на ЕП, морамо да будемо задовољни“, објаснио је Делибашић за МОЗЗАРТ Спорт.
Међутим, тада на континенталном шампионату у Немачкој није било Немање Видића, око којег се већ тада отимало готово пола Европе.
“Нама на том ЕП није играо Видић чини ми се због повреде, са њим смо имали чврстину позади. Били су ту још и Ивановић, па Јокић и Баша као штопери. Ми смо од Италијана изгубили и у групи, тада нам није играо Данко због неке мање повреде.“
У групи са Азурима, Белорусијом и Хрватском селекција СЦГ је заузела друго место изборила полуфинале.
“Ниједна утакмица није била лака. Отворили смо шампионат дуелом са Хрватском, па је био преокрет против Белорусије, па пенали са Швеђанима у полуфиналу. Са ове дистанце кад гледам, можда смо могли да будемо и мало паметнији. Сећам се и квалификација за то ЕП, све мечеве смо играли у Новом Саду и тамошња публика нас је буквално гурала на завршни турнир.“
Против Хрватске је јунак био Бане Ивановић који је дао победоносни гол у 86. минуту, уследио је пораз од Италије, а онда и преокрет против Белорусије за место у полуфиналу. А тамо их је чекала Шведска и драма после пенала. Делибашић каже да га и даље “пече“ глупост због које је на мечу са Три круне добио картон и пропустио меч за титулу.
“Нисам задовољан како сам отворио то Европско првенство, промашио сам пенал против Хрватске и, мада смо дали гол из одбитка. Тешко ми је било, између осталог, јер сам знао колико је навијачима важна баш та утакмица. После сам у полуфиналу против Швеђана преузео одговорност и дао гол у првој пенал серији. Хтео сам да исправим грешку. Међутим, памтим, и жао ми је због тога, да сам на том мечу због глупости добио жути картон и после нисам могао да играм у финалу.“
И беше то финале на Рур стадиону у Бохуму. Тражили су изабраници Владимира Петровића Пижонашансу да тог 8. јуна узврате ударац Азурима, али, није се могло против екипе у којој су били Данијеле де Роси, Алберто Ђилардино, Андреа Барзаљи, Данијеле Бонера и Анђело Паломбо.
“У финалу је Мијаиловић већ у првом полувремену зарадио црвени картон, а притом Италијани су тада имали одличну екипу, много фудбалера је већ играло у Серији А. Де Роси им је био капитен, био је ту и Ђилардино. Међутим, и ми смо имали добру групу фудбалера која је неколико година играла заједно. Сећам се и дуела са Хрватском, а доста тих играча је после ушло у сениорски тим и направило озбиљне каријере - Модрић, Крањчар, Срна, Едуардо...“
Један од кључних фактора у успеху те генерације, према Делибашићевим речима је чињеница да су многи били стандардни у својим екипама.
“Можда нисмо били водећи фудбалери, али смо имали важне улоге. Данко је већ био у Фејнорду, Видић у Звезди, Симон Вукчевић у Партизану, можда је и то један од кључева успеха. Баша и Јокић су били стандардни штоперски пар у ОФК Београду. А и ја сам у првом делу те сезоне за Партизан дао три гола у Лиги шампиона.“
А онда нам је Делибашић открио и то да је ова генерација у младој репрезентација била прилично недисциплинована, али да се то малтене није ни видело на терену.
“Били смо несташни, селектор Пижон је имао доста проблема са нама. Као да смо били пуштени са ланца. Бежали смо у град два дана пред утакмицу, знам да се он због тога жалио људима у савезу. Данка и мене није ни било на првом, ширем списку за ЕП, али су ствари легле после кроз разговор са тадашњим председником савеза Драганом Стојковићем и селектором Савићевићем. Сећам се и да смо у последњој провери пред ЕП против Ирске одиграли 0:0 и то је на неки начин била срећна околност за нас, јер смо после тога вратили у тим. Једноставно, били смо клинци, али смо се увек сви држали заједно.“
То Европско првенство донело је Плавима и пласман на Олимпијске игре у Атини, где је мало недостајало да избије велики скандал.
“Та селекција је изборила и пласман на Игре у Атини, али тамо се појавило само 13 играча. Ја сам тада буквално ризиковао уговор са Мајорком, али сам видео каква је ситуација и да постоји опасност да нас чак не буде довољно за турнир. Резоновао сам - на Олимпијске игра се иде једном или ниједном у животу, то нисам желео да пропустим. Не жалим због те одлуке упркос свему.“
И даље је у контакту са „класићима“, а признаје да му не делује да је од тог ЕП прошло већ 13 година.
“Делује ми да је прошло само четири, пет година. Помало се и шокирам кад причам са људима. Видић и ја смо, чини ми се, међу првима завршили играчке каријере, али неки су и данас на терену, Бане, Красић... И даље сам у контакту са играчима из те генерације, са Данком и Симоном сам и кум. Жао ми је и што још више играча није успело из те генерације, али сећам се каква је била паклена конкуренција у нападу тих година. Милошевић, Кежман, Ковачевић и други , ниси могао ни да приђеш. Сада нападачи лакше долазе у ситуацију да заиграју за репрезентацију.“
СЦГ - ИТАЛИЈА 0:3
Стрелци: Де Роси у 32, Бово у 83. и Ђилардино у 84. минуту.
Стадион: Рур у Бохуму.
Гледалаца: 18.000.
Жути картони: Мијаиловић, Бишевац, Матић (СЦГ), Донадели, Де Роси, Дел Неро, Бово (Италија).
Црвени картони: Мијаиловић (СЦГ) у 34. и Ивановић (СЦГ) у 88. минуту.
СЦГ: Милојевић, Ивановић , Мијаиловић, Миладиновић (од 79. Незири), Баша, Бишевац , Станчић, Марић, Миловановић (од 63. Матић), Лазовић, Ђаловић (од 46. Вукчевић).
ИТАЛИЈА: Амелиа, Морети, Бонера (од 90. Закардо -), Де Роси, Паломбо, Барзаљи, Бово, Донадел (од 88. Бриги), Место, Ђилардино, Скули (од 72. Дел Неро ).
ХОЛАНДИЈА 2007. - ЛЕТ ЂУКИЋЕВ ОРЛИЋА СУРОВО ЗАУСТАВЉЕН НА КОРАК ДО СНА
А онда је у годинама које су уследиле дошло до раздвајања државне заједнице, Србија и Црна Гора су кренуле свака својим путем. И дебитантски наступ фудбалске репрезентације Србије на неком значајнијем такмичењу био је управо на ЕП за младе 2007. године у Холандији.
Чудне и у најмању руку необичне су биле околности под којима је ова екипа уопште успела да избори пласман на тај турнир. У баражу је од Шведске код куће изгубила са 3:0 и сви су већ отписали екипу Мирослава Ђукића. Међутим, у реваншу у Тролхатану гледали смо вероватну једну од најбољих или макар најубојитијих партија неке репрезентативне селекције Србије - 5:0 за Орлиће и виза за ЕП је оверена.
Први голман тог тима, а сада чувар мреже Црвене звезде Дамир Кахриман радо је за наш портал покушао да евоцира успомене и детаље из тог периода.
"Нама се отворила шанса те године, јер су стицајем околностима и по неким тадашњим правилима спојене чак три генерације, мислим '84, '85 и '86. годиште. А одласку на првенство у Холандији претходио је и онај чувени бараж са Швеђанима", рекао је на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт Кахриман који је изабран у идеални тим шампионата.
А шта је прво што му пада на памет када се помене то такмичење у Холандији? Подсетимо, тада су Красић и Јанковић израсли међу главне звезде, ту су били и Ивановић, Душко Тошић, Лола Смиљанић и Антонио Рукавина и многи други.
"Прво је провала облака пред финале у Гронингену, малтене нисмо могли људски ни да се загрејемо за меч. Иначе, била је то добра генерација, селектор Ђукић је радио одличан посао. Знало се ко шта ради у тиму, мало смо причали ван терена, а много више на њему, уочи поласка на ЕП смо се потајно надали добром резултату и на крају смо успели у томе."
Као и код оне генерације из 2004. године, атмосфера је биља кључ добрих резултата, уз Ђукићев начин рада.
"Увек је лепо сетити се тог шампионата, мада остаје жал због пораза од Холандије у финалу. Имали смо феноменалну атмосферу, ту је био и Дејан Говедарица, посетио нас је и Бата Мирковић, чак су и они играли шеве са нама, имали смо велику подршку и све то нам је много значило."
Србија се такмичила у Најмехену, а група је била и више него јака. Редом, Орлићи су играли са Италијом, Чешком и Енглеском и освојили су прво место са шест бодова. Голом Дејана Миловановића побеђени су Азури, а Бошко Јанковић је срушио Чехе поготком у последњим секундама. Иначе, селектор Ђукић није баш имао среће на том такмичењу када су у питању повреде играча. Ваља подсетити да су тада за Италију играли и фудбалери попут Ђорђа Кјелинија, Рикарда Монтолива, Ђузепеа Росина, Грацијана Пелеа и Доменика Кришита.
"Сећам се и да се Красић повредио на првој утакмици против Италије, уместо њега је улетео Бамби Тошић и онда се то одсуство није много ни осетило. А имали смо проблема и са голманима, повредио се Игор Стефановић, а ту је поред мене још био и Александар Кесић."
У последњем колу такмичења у групи селектор Ђукић је на терен послао други тим јер је Србија већ осигурала прво место. Упркос доброј игри Орлића, Енглези су славили са 2:0.
"Играли смо за гол више, сећам да и је против Енглеске, у небитној утакмици, иако смо изгубили, наш други тим одиграо толико добро да нико није могао да верује. Ни ми, ни новинари, што домаћи, што страни."
Ако је италијански тим, из данашње перспективе био прави фудбалски голијат, шта рећи за белгијску репрезентацију која је пала у полуфиналу. Под сводима крова стадиона Гелредом у Витесеу, Александар Коларов и Драган Мрђа су чекирали противнику повратну карту за Брисел. А за Белгију су тада играли Маруан Фелаини, Кевин Мираљас, Јан Фертонген, Аксел Витсел и Ентони ван ден Боре.
А финале? Финале са Холандијом нећемо памтити по добром, мада нема ничег срамотног изгубити од екипе која су као да имају турбо моторе носили Рајан Бабел и Ројстон Дренте. На крају 4:1 уз још један црвени картон који је зарадио Коларов.
"Ми смо се скупили на три месеца, а Холанђани су две године били заједно и градили екипу. Мислим да чак нисмо одиграли ниједну контролну утакмицу. Искрено, немам осећај да је прошло 10 година, мада сам стекао као и сви доста искуства у међувремену. Били смо тада детињасти, а сада смо ипак зрели људи."
Иако су поређење увек тешка, питали смо Кахримана за крај, та селекција у односу на ову која ће крајем недеље започети сопствени пут на континенталном шампионату у Пољској, којој даје предност, у чему, и зашто?
"Данашња селекција је ипак у благој предности, јер је код нас било врло мало интернационалаца у том тренутку, Бане Ивановић, Красић и Мрђа. Садашњи репрезентативци вероватно и боље знају да се носе са тим. Рачунам да ће селектор Лалатовић да среди како треба, знам да воли борбене екипе. Само нека се труде да уживају као ми. Ми смо имали пуну слободу, али смо истовремено били и дисциплиновани. Сви као један. Нека тако буде и сада", закључио је Кахриман.
И управо тако. Сви као један, а можда је коначно дошло време и за то злата уз пехар намењен прваку Европе.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар