Прича: Молим те, не води ме кући!

А онда су се појавили они. Светло у мрачном тунелу у који је запао фудбал. Са пивом у руци и с песмом на уснама, са рукама подигнутим у ваздух за аплауз уместо стиснутих песница, са духовитим стиховима уместо грубих ратничких корачница.

Фудбал 14.06.2017 | 00:00 Могло би се то назвати последњим мрачним добом фудбала. Између лепршавих седамдесетих, најављених Пелеовом лабудовом песмом, украшених тоталним фудбалом Холанђана, појачаним све већим приходима од фудбала, заокружених сменама у ФИФА (долазак Авеланжа), и деведесетих које је одликовала тотална комерцијализација, осмишљена за задимљеним столом на којем су картали Берлускони, Мардок, Хезус Хил и Бернар Тапи, сместиле су се црне осамдесете, декада у којој је фудбал изнедрио више лоших него добрих вести.

Од гламура и славе стигло се, за тили час, дословно до короте.

Смрти на стадионима и око њих – Бредфорда, Хејсела, Москва, Хилзбро – све мање гледалаца на мечевима највишег ранга у Енглеској, Италији, Шпанији и Немачкој, дефанзивни, предвидиви фудбал, скандали са намештањем и дрогама, јачање деснице у готово свим државама, укључујући и социјалдемократске Меке попут Шведске, и понајвише појава и процват хулиганизма, све то је обележило невеселе осамдесете.

И баш као што ће светска првенства у Мексику и у Немачкој и симболично обележити узлет модерне игре, тако ће онај неефикасни Мундијал у Италији – и оно финале у Барију – бити печат, слика и прилика једне деценије.

А ван терена? Прве јефтине карте и бољи стандард који је омогућио путовања у иностранство, гангови потекли из радничке класе и очешани о панк културу с краја седамдесетих, имитирање Острвљана, њиховог стила облачења и стила тучњаве, били су заметак хулиганскх фирми, а од међународних утакмица направили су бојишта у великим градовима.

А онда су се појавили они. Светло у мрачном тунелу у који је запао фудбал. Са пивом у руци и с песмом на уснама, са рукама подигнутим у ваздух за аплауз уместо стиснутих песница, са духовитим стиховима уместо грубих ратничких корачница.

Неки нови навијачи. Неког новог фудбала. Неких нових држава. Неког новог времена.

У Шкотској, били су одраз новопронађеног патриотизма нације која је све мање трпела оно што се догађа преко тачеристичког плота. “Тартан Армy” настала је као антитеза енглеским фудбалским хулиганима. Све што су Енглези радили по страним градовима, Тартан армија радила је контра. Ако су се они тукли, Шкоти су певали. Ако су Енглези пљачкали продавнице, Шкоти су љубазно стајали у реду. Ако су Енглези малтретирали бакице диљем Старог континента, Шкоти су им помагали да пређу улицу.

У Данској, тај колективни дух – назваће се и од тада ће бити познати као “Ролиганс” (“ролиг” на данском значи миран) – појавио се спонтано, на Европском првенству 1984.

Баш оном на којем ће Данци играти најбољи фудбал у својој историји, да, бољи него када су постали европски прваци 1992, када су, рецимо, понизили Југославију великог, недавно преминулог Тозе Веселиновића са 5:0. Како су тада, остало је записано, играли Михаел Лаудруп и Веронин потцењени ас Пребен Елкјер, а како је само изгледала њихова подршка!

“Ролиганс” су били метонимија тих нових навијача: на хиљаде и хиљаде средовечних и нешто млађих мушкараца (уз за те прилике невероватан број жена), углавном припадника средње и ниже средње класе, сјатиле би се у град у којем би играла њихова репрезентација, сви би били у дресовима, огрнути заставама и са исцртаним лицима, и започеле би оптимистичне, бенигне баханалије и оргије.

Игра, песма, хедонизам у славу фудбала и око њега; и то што су у оваквим “испадима”, како је то приметио Дејвид Голдблат у семиналном делу “Тхе Балл ис Роунд”, предњачили крути дански лутеранци и конзервативни католици, то је у исто време било и парадоксално и тотално природно.

Помогнути медијима који су дуго чекали на неку позитивну причу и онда потенцирали појаву “другачијих навијача”, “Ролиганс” и “Тартан Армy” постали су добронамерне карикатуре својих нација: Данци би носили викиншке капе од стиропора, Шкоти би шетали своје длакаве ноге испод кратких килтова, Холанђани би у своје “Орање” обојили читава места и свој део стадиона.

Национализам је тако добио и своје људскије, можда такође мртво пијано и унеређено, али добрано људскије лице у односу на намрштене преторијанске гарде фирми или италијанских ултраса, који су, додуше, презирали склоност Острвљана ка алкохолу, пошто су немалиганске туче биле спектакуларније од оних нафилованих - ОХ групама.

Био је то патриотизам од оне најбоље феле, онај који проноси не само славу и име своје земље и свог народа, већ објашњава свима да су та земља и тај народ добри људи, ма шта да се деси на терену.

Из зрна утехе који су чинили Шкоти, Данци и Холанђани родила се грудва бономије која ће обележити много првенство и многе квалификације од осамдесетих па наовамо. Појавили су се Норвежани и њихов “Дрилло”, Швеђани и плавокосе, оскудно одевене Швеђанке; пелцер из Глазгова, Единбурга и Абердина преузели су потом Ирци и он се добро примио у плодну црмницу Смарагдног острва, и на југу и на подељеном северу; и док је Источна Европа још менталитетски базала по осамдесетим, и даље се угледајући на Енглезе и Италијане, север континента, тамо све до Исланда, од међународних утакмица правио је карневал.

Све је, на неки начин, кулминирало на Европском првенству у Француској прошле године, и било је Божје или поетске правде што се учинак са улица Марсеја, Бордоа или Париза поклопио са оним што смо виђали на стадионима.

Најгори и најнасилнији навијачи, Руси и Енглези, брзо су послати кући, док су они о којима је брујала читава Европа, који су улепшали иначе скаредно лош турнир, остали ту дуже, неки готово и до самог краја: Северна Ирска, Република Ирска, Исланд...

... И Велс.

Малена нација која је предуго морала да скрива свој национализам и која је пун век (не)свесно заборављала сопствени језик добила је прилику да се, после дуже од пола века, окуша на великој сцени.

Био је то празник за навијаче жељне доброг фудбала и доброг провода: у Француску их се сјатило више од 90.000 и није забележен ниједан једини, ни најмањи мали инцидент. Ма, ни да је неко сасвим случајно заборавио да плати жваку или петнаесту лименку “кроненбург” пива.

Француски медији недељама касније су интервјуисали власнике кафића и ресторана у Бордоу, Лансу и Тулузу, а ови су ронили тешке сузе са сјајним, насмејаним муштеријама.

Чак и у сусрету са “набријаним” Русима, камарадерија је победила, па је француска жандармерија после тог меча (било је лаких 3:0 за Велс) издала званично саопштење у којем се захвалила Велшанима због фер понашања. А они су, у ствари, ширили своје вредности, представљали своју културу, поштовали домаћине, и више од свега – живели за свој тим, чак и када им не иде.

У ствари, тада су били још јачи: када их је Португал најзад избацио, у полуфиналу, цео стадион одјекивао је њиховим заразним “Плеасе дон'т таке ме хоме...”

Ваљда сте схватили куда идемо са овим текстом: то што су Велшани дали крв за српског навијача који је повређен и који се бори за живот, то што су скупљали паре за децу из Звечанске – баш као што су Шкоти својевремено чистили терен на новосадском стадиону – то је њима сасвим природно, то је одраз добре воље и доброг схватања фудбала и свега око њега, утиснут у навијачки ДНК већ неколико деценија, неодвојив од свести да тамо негде, на Балкану или гдегод, представљају свој народ и своју малену земљу.

То је, укратко, правилно поимање патриотизма.

Нећемо, било би то с једне стране патетично, с друге толико неизводљиво да би и сама реченица звучала смешно, помислити да бисмо и ми, ех ми, некад могли тако; али ваљда је свима јасно да мораш бити редак малоумник па да нападнеш те и такве Велшане и отимаш им заставу.

Срећа па се убрзо после тог фрапантно глупог чина појавила и она друга слика: лик који враћа барјак пријатељима из Велса и они му пружају руку у знак захвалности.

И можда је негде баш тад, а можда и није, нема везе, Пријовић одиграо ону “штиклу” ка Митровићу и Србија је изједначила, као малени наговештај, као прамичак наде да ћемо отићи на то велико такмичење, па да се тамо правимо важни, па да певамо да нас никада не одведу кући.

Или макар не пре четвртфинала.

Али још важније, да будемо весели, пијани и добри као људи у црвеним дресовима које смо угостили. 

Извор: моззартспорт